WELCOME TO THE 40S OR SHALL WE SAY PANIC YEAR: Nova kolumna Ane Dodig istražuje krizu četrdesetih godina kod žena

Sledeće godine punim četrdeset. Da li su to panic years za ženu? Za mene?

Britanska kolumnistkinja i autorka Nell Frizzell koja je nakon pandemije napisala memoare The Panic Years, lepo je uočila kako mi žene možemo da promenimo posao, boju kose, partnere, zemlju stanovanja, prijatelje i komšije kada god poželimo, u bilo kom periodu života, ali da postanemo majke (prirodnim putem), to možemo ipak do određenog perioda. I to ume da bude izazovnije od adolescencije i menopauze, posebno ako nam dodatni pritisak dolazi od društva, a ponajviše od porodice i prijatelja. Srećom, danas je sve više žena osvešćeno i zna da dete nije garancija sreće, da ga ne treba imati samo jer ti je dosadno i jer „tako treba“, plus imate priličan broj žena (tu bih svrstala i sebe) koje nemaju problem da sutra usvoje dete ili da se podvrgnu vantelesnoj oplodnji koja ume da bude fizički i psihički vrlo iscrpljujuća, teška i neizvesna. Sve ovo opet ne poništava činjenicu da žene jesu uplašene, besne i tužne jer njihovo reproduktivno stanje otkucava kao neka tempirana bomba, dok suprotni pol ima sve vreme ovog sveta za potomstvo i definitivno još uvek manji pritisak okoline (i to daleko manji) da postane roditelj, od onog koji imaju žene.

U četrdesetim, a još neoženjen i bez dece? Pa šta, ima vremena, nek ne žuri, nek se zabavlja. U četrdesetim, neudata i bez dece? Karijeristkinja ili neko koga nažalost sažaljeva većina ljudi, i to posebno kod nas jer smo i dalje dosta konzervativna i patrijarhalna sredina.

Međutim, čak i da nema pritiska okoline i onog momenta „ti juriš karijeru, čim nemaš decu“, dovoljno je: a) da imate želju ali nemate partnera, b) da imate partnera, ali on još nije spreman za decu ili je svoju odluku iznenada promenio, c) da imate partnera, ali i problem sa začećem pa da bar malo osetite paniku i strah da ste dovedeni pred svršen čin. Tada je vrlo lako ući u onaj krug pitanja „zašto se to meni dešava“, „zašto ne mogu da pronađem partnera koji želi porodicu“, „zašto ne mogu da zatrudnim, a ona može“ i slično. Sećam se sebe kakva sam bila nakon raskida kada mi je najbolja drugarica rekla da je njena prijateljica koja je počela da se zabavlja sa svojim momkom u isto kada i ja sa svojim, trudna i pred odlukom o zajedničkom životu sa partnerom. Why her and not me?

Kada se vratim na Nell, ona u podcastu After Work Drinks kaže da nijedna žena neće paničiti u vezi sa ovim ako je na vreme promislila i shvatila da mora da reaguje ukoliko želi da postane majka jer nad ovim nema kontrolu, beskonačnost šansi i prilika. Ali, kada zapravo žena počinje uopšte da razmišlja o majčinstvu i možda još bitnije da li razmišlja sa svešću da majčinstvo ne može da se stavi na hold u nedogled? Sećam se kako sam se ozbiljno naljutila na drugaričinog momka koji mi je pred prošlogodišnji raskid rekao nešto u stilu šta sam čekala do sada!? Ne znam šta me je više povredilo tada, to što pretpostavlja da sam tek pred ulazak u četrdesete shvatila da želim decu ili to što misli kako je dovoljno samo shvatiti da želiš i bum - beba! Jer znate kako, jedno je samo želeti dete, a drugo je želeti da to dete bude plod neke ljubavi, nekog kvalitetnog partnerstva i odnosa. Bar se nadam da svi imamo jedan te isti stav da je za svaki kvalitetan odnos potrebno vreme, kao i iskrena, otvorena komunikacija o željama i potrebama. A svi znamo da „dejting“ nije kao što je bio pre, te da je pronaći pravog partnera izazov.

