ELLE INTERVJU SA AUTORKOM NAĐOM PETROVIĆ: "Srećna sam ako sam uspela da govorim u ime generacije"

Nađa Petrović je diplomirala dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu.
Njena karijera započela je veoma rano kada je sa samo šesnaest godina osvojila treće mesto na konkursu Mladi književni supertalentikad joj je objavljen roman To je to. Nađine priče su objavljivane u raznim zbirkama, a po njenim scenarijima snimljeno je desetine kratkih filmova koji su prikazani i nagrađivani na velikom broju festivala. Pored scenarističkog rada, Nađa se takođe okušala i kao rediteljka, režirajući kratke igrane filmove, kao i dokumentarni film Drugi avgustkoji je prošle godine imao premijeru na Martovskom filmskom festivalu.

Verujem da si na ovo pitanje odgovorila već nekoliko puta, ali kako je došlo do nastanka ove knjige, u kom momentu si odlučila i rekla sebi: napisaću knjigu?

Zapravo sam oduvek pisala prozu, u početku su to bili dnevnički zapisi, a kasnije kratke priče i kratki romani. Jedan od tih kratkih romana bio je To je to koji sam poslala na konkurs koji je raspisao Samizdat B92, osvojio je treće mesto i objavljen je u istoj izdavačkoj kući. To je, na neki način, bio prelomni trenutak u mom životu - tada sam odlučila kako treba da upišem dramaturgiju i da se bavim pisanjem. Ironično, na faksu sam pisala sve sem proze, a onda kada sam diplomirala, više stvari se poklopilo - početak korone, turbulentne stvari koje su mi se dešavale u životu i potreba da se vratim toj, u tom trenutku za mene zapostavljenoj formi. Imala sam u glavi jednu sliku slikarskog ateljea, atmosferu tog prostora i miljea i zapravo je iz te scene potekao ceo narativ.

Sara je mlada devojka koja naizgled deluje kao jedna sasvim obična srednjoškolka koja se krajem srednje škole suočava za izborima (fakultet, dečaci, odnosi sa roditeljima, autoritetima, prijateljicama…) ali ona ipak nije kao većina njenih vršnjakinja… Kako si razvijala njen lik?

Jedan od Sarinih najvećih strahova jeste upravo to da je obična, da ne postoji ništa posebno u vezi nje i da nikada neće zasijati. A, zapravo, ona je sasvim suprotno od toga. Dok sam gradila njen lik, bilo mi je bitno da ima ogroman raspon emocija, da može da bude ekstremno srećna, da oseća polet života, ali sa druge strane, kada oseća strah, taj strah može potpuno da je izjede. Upravo taj raspon emocija dovodi je do neke vrste životne raskrsnice - koja od tih emocija će da preovlada? Da li će pustiti da je strah izjede ili će preovladati polet mladosti i zanos životom? Bilo mi je bitno da bude osetljiva na sve što se oko nje dešava, da ume to da upije. Time sam želela da postignem da čitalac kroz narativ može da prati kako Sara polako odrasta, uzimajući delić svega što je videla i osetila, i uz sve te doživljaje ona postaje potpuna osoba. Barem sam to pokušala da postignem.

U knjizi imamo metaforu meduze, ali i divnu metaforu ribe. Meduze koja živi zauvek i ribe u ribarnici koja umire relativno brzo pred dolazak na nečiju trpezu. Zašto su ti bile važne obe metafore i u kakvom su one odnosu?

