Anksioznost - izmišljeni fenomen modernog društva ili stanje sa kojim se treba boriti?

foto: Shutterstock

Iracionalni strahovi i napadi panike postaju sve češća pojava - ili se o tome samo sve otvorenije govori. Da li je anksioznost izmišljeni fenomen modernog doba ili stanje sa kojim se treba boriti i pobediti ga, istražuje Teodora Bogdanović ...

Bio je običan dan, a ja sam stajala u redu za razgovor u ambasadi kako bi neko potpuno nepoznat odlučio u kom pravcu će nadalje ići moj život. Onda sam osetila kako nestrpljenje prelazi u hladan znoj, drhtavicu, mučninu i naprasno lupanje srca koje je nemoguće kontrolisati. Mislila sam da moj mozak više ne postoji jer zbog nekog meni nepoznatog straha, više nisam bila u stanju ni reč da izustim.

Pokušavala sam da se smirim, udahnem, izdahnem, ubedim sebe da sam jača od toga. Prvi put u životu osetila sam da svoje telo ne mogu da kontrolišem. Kao da nije moje. Dugo sam odbijala da priznam kako se nešto dešava, da u napetim situacijama imam u sebi nekog ludog unutrašnjeg manijaka kog ne umem ni da definišem. Naravno, mislila sam da je to samo trenutna reakcija proizvedena velikim očekivanjima i da se nisam dovoljno opustila.  Međutim, ta unutrašnja nelagodnost pojavljivala bi se svaki put kada sam negde kasnila, proživljavala previše stresa ili kad nisam imala sve stvari pod kontrolom.  

Za taj moj, kao i osećaj još 4,4 odsto žena u Srbiji, postoji jedna ključna, mnogima tabu, reč - anksioznost!

Jesmo li uopšte svesni prisutnosti i ozbiljnosti ove pojave ili je doživljavamo kao izmišljeni fenomen 21. veka?

Najbolje je uporediti je sa nekim alarmom uzbune koji govori da osoba više nije u stanju da potiskuje i kontroliše osećanja zakopana u njoj. Laički, to je kao da svaki put đubre gurate ispod kreveta, a onda kada se taj prostor popuni, krene da curi na sve strane. „Život sa anksioznošću je kao postojanje nekog neprijatelja u sebi koji konstantno radi protiv nas. Misli i osećanja gube kontrolu. Navođenje sebi razumnih argumenata koji bi te strahove umirili najčešće ne donosi rezultate. Borba sa sobom konstantno traje, a anksioznost nastavlja da pustoši život osobe“, objašnjava Sanja Živković, psihološkinja centra Psihološko jezgro.

Ključno pitanje jeste - kako smo do takvog stanja uopšte došli?

Sanja Živković kaže da su „beznađe, neopisiv osećaj tuge i izgubljenosti normalna osećanja koja se javljaju posle nekih stresnih situacija ili velikih prekretnica u životu, što znači da je određena doza anksioznosti potpuno normalna. Problem počinje kada ona postaju česta i jaka pojava, toliko da nas ometaju u svakodnevnom životu“.  

Ako se zamislimo, surova istina je da smo se „ušemili“ u kapitalizam i koncept ubrzanog života koji od nas zahteva da budemo multipraktik bića, stavljajući nam na pleća mnoge neočekivane i česte borbe sa drugima, a najčešće sa samima sobom. Te borbe nose i velika očekivanja, strah od neprihvatanja, misao da nismo dovoljno dobri ili želju da živimo nečiji tuđi život jer je on, naravno, uvek bolji od našeg.

Idealan, već dobro poznat primer za to jeste svakodnevna „navučenost“ na društvene mreže koja prouzrokuje stalnu potrebu da se nekome dopadnemo, dokažemo, a sve za što više lajkića. Neopaženo, to divljenje lažnim životima dovodi do kompleksa niže vrednosti, gubitka samopouzdanja ili još češće do straha od neprihvatanja.

Setimo se Adele koja je pre nekoliko godina priznala kako ima napade panike zbog kojih je morala da prekine nastupe. Pomisao da će na koncert doći gomila ljudi i da postoji mogućnost da ih izneveri, proizvodila je strah jači od racionalnosti. Ili Leone Luis koja je 2014. godine tvitovala otvoreno pismo u kojem je opisala svoju borbu sa anksioznošću i priznala kako je, iako ima neprestani strah od budućnosti, naučila da odbaci negativne misli. Sa anksioznošću se treba suočiti i postaviti jasne granice. Sve dok pokušavamo da je kontrolišemo, ona će kontrolisati nas - baš kao što je rekao Buda: „Ono čemu se opireš, to i postaješ.“

A gde je lek?

U selekciji informacija koje primamo, postojanju ličnog stava i luksuza slobodnog i mirnog života bez bespotrebnih ljudi. Iako je anksioznost poremećaj, što mnogima stvara nelagodnost, ona je zapravo samo poruka organizma da mu nešto u našem svetu ne prija. Možda okolina, ljudi ili način života, ali to je jasan znak za povratak na „fabričko podešavanje“. Jednom mi je jedan mudar čovek rekao kako će, u kom god svetu mi živeli, ljudi pričati svašta. Ali, kada se dan privede kraju, o našem umu brinemo samo mi, a toga niko ne treba da se srami.

Tekst: Teodora Bogdanović 

Zapratite ELLE na Instagramu i prvi dobijte sve insajderske informacije magazina ELLE >>> https://www.instagram.com/elleserbia/


Bonus video
KOMENTARI
Inicijalizacija u toku...