Naslovna | Lifestyle | Ljubav | Najveće ljubavi slavnih pisaca: Koga su voleli Andrić, Crnjanski, Jesenjin

Najveće ljubavi slavnih pisaca: Koga su voleli Andrić, Crnjanski, Jesenjin

Foto: Profimedia

Koliko su ljubavi velikih pisaca za književnu scenu bitne i da li su velikani pisane reči pronalazili inspiraciju u svojim muzama, saznajte u nastavku...

Pored boginja, istorija pamti mnoge žene koje su nadahnjivale umetnike u njihovom stvaralaštvu, i ostale zapamćene kao fatalne. Žene neobične lepote i izražene inteligencije, nežne i mirne ili preke i strasne, bile su i ostale večna inspiracija za pisce i pesnike. Iako su mnoge izabrale da budu samo „titule u tuđem životu“, one su iz senke postale vodilje.

Kažu da su sve prave ljubavi tužne, a da ljubav kao strasna  i neobjašnjiva, nesumnjivo nosi i dozu ludosti.

Andrić, Laza Kostić, Crnjanski, Jesenjin, Niče, Petrarka, Radičević, Hemingvej, Tolstoj, Bulgakov – oni su neosporno odlično pisali, a kako su voleli?

Ivo Andrić

Nadu da prava ljubav postoji, da je beskonačna i da živi i posle smrti zaljubljenih uliva nam životna priča Ive Andrića, jedinog Nobelovca sa naših prostora, čoveka koji je trideset godina voleo i čekao jednu ženu.

U njegovom književnom opusu srećemo mnoštvo ženskih likova, seoskih i gradskih devojaka, ali samo jedna od svih njih je Jelena, žena koje nema. U ovoj pripoveci Andrić je izneo osećanja za koja niko nije ni slutio da zaista postoje duboko u ovom skrivenom srcu. Svi su mislili da je Jelena samo plod piščeve mašte, ne sluteći da ona zaista i postoji. Andrić iskreno voli jednu ženu koja ne može biti njegova – pa je zato nema.

Poznat po svojoj zatvorenosti, dugi niz godina je bio ljubomorni čuvar svoje tajne. Neki su ga smatrali samotnjakom, ne znajući da je bio zaljubljen u Milicu Babić-Jovanović, kostimografkinju Narodnog pozorišta u Beogradu. Ženu svog prijatelja Nenada Jovanovića, ženu koju nema, ali koja se kao plod njegove mašte često sreće kod njega na raznim mestima, u stihovima, u prozi, u pesmama, pričama, daleka, divna, nedostižna!

Andrić gotovo sva svoja pisma potpisuje nadimkom koji mu je Milica dala – Mandarin. U ovu ljubavnu igru uplela se i Milica, njene simpatije postale su sve očiglednije iako je bila udata. Andrić, ne nadajući se ničemu, strpljivo je čekao.

Godinu i po dana posle smrti Miličinog supruga, postala je Andrićeva žena, venčali su se i tek tada, kada je postala ona koju ima, priznao je da je pišući priču Jelena, žena koje nema imao na umu svoju sadašnju suprugu.

Čak i stari, šezdesetogodišnji Andrić nastavlja sa svojih putovanja da piše ljubavna pisma u kojima se poput mladića, udvara svojoj supruzi, što svedoči o ljubavi koju breme vremena ne može umanjiti. Srce koje je zaljubljeno, to je mlado srce, bez obzira koliko godina ono broji.

Foto: Wikipedia

Laza Kostić

U jednoj od najlepših srpskih ljubavnih pesama XX veka Santa Maria della Salute Laza Kostić je ispevao ceo svoj život pre nje, njeno postojanje, misterioznu smrt, život posle nje kao i ponovni susret sa njom na onom svetu. Santa Maria della Salute je pesma koja čitavim nizom stihova govori i ćuti o Lenki.

Ljubav Lenke i Laze postala je legenda, a od pesnikovog imena njeno ime neodvojivo.

Lenka Dunđerski bila je najmlađa ćerka Lazinog prijatelja Lazara Dunđerskog, dvadesetogodišnjakinja, koja je plenila lepotom i mladošću. Zavela je trideset godina starijeg pesnika koji nije mogao da savlada bujicu emocija koje su počele da ga obuzimaju. Međutim, kao častan i ugledan čovek bio je svestan razlike u godinama i svega što ta razlika nosi.

Mnogo godina pre nego što su se upoznali, Lenka je slušala priče o njemu, čitala njegovu poeziju, a divljenje koje je osećala kasnije se pretvorilo u ljubav. Pesnik obuzet silinom osećanja, razapet između moralnog i emotivnog, na sve načine pokušavao je da se odupre snažnom osećanju – bežao je u manastir, pronalazio prosce za Lenku… A što je više bežao to joj je bio bliži. O snazi ove ljubavi govori i Lenkina izjava da bi se udala samo za nekoga kao što je Laza Kostić.