Naravno, tu je i mogućnost zamrzavanja jajnih ćelija, ali sa pozicije žene koja je iz srednje klase i ima okej platu, mogu da kažem da nisam sigurna kako bi većina žena finansijski to ispratila, te da je ovde edukacija takođe bitan faktor jer i zamrzavanje je bolje uraditi pre četrdesetih. Pa da li edukacija postoji? Da li mlade devojke danas uopšte razmišljaju o deci, postavljaju li sebi pitanja o tome žele li decu i ukoliko žele, da želja nije dovoljna, već fokus na action? Generalno, mlad čovek ne postavlja ta pitanja u tako ranoj fazi, posebno danas u eri kada se žene bore za jednaka prava, za finansijsku stabilnost i priliku da ih svet ne gleda samo kroz ulogu majke. Da, mi smo majke, ali smo i naučnice, programerke, atletičarke, žene koje su se popile na Mount Everest, dobile Mišelin zvezdu... To je, rekla bih, donekle stvorilo i bunt kod mnogih žena, odnosno stav: „Nemoj da me forsiraš, niti da pretpostavljaš neke stvari.“Na primer, ako mi ide dobro u karijeri, a imam 35, nemoj da pretpostavljaš da neću decu. Ili ako imam 27 i u dugogodišnjoj sam vezi, nemoj da pretpostavljaš da želim decu.

Žene su de facto mnogo više evoluirale od muškaraca i danas one nisu samo žene sa jednom jedinom ulogom majke i supruge, ali ako ulogu majke žele pored dobrog posla, putovanja, druženja i svega ostalog, evidentno je da o njoj moraju da razmišljaju i to već u dvadesetim.

Međutim, ne zaboravimo kako je danas brojnim ženama stalo da imaju posao (amen to that!), sopstveni priliv novca i na taj način da budu nezavisne od muškarca i odnosa. Toj „karijeri“ žene počinju da se posvećuju upravo u srednjim dvadesetim i dalje svesne kako čak i na menadžerskim pozicijama njihove plate neće biti približne, niti jednake onima koje imaju muškarci. Žonglirati između privatnog i poslovnog dovoljno je izazovno, ali svaka žena ima pravo da poželi i ostvari i jedno i drugo. S tim da treba imati na umu kako je primarni roditelj u početnoj dobi ipak majka, čija će karijera evidentno stagnirati sve dok njeno dete ne krene u školu, osim ako zarađuje znatno više od državnog proseka i može da priušti luksuz da angažuje dadilju i deci plati vrtić.

Nedavno sam sa drugaricom na Kolarcu gledala francuski film Other People's Children, u kojem glavna junakinja u kasnim tridesetim upoznaje malo starijeg muškarca sa kojim želi decu. Uporedo sa pokušajima začeća ona se vezuje za ćerku koju njen partner ima iz prvog braka, svesna da će možda ta devojčica biti njena jedina prilika da bude nekome majka. Svaki put kada test pokaže da ipak nije trudna, ona prolazi kroz niz različitih emocija, a kada raskine sa partnerom gubi i vezu sa njegovom ćerkom i to je dodatno slama. Nakon filma, i drugarica i ja konstatovale smo kako smo mi generacije koje su mahom imale stav „desiće se“, i da je potrebno da upoznamo nekoga, izgradimo sa njim romantičnu i stabilnu vezu i tek onda krenemo da gradimo porodicu. Mi smo ta generacija koja nije previše ozbiljno razmišljala o majčinstvu, više je bila, rekla bih, okrenuta ka razvoju svog unutrašnjeg sveta i otkrivanju šta je čini živom, dok su naše majke, tetke, pa i bake u majčinstvo ulazile mahom sa stavom „to tako ide“ i u velikoj meri bile zadovoljne epilogom, bez ozbiljnijeg promišljanja o toj odluci.

Kod nas su tu i razmišljanja da li je okej roditi dete kada civilizacija tone u sunovrat i još masa pitanja o klimatskim promenama. Sa druge strane, sigurna sam da i vi, kao i ja, poznajete žene kod kojih je prvo došla trudnoća, pa ulazak u vezu i gradnja jednog kvalitetnog odnosa, i te žene jesu srećne, bez obzira na to što možda nisu išle uobičajenim putem do majčinstva - zaljubljivanje, veza, pa deca. Ukratko, ne postoji tamo neka sveska u kojoj piše šta svaka žena treba da uradi kako bi pronašla sreću. To je vrlo individualno i vraća me na stav da panic years zapravo predstavljaju koktel pitanja sa kojim moramo da se suočimo i koja moramo sebi da postavimo u vezi sa novcem, seksom, biologijom i slobodom da imamo izbor, i to još u srednjim dvadesetim, uz svesnost da nas to ne definiše. Hevi task koji traži i jednu zrelost i životno iskustvo. Traži godine. Bitno je ipak znati kako će svaka žena „preživeti“, ali samo ako porazgovara sa sobom, aktivira se i okruži dobrim saveznicima. Uostalom, who runs the world? GIRLS!