Poslednjih nekoliko godina, kako se bliži leto, sve više razmišljam o tome kako je posao psihoterapeuta neka vrsta sezonskog posla. Još od perioda letnjih raspusta, većini su glavne asocijacije za leto bezbrižnost i odmor, ali s druge strane, za mnoge ljude, već sama priprema za letnji period i sve što uz njega dolazi pojačava unutrašnji osećaj neadekvatnosti. Tako da, kada kažem „sezonski“, ne mislim da nam problemi magično nestanu kako izađe sunce, već se oni pojave u novom, drugačijem obliku.
Pripreme za leto počinju već donošenjem novogodišnjih odluka gde se, između ostalog, često nađu i planovi za kretanje u teretanu i regulisanje ishrane. To, naravno, samo po sebi ne predstavlja nikakav problem. Zašto ne bismo živeli zdravo? Međutim, ti planovi uglavnom nemaju veze sa zdravljem, već bi kao krajnji rezultat trebalo da imaju postizanje zadovoljavajućeg i poželjnog izgleda tela, naravno, u skladu standardima atraktivnosti koji nas pritiskaju sa svih strana. Iz tog aspekta, leto kao da predstavlja period gde će naš trud izaći na videlo i videće se naša upornost i disciplina, što sve može da utiče na porast već postojeće anksioznosti u vezi sa fizičkim izgledom.
Istraživanja anksioznosti u vezi sa izgledom rađena su do sada uglavnom na ženskoj populaciji jer se polazilo od pretpostavke da savremena kultura nameće nedostižni ideal i da to može da rezultuje nesigurnostima i stidom u vezi sa sopstvenim izgledom. Veliki je pritisak društva da treba da izgledamo na određen, poželjan način. Trenutak u kom se strepnja od toga kao nas drugi procenjuju javlja jeste onaj kada shvatimo da ne možemo da dostignemo ideal večno vitke, mlade, savršene žene. Zabrinutost u vezi sa tim kako drugi procenjuju njihov izgled uočava se već kod devojčica od 12 godina i uočena je česta povezanost između anksioznosti u vezi sa izgledom i nezadovoljstva telom. Prema ovome, nezadovoljstvo telom jeste jedan od činilaca anksioznosti u vezi sa celokupnim fizičkim izgledom, odnosno strepnje od toga kako drugi ljudi procenjuju naš izgled. Razmišljanje da li sam predebela, da li imam prevelik nos, sitne oči, upoređivanje sa drugima gde sebi uvek nađemo manu, može da utiče na naš kvalitet života. Zabrinutost u vezi sa tim kako drugi procenjuju naš izgled može ići od blaže uznemirenosti, pa do toga da utiče na porast tendencije za razvoj poremećaja ishrane.
''Leto kao da predstavlja period gde će naš trud izaći na videlo i videće se naša upornost i disciplina, što sve može da utiče na porast već postojeće anksioznosti u vezi sa fizičkim izgledom.''
Konstantna izloženost načinu na koji su pre svega žene dugi niz godina predstavljene u medijima, gde se telo stavlja u prvi plan, utiče na to da one vide sebe i svoje telo onako kako ga vide drugi. Društvo neretko objektifikuje žensko telo, pa usled toga dolazi do nekog oblika hipersvesnosti ili preterane brige o tome kako sopstveno telo izgleda drugima, bez uzimanja u obzir njegove funkcionalnosti i nekih naših psiholoških kvaliteta. Dešava se da vrednujemo svoje telo u odnosu na to koliko je ono privlačno drugima, a ne u odnosu na to koliko je ono nama vredno. Primetan je porast nezadovoljstva telom i kod muškarca tokom poslednjih 20 godina. Kako su žene najčešće izložene idealu vitkosti, tako se sve više za mušku populaciju nameće slika muškarca sa izraženim i definisanim mišićima, težnja ka „većem“ telu do kojeg se dolazi preteranom fizičkom aktivnošću, upotrebom suplemenata i steroida.