U amanet ove ljubavi ostala je i prva posvećena pesma Gospođici L.D, pesma obavijena velom tajni u kojoj se naziru najnežniji osećaji koje pesnik gaji, ali ih izriče u prijateljskom zagonetnom tonu.

Sve do nastanka Santa Maria della Salute ovo je bila njegova najdraža pesma. Poslednji, očajnički korak u svom begu od velike ljubavi, pesnik je napravio prihvatiši predlog svog prijatelja i nesuđenog tasta da se oženi Julijanom Palanačkom, koja je svog „Lazu“ verno čekala punih dvadeset godina.

Dva meseca od ovog događaja dogodila se tragedija. Jelena-Lenka Dunđerski je preminula, na svoj 25. rođendan. Kružile su razne glasine oko njene iznenadne smrti, a kako pouzdanih informacija nema, njena smrt je ostala tajna, a kao zvanična verzija se uzima ona koju je saopštila njena porodica, da je preminula od tifusne groznice.

Za ovaj tragičan događaj Laza je saznao dok je tokom bračnog putovanja boravio u Veneciji. Obuzet neizdrživom tugom, skrhan i očajan, otišao je u crkvu Gospe od Spasa (Santa Maria della Salute) i pod okriljem njene grandiozne lepote, dugo se molio i plakao u sebi, suzama toliko teškim da iz oka ne mogu da ispadnu, i potpuno nesvesno već tada počeo je da piše stihove najlepše oproštajne ljubavne pesme.

Miloš Crnjanski

Mladog, učenog čoveka, večito sa knjigom pod miškom, sa dobrim držanjem, lepim odelom, ekstravagantnog zanesenjaka zavela je ćerka bivšeg dvorskog savetnika i pisca, Dobre Ružića. Važila je za jednu od najlepših devojaka Beograda. Svi koji su ih poznavali, o njima su govorili u jednini – Miloš Crnjanski i Vida Ružić, kasnije Crnjanski.

Pošto se njena porodica protivila ovoj vezi rešila je da pobegne i ode u Pariz. Na ulasku u voz, na tužnom rastanku Miloš je obećao da će joj pisati. Bura emocija koja je napadala pesnika, kao večitog sanjara, naterala ga je da krene na put vođen srcem. Bez razmišljanja je ostavio sve, i već sutradan bio u Parizu pored Vide. Od mladog novinara Crnjanski se izdigao u pesnika i romansijera najvišeg reda.

U emotivnom životu, iako oženjen i zaljubljen, bio je i ženskaroš.

Vida je o ljubavnim izletima njenog Crnjanskog govorila: Mnogo je voleo žene. U Londonu sam ga lično viđala na ulici sa damama, on zastane, uplaši se. A ja samo mahnem rukom, znam da će doći kući. Posle mi sve ispriča.

Bez obzira na njegove nestašluke, Crnjanski je obožavao svoju suprugu. Deleći sa njim radosti njegove slave i gorčinu njegovog stradanja, Vida je ostala sa Milošem do kraja života. U jednoj svojoj knjizi napisao je da je ona jedina sreća u njegovom životu.

Kažu da su njegove poslednje izgovorene reči bile dokaz večne ljubavi: Vode i Vido. Njegovi prijatelji tvrde da je u poslednjem času ponavljao želju da kada dođe vreme, njegova supruga počiva pored njega. Život bez Miloša za Vidu je izgubio svaki smisao. Poživela je još toliko da zavešta sredstva za osnivanje Zadužbine Miloš Crnjanski, a onda, deset meseci kasnije, preminula je sa njegovim stihovima na uzglavlju:

A kad mi glas i oči dah upokoje, ti ćeš me, znam, uzeti u krilo svoje.

Ona je sahranjena u grobnici porodice Ružić na Novom groblju, a on u Aleji zaslužnih građana. Poslednja želja Crnjanskih da počivaju u istom grobu nije ispunjena.

Sergej Jesenjin

Dvadesetih godina prošlog veka dogodila se burna ljubav između Sergeja Aleksandroviča Jesenjina, slavnog ruskog pesnika, i balerine Isidore Dankan, Amerikanke koja se smatra majkom modernog plesa.

Njihova ljubav bila je pravi požar – plamen strasti među njima je romansu pretvorio u dramu. Njihova priča ostala je upamćena kao jedna od najvećih ali i najbolnijih ljubavnih priča svih vremena. Ni to što je ona znala tek po neku reč ruskog jezika, a on tek poneku engleskog, ni to što je osamnaest godina bila starija od Sergeja, pa ni mišljenje javnosti nije sprečilo da se među njima dogodi ljubav koja nije poznavala granice.

