OSTAVITE TUĐE DOJKE NA MIRU: Nova kolumna Brane Antović o osuđivanju žena koje ne doje

Bilo je mirno nedeljno jutro, kafa u mojoj ruci bila je idealne temperature, domaći internet polako se budio, a ja sam uživala u svojoj prvoj dozi skrolovanja za taj dan. Red vesti, red lepih fotografija, red humorističkih TikTokova i činilo se da će to biti jedno lagano razbuđivanje. A onda, nakon jednog poteza palcem, na mom ekranu pojavio se isečak iz meni nepoznatog podkasta, ali sa vrlo poznatom glumicom kao gošćom. „Zašto ti ne bi dojila svoje dete“, glasila je prva rečenica tog videa. „Oh, ne, nećemo valjda u tom smeru ići“, pomislila sam odlično znajući da ćemo baš tamo krenuti - ka jednoj od onih rasprava koje je tako lako završiti, ali kojima se baš zato kraj nikada ne nazire. Da, pogodili ste, krenuli smo u još jednu raspravu o dojenju u čijoj je osnovi bila osuda žena koje ne doje. Kakvog li iznenađenja!

 Istina, pomenuta glumica spomenula je i osudu usmerenu ka ženama koje doje, i mada verujem da ista postoji, i podjednako je prezirem, sasvim je sigurno da je osuda prema ženama koje iz ovog ili onog razloga ne doje veća, osetnija, vidljivija. Garantujem da smo svi svedočili nekom primeru takve osude u svom okruženju. I zato je tako važno da u nastupima, posebno javnim koji se tiču ove teme, budemo veoma oprezni jer je bol koji se izaziva nepromišljenim rečima dubok i budi čitav niz potisnutih osećanja. To su mi odmah potvrdile silne poruke u mom inboxu napisane od žena koje ili nisu želele, ili nisu mogle da doje. Kod svih je bilo zajedničko to da je samo iskustvo dojenja bilo poprilično neprijatno. Razlozi su bili različiti, ali nijedna od tih žena nije odustala od ove prakse iz hira. I kod svake se osećala bol u svakoj napisanoj reči. Bol uzrokovan osećajem da su nekoga izneverile, da nisu dovoljno dobre majke, da su pale na jednom od važnijih ispita majčinstva. 

 O ženama koje su odlučile da ne doje kreiraju se neverovatne priče koje od njih stvaraju bezdušna čudovišta koja su naprasno odlučila da svom detetu uskrate jedini izvor hrane i uživaju u tome da gledaju kako se beba muči, dok one čuvaju izgled svojih dojki. Istina je da su žene koje su odustale od ove prakse to najčešće učinile upravo zbog toga što su se svi uključeni u taj proces mučili - i mama i beba, a i ostatak te porodice. To za njih nije bio „božanstveni osećaj“ o kojem govore neke druge mame. To nije bio momenat povezivanja, već momenat bola, nelagodnosti, psihičke i fizičke iscrpljenosti. Kao što za mnoge mame trenutak kada su videle svoju bebu nije bio i momenat u kojem su se zaljubile u nju, već su taj odnos gradile polako i postepeno. Kao što za mnoge mame trudnoća nije bila najdivniji period, kao ni sam porađaj, a ni ono što je usledilo nakon istog. To što za neke majke ovi momenti jesu bili divni, ne znači da ove druge ne postoje i da njihova osećanja i iskustva možemo olako zanemariti. A posebno ih ne možemo osuđivati koliko god ne razumeli ono kroz šta su prošle.

Čak i da postavimo hipotetičku situaciju da su se neke majke odlučile za dohranu kako bi sačuvale izgled svojih lepih grudi – imam nešto važno da vam kažem: to je njihova stvar! To je njihov život, to je njihovo telo, to je njihovo dete. I mi nemamo prava da se u to mešamo. Posebno ne javno i posebno ne upirući prstom u druge žene. Zašto? Jer upiranje prstom traje od kada znamo za sebe i uništilo je generacije i generacije žena. I ne samo žena, već zapravo pripadnike oba pola, a posebno tu decu o kojima toliko brinemo. Ništa nije uništilo toliko života koliko zadiranje u njih od strane onih kojima to nije bio posao.

Zamislite samo kada bismo prestali da zavirujemo u tuđe dvorište, u tuđe vagine i tuđe dojke i kada bismo poštovali tuđe izbore i razumeli raznolikost i različitost. Zamislite samo koliko života bi bilo spaseno, koliko bi sjajnih karijera bilo ostvareno, koliko bi srećnih brakova bilo sklopljeno, a koliko dece bi zadovoljnije odrastalo. I zamislite samo kada bismo živeli u svetu u kojem bi sve javne ličnosti svoj glas koristile kako bi ukazale na sistemske probleme poput akušerskog nasilja ili manjka edukacije o dojenju (ovo je čist eufemizam, jer nije reč o manjku edukacija, već o apsolutnoj nevoljnosti medicinskih radnika da išta na ovu temu poduče mlade mame).

Zamislite kada ne bismo upirali prstom jedni u druge, već u sistem i u nadležne koji isti ne vode kako treba. Zamislite kada svu odgovornost ne bismo svaljivali na majke, već i na one koji za tu ulogu treba da je pripreme, ali i očeve koji su podjednako važni za rast i razvoj deteta, a ne da njih oduševljeno hvalimo za najmanji napor, a majkama da tražimo najmanju grešku. Zamislite samo… Ili je možda bolje da ne zamišljamo, već da se za takav svet zajedno borimo. Tako što ćemo reagovati na svako zadiranje u tuđ život, tako što ćemo ukazati na neispravnost stava da su prave majke samo one koje doje, tako što nećemo dozvoliti da se majčinstvo pretvori u takmičenje, tako što ćemo osuditi svaki vid upiranja prstom u druge žene, tako što ćemo naprosto poštovati tuđe izbore i odluke. I to je vid borbe, nekada i najvažniji.

Naprosto: ostavimo žene na miru. Ostavimo na miru njihova tela, njihove materice, njihove dojke. I pustimo ih da rade kako one misle da je najbolje. Ako i pogreše, to će biti posledica njihove odluke i vi sa tim nećete imati ama baš nikakve veze.