„Baš je lepa, samo kad bi malo smršala“, „Haha je l' ti jedeš nešto?“, jesu dobro poznate rečenice koje su previše prisutne u svakodnevnom narativu, a vrlo su jak mehanizam body shaminga, odnosno izazivanja stida u vezi sa telom i pomenutog osećanja telesne anksioznosti. Taj osećaj svoj vrhunac može da dosegne upravo u periodu godine kada je veća verovatnoća da će nam telo biti vidljivije i izloženije neželjenim komentarima. Podsmeh u vezi sa nečijim izgledom vrlo često dolazi bez preteranog promišljanja i svesnosti o tome koliko to za nekoga može biti povređujuće. Koren može biti sopstvena nesigurnost koju projektujemo na druge. Upravo zbog toga, čak iako su ti standardi toliko sveprisutni, moramo poći od sebe, osvešćivanja svojih misli i osuda, zapitati se odakle dolaze i kakav je naš odnos sa sobom i sa svojim telom.
U kulturi u kojoj je težnja savršenstvu očekivana i gde se traže uvek novi načini kako da sakrijemo svoje mane, baš je izazovno doći istinski u kontakt sa tim kako se osećamo sa sobom i koliko prihvatamo sebe. Deluje mi da smo prilično nesvesni kad je reč o tome koliko možemo da spuštamo sebe nekim negativnim komentarima tobož zarad motivacije. Zamislite da ste u odnosu sa nekim ko vam stalno upućuje takve komentare. U takvom odnosu gotovo je nemoguće biti u miru sa sobom i verovatno biste zahtevali promenu ponašanja ili izašli iz tog odnosa.
„Baš je lepa, samo kad bi malo smršala“, „Haha je l' ti jedeš nešto?“, jesu dobro poznate rečenice koje su previše prisutne u svakodnevnom narativu, a vrlo su jak mehanizam body shaminga, odnosno izazivanja stida u vezi sa telom i pomenutog osećanja telesne anksioznosti.
Moramo da napravimo jasniju distancu od sopstvenog kritikujućeg glasa i da dozvolimo sebi da se otvorimo za mogućnost istupanja iz težnje perfekcionizmu. Hajde da pokušamo da „mora biti savršeno“ pretvorimo u - „dovoljno je dobro“.
Iako se koristimo onim „lepota dolazi iznutra“, način na koji tretiramo i postavljamo standarde „spoljašnjoj“ lepoti prilično utiče na to kako se iznutra osećamo. Mi se nekada nadamo da će postizanje tog cilja kada ćemo konačno izgledati baš onako kako bi trebalo magično doneti zadovoljstvo sobom ukoliko samo ispratimo plan ishrane i treninga i dosegnemo određenu kilažu, ali do tog zadovoljstva neće doći ukoliko istinski ne uspostavimo vezu sa telom i ne počnemo malo da osluškujemo šta nam ono govori, umesto čvrstog držanja kontrole.
Različite senzacije, umor, glad, prehlada, nedostatak energije, grč u stomaku nisu tu tek tako. Telo na taj način komunicira sa nama i šalje nam signale o našim potrebama, o tome kada bi bilo dobro da malo usporimo. Ono nas na razne načine štiti ovim porukama. Održava nas u životu i nosi nas svaki dan.
Stvarno nismo krivi ako težimo nekom idealu jer strah od toga da će nas neko osuditi ili uopšte komentarisati naš izgled može da nas učini vrlo ranjivim. Svi mi tragamo za prihvatanjem i pravom da uživamo u letu bez anksioznosti. Počnimo od vežbanja saosećanja sa sobom i nežnijim komentarima ka drugima. Ne možemo odjednom promeniti te standarde, ali ja zaista verujem u moć pojedinca i koliko jedna lepa reč koju nam je neko uputimo može da znači i da se dugo pamti, a koliko neki negativan komentar može intenzivno da boli.
10 KOMADA KOJE SVAKA ŽENA U PEDESETIM TREBA DA IMA U SVOM GARDEROBERU: Inspirišite se da postanete ikona stila
OVI MODELI PANTALONA NAJBOLJE PRISTAJU ŽENAMA 50+ : Modne ikone sa Instagrama ih uključuju u svoje dnevne outfite
ANGELINA JOLIE PROŠETALA NAJPOŽELJNIJU TORBU ZA 2023. GODINU: Košta preko 3000 dolara i ponovo vraća u modu XXL formu
9 PROIZVODA KOJE NE BI TREBALO DA KORISTITE KADA PREĐETE 50: Umesto da čine lice svežim, daju potpuno suprotan efekat
DA LI ŽENE TREBA DA SE ODREKNU NASLEDSTVA U KORIST MUŠKOG ČLANA PORODICE? Ekonomska moć nad drugim je osnov nejednakosti