Ona je na prijemima i književnim večerima plesala, a on čitao svoje stihove. U tom ljubavnom zanosu i njihova kreativnost je rasla. Isidora i njen voljeni Sergej Aleksandrovič odlaze u Ameriku, gde pesnik željan slave, uspeha i ljubavi, nije bio prihvaćen. Isidora je na svaki način pokušavala da predstavi svog „anđela“ javnosti, priređivala književne večeri, organizovala prevođenje i objavljivanje njegovih pesama, ali uzalud.

Van granica Rusije Jesenjina su videli samo kao „privezak“ slavne plesačice. Zbog ovakvih događaja Jesenjin se osetio odbačenim i padao je u depresiju, poklanjao je njenu odeću prijateljima, ostavljao tone slomljenih boca i bahatio se do neprepoznatljivosti.

Problematični, nezadovoljni pisac je sve češće tukao Isidoru. Na jednom od njenih koncerata je pijan Jesenjin izazvao takav skandal, da je balerina lično pozvala policiju koja ga je odvezla u psihijatrijsku bolnicu. Kada se posle tri dana vratio kući, nije više u njoj video vatrenu igračicu nego jednu ne baš privlačnu staru gospođu.

Vratio se u Rusiju, a jednom je govoreći o njoj izgovorio: ,,Eh, kako me je volela ta starica!“

Nakon što je napisao svoju poslednju pesmu Do viđenja druže, do viđenja sutradan je presekao vene, zapalio cev od grejanja, a šal koji mu je Isidora poklonila, koji ga je tako bolno podsećao na nju, zavezao oko vrata i presudio sebi.

Posle ove velike tragedije, balerina se potpuno povukla iz umetničkih krugova. Dve godine nakon smrti supruga, sudbina je htela da šal – njen uvek prepoznatljivi detalj, presudi i njoj. Dok je jedan kraj ešarpe bio obmotan oko njenog vrata, drugi se zapetljao u točak automobila koji se kretao. Prijatelji kažu da su njene poslednje reči pre ulaska u kobni auto bile: „Zbogom prijatelji, odlazim u večnu slavu!“

Isidora je jednom prilikom svojim studentima otvorila dušu i rekla da je najveća stvar u životu ljubav. Ljubav Jesenjina i Isidore Dankan, koliko velika toliko i bolna, donela je koliko radosti toliko i tuge.

Foto: Wikipedia

Fridrih Niče

Jedan od najvećih i najkontraverznijih nemačkih filozofa, Fridrih Vilhelm Niče, osim po svom izuzetnom literarnom talentu bio je poznat i po tome što u je svojim delima o ženama pisao sa potcenjivanjem, tvrdeći da su one nežne i dragocene, ali opasne igračke predodređene za kućni, a ne javni život.

Koliko je Niče zaista bio ženomrzac, a koliko je takav stav prema ženama u svojim delima iznosio kao bunt zbog neuzvraćene ljubavi jedine žene koju je u životu voleo, diskutabilno je.

Dvadesetjednogodišnja Lu Andreas Salome, devojka nezavisna i slobodnog duha, inteligentna i žedna znanja, odmah je osvojila Ničea. Upoznao ih je njegov prijatelj, biolog Paul Rej, sa kojim je Lu tada živela u jednoj nesvakidašnjoj zajednici, koja je podrazumevala čedan život sa odvojenim spavaćim sobama i mogućnošću da im se pridruže i drugi momci i devojke.

Kako je bila obrazovana i načitana devojka, Lu je bila upoznata sa Ničeovim delima i o njima je govorila sa poštovanjem. Ova prelepa devojka, očarala je ovog zakletog tridesetosmogodišnjeg neženju.

Uskoro su Lu, Rej i Niče živeli sve troje u istoj kući, u platonskom trouglu. Tako je nastala njihova prijateljska trojka kojoj su se mnogi zgražavali. Nakon rastanka, kada Niče više nije mogao da izdrži da deli svoju ljubav sa još jednim muškarcem, piše pismo Lu u kome kaže:

Da li ja mnogo patim, beznačajno je prema pitanju da li ćeš ili nećeš, draga Lu, ti sebe ponovo pronaći.

U pismu je naziva jadnom osobom, bolesnom, oštroumnom neznalicom. Ostatak svog života, Niče je proveo razočaran, razjaren, tužan i depresivan do te mere da je više puta pokušao samoubistvo. Nikada je nije preboleo, a bolest neuzvraćene ljubavi izjedala ga je i uništavala. O tome kolika je njegova ljubav bila pokazuje činjenica da je ona bila jedina žena kojoj je priznao da je voli.

Na sledećoj strani pročitajte koga su voleli Petrarka, Radičević, Hemingvej...

Nastavak na stranama: 1 2 »

KOMENTARI
Inicijalizacija u toku...

NAJČITANJE