Tajna zlatnog grada: Prag iz ugla Duške Jovanić

foto: Vuk Dapčević

U Pragu, gradu za koji bi adekvatnije bilo pitati kad je nego gde je, posetilac ulicama ne hoda kroz prostor već kroz vreme i doslovce se na svakom ćošku susreće sa genijima i istorijskim ličnostima, od Mozarta i Casanove, preko čuvenih monarha, do slavnih reditelja, da bi na samom kraju, uz nezaobilaznu kolenicu i pivo u tradicionalnoj kafani, upoznao i nekog starijeg i važnijeg sebe

- Odlično! Idemo još jednom! Čujem glas Miloša Formana, dok trlja ruke objašnjavajući statistima  da im je hladno.

Stojim omađijana ispred lepe stare kuće u Pragu, iz koje je Tom Hulce danima izlazio kao Amadeus. I dalje se nadam da će reditelj koji  nas je toliko voleo i ovog puta nešto smisliti. U gradu koji su pravili alhemičari tako da bi, u slučaju zemljotresa, u ostalom delu sveta nastala kataklizma,  sve je moguće. 

Tek sutradan, na otvaranju filmskog festivala u Karlovim Varima, postajem svesna da je stvarno otišao. Sigurna sam da bi rado skratio prigodni govor, takoreći propoved  glavnog gosta, američkog glumca Tima Robbinsa, koji je povodom Formana, rekao nešto i o Nelsonu Mandeli. Pohvalio se, doduše, i da su se Miloš i on jednom našli u istoj sobi.

Ostala sam da odgledam  Loves of a Blonde,  baš zato što je na češkom i što ga neću razumeti. 

U noć, koja je imala atmosferu Francuske rivijere, ispratila nas je muzika iz njegovog Amadeusa.

Teško je bilo rastati se od Mozarta. Čim sam se vratila u grad, požurila sam da obiđem bar tri kruga oko Stavovskog pozorišta u kome je 1787. održana premijera opere Don Giovani, kojom je Wolfgang lično dirigovao. Nedostajala mi je jedino publika iz tog kostimiranog doba, ali sam se ispred svake koncertne dvorane divila Česima iz dekadentne prošlosti, čiju eleganciju ni ulazak ruskih tenkova te 68. nije mogao da pokvari: ostali su pomalo umorni smokinzi, nešto veselije leptir mašne kao zaštitni znak svakog praškog gospodina i brokatne haljine na damama.

Muzika je ovde zaista nešto više od života.  U hotelu U Černého koně smestio se 1828. violinista Niccolo Paganini sa sinom. Zadivio je Pražane zvukom violine, ali i time da je došao bez kofera. Sve stvari stale su mu u kutije violina. Tu su redovno spavali Richard Wagner i Edvard Grieg. U hotelu pored,  Modrá Hvězda stalni gosti bili  su Hector Berlioz i  Frederic Chopin, a kažu da se nekoliko puta „švercovao“ i Fjodor Dostojevski.

Nestašna kneginja Libuša

Na desnoj obali Vltave, od čijeg šuma je Bedřich Smetana komponovao najbolju muziku, uzdiže se Višehradska stena. Smatra se najstarijim delom Praga. Legenda kaže da je na ivici te stene kneginja Libuša pala u trans, raširila ruke i prorekla sudbinu grada. Bila je vidovita, ali skromna mlada žena, samo na prvi pogled. U trenucima dobrog raspoloženja zabavljala se sa lepim mladićima kupajući se s njima u jezercetu. Kada bi joj dosadili, bacala bih ih sa Višehradske stene u Vltavu.

Višehrad zaista ima magičan položaj. Opasan je zidinama, dok ulaze čine troja vrata. U njenom sklopu su tri parka, crkva i Slavin, groblje poznatih Čeha.  Potpuno neočekivano, prisustvovala sam pomenu  glumici Miladi Horákovoj, njihovoj Žanki Stokić, koju su rehabilitovali uz najviše državne počasti.

Do Karlštejna, najpoznatijeg i najlepšeg dvorca u Češkoj, udaljenog tridesetak kilometara od Praga, stiže se u društvu radoznale gomile turista koji se guraju da vide gde je čuvana kraljevska kruna.

Za razliku od njih, meni se žurilo u Konopište, poslednju rezidenciju nadvojvode Franza Ferdinanda.  

Iz više razloga. Kada sam se pre mnogo godina našla u Rimu među žandarima „novog svetskog poretka“, slučaj je hteo da tada proklamovani kraj istorije dočekam u društvu Georga Hoenberga, tadašnjeg ambasadora Austrije pri Svetoj stolici. Susret vredan storytellinga, jer je preda mnom stajao   Ferdinandov unuk, posle čijeg ubistva u Sarajevskom atentatu 1914. svet više nije bio isti.

Prijatan, krepak i dendi šezdesetogodišnjak, tada mi je spomenuo da su ga, kao člana austrijske delegacije jednom prilikom u Beogradu vodili u kafanu Romantika, gde su mu Cigani prigodno svirali Marš na Drinu.

Na ručku u otmenom diplomatskom klubu razgovarali smo o njegovoj porodici, atentatu, Gavrilu Principu i večnoj ljubavi i mržnji između Austrije i Srbije.

- Prezivam se Hoenberg po baki Sofiji, jer ona nije bila plemićkog porekla, pa se deca nisu mogla prezivati Ferdinand. Moj otac Maksimiliajn, bio je najstarije muško dete. Imao je dvanaest godina kada su mu roditelji ubijeni. Po pričama koje sam čuo moja deda i baka su bili baš srećni ljudi, zaljubljeni jedno u drugo, do kraja života.

Iako je istorijski ultimatum Srbiji  obeležilo dvadeseti vek i za sva vremena odredio odnos sveta prema njoj, palo mi je na pamet da sam negde pročitala kako je tog fatalnog jutra nadvojvotkinja Sofija dobila vest da je Maksimilijan s odličnim uspehom završio razred. Bila je oduševljena banjom Ilidžom, mada je muža u Bosnu pratila obuzeta crnim slutnjama.

- Čitao sam memoare mnogih ljudi koji su bili umešani u Sarajevski atentat i stekao utisak da je Princip bio mlad i zanesen. Iako se o tome nije pisalo, moj otac mu je dve godine posle atentata poslao pismo u zatvor Terezijenštat u kome mu je oprostio - završio je naše druženje gospodin Hoenberg.

Možda je stvarno nešto od toga i tačno, ali se u Konopištu nije bilo bog zna šta videti, osim spooky sobe sa stotinu jelenskih rogova, jer je nadvojvoda bio strastveni lovac.

foto: Vuk Dapčević

O istoriji Zlatnog grada, pričama iz kavarne Slavia i praškoj školi:

Nastavak pročitajte na sledećoj strani  1 / 2 Sledeća ›

Bonus video
KOMENTARI
Inicijalizacija u toku...