Meduze koje mogu da žive zauvek postaju kontrateža čovekovoj konačnosti. Bića koja iako hipotetički mogu da žive večno, na kraju budu sprečena u tome, s jedne strane. S druge strane, ljudi koji su konačni na kraju zapravo postaju večni jer ostavljaju svoj trag iza sebe koji je neizbrisiv. Takođe, naslov romana sadrži donekle i nagoveštaj stila. Meduze žive zauvekzvuči pomalo naivno i dečije, dok drugi deo naslova dok ih ne uhvate dodaje jednu oštriju notu, mračniju, preseče to naivno i dečije. Tako funkcioniše i stil romana, kao i sam narativ - slatko i gorko, baš kao i odrastanje. U prvoj sceni ribe plivaju u velikom akvarijumu, sve deluju isto, jedna od njih je odabrana da joj bude „smrskana glava“, Sara se pita zašto baš ona. Bila mi je ideja da je metaforički upravo Sara ta riba, ona je u tom trenutku odabrana i odatle kreće njena priča koju mi pratimo kroz roman. Zapravo to pitanje zašto baš ona Sari postaje centralno pitanje kada počinje da se suočava sa svojom traumom, tada pokušava da shvati zašto se baš njoj sve to dešava, želi da nađe smisao u svemu tome. Kasnije se taj motiv ribe produbljuje kroz Sarina snoviđenja. Riba se repetitivno pojavljuje i grize Saru za ruku, kao neka utvara. Takođe, tu ribu uvek prati taj karakterističan riblji miris koji žeže i koji je toliko intenzivan da izaziva osećaj klaustrofobije i gušenja. Riba je prikazana kao mračan motiv, sve dok se u jednom od snoviđenja Sara ne pretvori u sirenu, u znak lepote. Uspeva da pobedi taj mrak i da iz njega nastane nešto sasvim drugo. Roman dotiče i teme odrastanja, identiteta, ali na neki način i borbe sa mentalnim zdravljem.

Da li je ta borba sa teškom temom kao što je smrt bila deo nekog tvog istraživanja i koketiranja sa njom, tj. pitanje je šta jedna mlada osoba koja se veoma rano suoči sa tim može da uradi?

Mislim da mentalno zdravlje jeste jedna od bitnijih tema u romanu. Pre svega tema konstantne anksioznosti koja se kod junakinje ogleda kroz njenu hipohondriju, nesigurnost u socijalnim kontekstima, kroz fiksacije, haotične, ponekad potpuno sukobljene misli… Bilo mi je važno da uđem u srž tog osećanja, a to sam pokušala da uradim tako što sam se fokusirala na svoje najdublje misli. Tek kad osetim da mi je nešto neprijatno da priznam sebi, tek tada počnem da zapisujem. Razmišljala sam o smrti još od kad sam bila mala. Opsedale su me te misli čak i dok se ništa loše nije desilo u mom okruženju. Tada mi je smrt bila strašna kao ideja nekog konačnog kraja, a kako sam odrastala, suočavala sam se iznova sa njom u raznim oblicima i samo su se pitanja u vezi nje usložnjavala. Međutim, nisam počela da pišem roman sa idejom da nastavim svoja razmišljanja o njoj, već sam došla do toga da mi je, zapravo, veće pitanje od same smrti, život, i šta sa njim kada znaš koji je krajnji ishod. Zato sam kroz roman pokušavala da tragam za tim osećajem koji prevazilazi strah. Kao i junakinja, želela sam da dostignem, makar na trenutak, osećaj koji nadilazi smrt. Onaj osećaj kada ti kroz glavu samo prođe misao: „Mogla bih sada da umrem i bila bih u redu sa tim.“ Mislim da za taj jedan trenutak vredi živeti.

Jesi li, dok si pisala roman, osećala da na neki način govoriš u ime svoje generacije i da li je to nosilo neku vrstu odgovornosti?

Ne mogu da kažem kako sam o tome razmišljala u procesu pisanja. Mislim da bi mi to bio preveliki teret i da bih se onda dosta cenzurisala, što mislim da je kontraproduktivno jer bi se onda, zapravo, izgubilo dosta tih detalja i misli koje jesu generacijske, samo što su prošle kroz filter jedne Sare. Vodila sam se time da, što dublje zađem u specifičnosti Sare, kontradiktorno, to će više ljudi da se poveže sa njom. Dok pišeš, jako je teško da ti ne stoji nad glavom misao da će ljudi jednog dana čitati taj tekst i da će svako to tumačiti na svoj način, ali mislim da je vrlo bitno pokušati da se to što više suzbije jer, barem meni, to budi previše premišljanja, potrebe da se pravdam i upravo me dovodi do te cenzure koja može samo da naškodi delu. To onda više nije iskreno i autentično. Mislim da takav način razmišljanja često vodi u pisanje koje prati trendove i podilaženje čitaocima, što samo po sebi nije ništa loše, tu je problem što se često oseti da nešto nije dovoljno proživljeno i da je tu samo da bi zadovoljilo druge, a manjka te sirovosti i samim tim i dubine. Veoma sam srećna ako sam uspela da govorim u ime generacije kroz roman, jer bi to onda značilo da sam uspela u tome što sam pokušala, a to je da se potpuno ogolim.

