KAKO PREPOZNATI NARCISA? Psihološkinja Nina Racić ukazuje na različite tipove ove ličnosti te kakav je odnos sa njima

Kada čujemo reči narcizam ili narcisoidna osoba, verovatno većina nas ima spremne vrlo slične i standardne asocijacije na njih. Moguće da ste pomislili na harizmatičnu osobu, dopadljivu, punu samopouzdanja. Osobu koja voli da je hvale ili hvali sama sebe, kroz realne i nerealne priče. Grabi za pažnjom, njom se hrani i neretko je na poziciji moći ili teži da tamo dospe. Sve u svemu, to su osobe koje su vrlo vešte u tome da impresioniraju ljude oko sebe, što je propraćeno idejom da su bolji od svih ostalih. Ovo dalje može da nas asocira na nekoga sa posla, nama blisku osobu, poznate ili uticajne ličnosti. Narcizam je kulturološki sve osetnije prisutan, što možemo da vidimo kroz nedostatak empatije, fokusiranost samo na sebe i svoje potrebe kao pojedinca i sve manje zalaganja za zajedničke interese okruženja i sistema u kom živimo.

Kako imamo različite vrste i nivoe ove crte ličnosti, grandioznost i sve druge karakteristike koje je prate imaju svoju mračnu stranu i to je ono što je toliko zabrinjavajuće jer imamo sve više osoba koje izlaze u javnost sa svojim pričama u kojima možemo da čujemo ono što su pretrpele od narcisoidnih osoba. Od manipulacije, psihološkog nasilja do fizičkog zlostavljanja pa i dugoročnih posledica po mentalno zdravlje.

Iz ovog razloga dolazimo do tipa narcizma koji je manje očigledan i nije ono što nam prvo stereotipno padne na pamet kada zamislimo narcisoidnu osobu. Reč je o ranjivom ili prikrivenom tipu narcisa. Sama ova kombinacija reči može zvučati veoma kontradiktorno. Ove osobe mogu spolja da deluju vrlo smireno, sabrano i stidljivo. Više su introvertne, povučene i sklone čestoj socijalnoj izolaciji jer na taj način mogu da sakriju svoj izuzetno ranjivi „self“ i osećaj inferiornosti koji može da se aktivira u interakciji sa drugima. Ovde paralelno imamo veliku želju za divljenjem od strane drugih osoba, ali i veliki strah od povređivanja. Za razliku od grandioznih narcisa koji nekad imaju neprobojne mehanizme odbrane, tu je mnogo više prisutan unutrašnji osećaj praznine i frustracije. U tišini grade privid samopouzdanja kroz verovanje da imaju potencijal da u svemu budu uspešni, da imaju jedinstvene sposobnosti, neotkrivene talente, ali da su drugi ljudi previše inferiorni da bi mogli da razumeju njihovu istinsku vrednost. To je praćeno nepreuzimanjem odgovornosti, pa samim tim i izostankom stupanja u bilo kakvu akciju jer bi pokušaj da nešto zaista urade značio da se otvaraju za mogućnost da dobiju kritiku, a to im nije opcija. Time ostaju u poziciji pasivnosti sa svojom nerealnom slikom o sebi dok osećanja zavisti i neprijateljstva prema drugima, koji nešto zaista postižu, rastu. Ova osećanja mogu biti prikrivena do neke granice, ali kada se desi neki okidač, pokreće se niz manipulativnih taktika poput sabotaže, sarkazma i ponašanja koja imaju za cilj da ponize drugu osobu.

Bazična emocija kod njihove ranjivosti uglavnom je duboko osećanje stida. Zbog ovoga su vrlo senzitivni i reaktivni na kritiku i vrlo lako nešto može postati okidač za bes i maštanje o osveti. Kada govorimo o ovoj vrsti ranjivosti, njen koren je uglavnom u detinjstvu odakle nose uverenje da drugi neće moći zaista da ih vole i odatle seže i problem sa poverenjem. Kompleksne traume iz detinjstva mogu da rezultuju time da se ova vrsta narcizma formira i služi kao mehanizam preživljavanja. Osoba je možda morala da fabrikuje idealnu verziju sebe da bi nadomestila unutrašnji osećaj bezvrednosti, a napad i nipodaštavanje drugih je odbrana od potencijalnog napada na nju samu.

Naravno, ovo objašnjenje služi tome da razumemo dinamiku ovog tipa ličnosti, a ne da opravdamo nečije destruktivno ponašanje prema drugima. Ako se nađemo u bliskom odnosu sa ovom osobom, veoma je važno raditi na čvrstim granicama i razumevanju toga da ne možemo nekoga da spasimo ili „popravimo“, ako osoba sama to ne želi i ne radi aktivno na tome.

Zbog pomenute pasivnosti iz straha od kritike, često sebe stavljaju u ulogu žrtve. Možemo do beskraja da ih umirujemo i uveravamo u istinitost svojih dela i osećanja, ali time ulazimo u igru i učvršćujemo negativan obrazac ponašanja. S obzirom na to da su skloni suptilnoj manipulaciji, možemo se naći u situaciji da sami počnemo da preispitujemo svoj zdrav razum. Od pokušaja da ih spasimo, možemo završiti sa osećajem krivice i možda čak i uverenjem da smo zaista mi doprineli njihovom lošem danu ili raspoloženju, uz izlive pasivne agresije ili agresije, kažnjavanja ćutanjem.

Vrlo je važno ne kriviti sebe ako se nađemo u ovakvom odnosu jer uglavnom nijedan odnos ne počinje prebacivanjem krivice i emocionalnom ucenom. Nekada na početku zna da bude zaista divno i tada smo skloniji tome da zanemarimo crvene zastavice i uvide drugih bliskih ljudi koji sa strane možda mogu da vide šta se dešava. Verujte sebi i svom unutrašnjem osećaju koji imate u stomaku. Za izlazak iz ovakvog odnosa nekada je potrebna stručna podrška. Odnosi sa ovakvim osobama mogu ostaviti dubok trag na naše samopouzdanje, utiču na to da počnemo da sumnjamo u sebe, svoje sposobnosti i sopstvenu vrednost.

Zbog svega ovoga, priča o narcizmu nije samo priča o osobama koje prave puno „selfija“ i okupirane su svojim izgledom i predstavom na društvenim mrežama. Problem je mnogo kompleksniji i zahteva da puno radimo na osvešćivanju toga kako smo mi sa sobom i na postavljanju svojih granica jer su narcisoidnim osobama česta meta za manipulaciju osobe koje su u fazi ranjivosti ili zavisni tipovi ličnosti. Kao društvo važno je da gradimo sredinu sa što više razumevanja, empatije i učimo o tome kako da brinemo o sebi i o drugima.