Koliko si ličnih iskustava unela u roman? Da li se privatno toliko preispituješ kao glavna junakinja?

Ima dosta ličnih iskustava. Neki tokovi misli doslovno su prepisani iz moje glave. Ipak, sva ta iskustva su izmešana, nijedan događaj nije baš onakav kakav je bio u stvarnosti, svaki lik je fuzija više aktera iz života. I na kraju, sve je to fikcija.

Da li bi za svoju književnost rekla da je neka vrsta ženskog pisma i da li bi posebno čitateljkama možda dala neki „savet“ na koji način treba da shvate tvoj roman?

Mislim da samim tim što sam žensko to sa sobom nosi jedan poseban svetonazor, poseban doživljaj sveta i iskustvo, a s obzirom na to da sam odabrala da glavna junakinja romana bude devetnaestogodišnja devojčica, imala sam mesta da to iskustvo produbim i još više naglasim kroz narativ. Međutim, ne bih koristila taj izraz „žensko pismo“ jer mislim da se time upada u zamku da se koristi izraz kao što je i „ženska književnost“. Degradirajuće mi je što postoji podela na „književnost“ i „žensku književnost“. Sve je to književnost. Svačiji autorski pečat razlikuje se po mnogo čemu, a samo jedna od tih stvari je pol. Međutim, naravno da smatram da je mnogo važno to što su u našoj književnosti počeli da se razvijaju ženski likovi. Na filmu postoji isti problem. Ženski likovi često su samo funkcije i služe samo kao karakterizacija za muški lik. Vidimo ženu samo kroz oči muškarca, kroz male gaze, a ne kao osobu za sebe. Često su idealizovane, stereotipne, svedene na jednu osobinu - fatalne, povučene, misteriozne, glupe, pametne… Takođe, smatram da je važno, ne samo ono što se podrazumeva, a to je da žene imaju u kome da se pronađu u književnosti i na filmskom platnu, već je važno i da se muškarci upoznaju sa ženskim iskustvom koje im je neretko strano. Bilo mi je posebno drago kad mi je drug, nakon što je pročitao roman, rekao kako mu je bilo super da zadre u život jedne tinejdžerke, da to uopšte nije tako zamišljao.

Uh, nemam baš savet, volela bih da ga pročitaju i nadam se da će u njemu pronaći nešto što može da ih pomeri.

Tvoj roman ušao je u uži krug za prestižnu NIN-ovu nagradu. Kako si se osećala kad si čula za nominaciju i kasnije kada si ulazila u sve uže krugove?

Bila sam šokirana i euforična u isto vreme. Potajno sam se nadala tom širem izboru… Zamišljala sam scenu kako saznajem da ulazim u širi izbor i delovalo mi je nestvarno lepo, a užem se nisam ni nadala. To mi je baš veliki vetar u leđa i mislim da je bitno da se na taj način podržavaju mladi ljudi i da im se daju takva priznanja jer smatram da je glupa logika koja se, čini mi se, gaji kod nas, to da moraš da napuniš pedeset godina da bi te ljudi shvatali ozbiljno. Takođe, deluje mi da su ta priznanja bitna, ne samo zbog mladih autora, već i mnogo šire od toga, mladih ljudi generalno - odjednom dobiješ osećaj kao da si deo svega toga, kao da je sve to moguće i možda se upravo time poveća interesovanje za konzumiranje umetnosti ili bavljenje njom.

Profesionalnoj javnosti poznata si kao scenaristkinja. Na čemu trenutno radiš?

Trenutno radim na novom dugometražnom filmu Srdana Golubovića. Takođe, radim i sa rediteljem Bojanom Vuletićem na njegovom scenariju za film koji će snimati ove godine na jesen. Pored toga, paralelno, radim sa Nikolom Stojanovićem, spremamo naš debitantski igrani film i autorsku seriju koja će se zapravo baviti sličnim temama kao „Meduze“. U fokusu će biti srednjoškolci i njihovo odrastanje.