Nataša Vojnović: Snaga, moć transformacije i odsustvo straha

Foto: Miloš Nadaždin/Adria Media Serbia

U ekskluzivnom razgovoru za magazin ELLE, naša najpoznatija manekenka otkrila je Duški Jovanić kako je uspela da kanališe svoju neobuzdanu energiju, ali i zbog čega je odlučila da se vrati u Beograd.

Piše: Duška Jovanić

Devojka na koju bi svi želeli da liče u lobi hotela Square Nine stiže pravo iz škole. No make up. Da, štrikani kardigan. Nataša Vojnović je neodoljiva u bilo čemu. Umetnica undone glamoura. Kraljica ravnog koja je pre petnaest godina osvojila svet na keca. Glavna cura pulp fashion bioskopa. Supermodel čiji bi cover story zadovoljio i Dostojevskog. Glumica u igrano-animiranim Bubicama i herojima i esencija lepote u nastavku Montevidea. Devica zanimljivog karaktera i furioznog tempa. Prethodne večeri je u naletu razuzdanog erosa odbacila cipele i digla noge na fotelju, ali se ljudima koji još uvek žive u kutiji to nije moglo objasniti.

Tvoja ultimativna razbarušenost i naughty beauty direktne su posledice toga što se ti, mala, nisi dala?
Želja za tim čudom zvanim život kod mene je počela da se ispoljava još od malih nogu. Imala sam sreće – to sada sve više kapiram – što su me roditelji iz ljubavi puštali da radim ono što sam htela. Retko su me sputavali. Ne bih htela da uplašim ljude, ali život je veliki paradoks. Ako nešto nemaš, baš to želiš. Kada ti se smeši smrt, dobiješ ogromnu volju za životom. Kod mene se to nekako prepletalo, ali sam kroz svoju profesiju naučila da to uspešno kanališem. Uvek sam puna života, čak i kada mi se dešavaju vrlo tužne stvari, kroz koje trenutno prolazim. Da sam sa šesnaest godina ostala u Srbiji, ne znam u kom pravcu bih se razvila. Ovako, imala sam sreće da u poslu naletim na sjajne ljude, koji su to moje ludilo umeli da iskoriste na pravi način

Kako si se kao takva snalazila u prepredenoj civilizaciji komercijalnih ikona na glatkom papiru, koje je, uprkos njihovim vrtoglavim zaradama i tržišnoj moći, ipak svako mogao da zgužva?
Nisam postala uspešna zato što sam bila prepredena, nego stvarna osoba koja je uvek imala hrabrosti da uradi ono što drugi nisu. Moja komunikacija s kamerom jeste bila magična igra, ali čista. Tek kasnije stižeš na opskurniju njujoršku igranku: svakojake spekulacije, momenti kada ti najbolja drugarica mazne posao ili te agencija bezobzirno sabotira. Naravno da ti to smeta i da te boli, prvo plačeš, a onda shvatiš da moraš da budeš pametan. Najvažnije je da razmišljaš kako da se iskobeljaš iz svega toga i pobediš. A ako izgubiš, da to prihvatiš. Ne možeš da vodiš na svim poljima. Ja sam lično radila sa dosta lakoće jer sam bila svoja.

Sačuvala si idealan, razuzdan duh u vreme proračunate ravnodušnosti?
Živela sam u Njujorku deset godina, a pre pet u dnevnilku sam zapisala: „Ne mogu da verujem da postajem sve ono što sam mrzela.“ Hteo to ili ne, asimiluješ se i polako postaješ deo društva onakvog kakvo ono jeste. Tada mi je povratak kući delovao nezamislivo. Srbija mi je izgledala mnogo daleko. Beograd me prosto nije zanimao. Bila sam ubeđena da ću kulirati u svom lepom stanu u Njujorku, ići na posao i pilates i redovno piti čaj s drugaricama. A onda sam se pre dve godine vratila, sticajem porodičnih okolnosti, i shvatila da je bilo dosta. Rešila sam da ovde upišem faks, studiram i vreme provodim sa svojima. Sada radim ono što nisam od svoje dvanaeste. Toliko sam imala kada je počeo rat u Bosni i kada sam postala izbeglica. Sa šesnaest sam pobedila na Elite Model Looku i kao najsrećnije stvorenje ušla u veliki svet modelinga.

Prosto je neverovatno da karijera top-modela zavisi od nekoliko dvocifrenih brojeva, sitnog lica, ravnog stomaka, ispupčenog čela i nestašnog profila. Ili su ključna kost (i koža) te koje olakšavaju ljudske odnose?
Pariz. Jedanaest sati uveče. Zove me moj agent: „Slušaj, otkazali su Ann-Catrin. Hoće tebe. Slikaš lookbook.“ Tačka. Mogla sam da budem mrtva bolesna ili neispavana. Treća smena. Samo sam rekla: „Važi. Palim!“ Na setu se pojavljujem kao da je devet ujutru. Ekipa u teškoj depri jer nisu dobili ništa s prethodnom devojkom. Treba im neko ko će sve to da preokrene. Okej. Evo me, tu sam. Šta treba da radim? Može. Ajmo na posao. Bez obzira na to što delujem kao neko ludo dete, vrlo dobro znam gde sam pošla. Već tada za mene Karl Lagerfeld nije bio tamo neki čika s belom kosom, već sam se dobro potkovala za prvi susret s njim. Nažalost, mnogo devojaka koje se bave ovim zanimanjem to možda i ne žele da rade, već čeznu za tim da se vrate kući. Za razliku od njih, ja sam obavljala svoju fascinantnu misiju, s tim što je ona u poslednje vreme drastično promenila temu. I nisam se ja odmah snašla, samo se pojavila i obznanila celom svetu. Radila sam s manje poznatim klijentima i postepeno prelazila s jednog na drugi fashion nivo. I nikada mi nije bilo hladno, niti mi se spavalo. Jača sam od života. Tu žilavost sam ponela iz ove zemlje.

Opšte mesto je da su sve devojke uspele u modelingu lutke zatočene u svilenoj čauri, koje u početku ne liče ni na šta, a onda neko slučajno otkrije njihov neviđeni potencijal...
Od početka sam znala da lepota nije moj glavni adut. Pre neka sumanuta snaga, moć transformacije i odsustvo straha. Uostalom, došla sam iz zemlje u kojoj je vladalo ludilo devedesetih. Šta je moglo biti gore od toga?! Heavy make up? Ma, daj! S druge strane, uvek sam se primala na tipove žena kakve su Jeanne Moreau, Monica Vitti, Simone Signoret. Intimno, impresionira me melanholija, a ne Tomb Raider. Život mi je uvek bio dramska sekcija, što sam prenela i na svoj posao. Konačno, i ovo što mi se sada dešava je prava antička drama. Naravno da je nikome ne bih poželala, ali to je žanr koji mi je najviše nedostajao u Njujorku. Taj fenomenalni grad za mene se odjednom pretvorio u flat line: budim se, idem da radim i – nema više strasti. Morala sam da izađem na svež vazduh. I, na kraju krajeva, otplatim i neke stare životne račune.

Fotogeničnost je i dalje misterija, ili za nju postoji matematička jednačina? Je li analogna teza da nekog kamera voli precenjena, ili je rentabilni poklon prirode utopija savršenog fizičkog izgleda?
Ja kameru obožavam! Možda je malo drugačije kada se nađeš pred objektivom. Fotograf ti obično kaže da budeš prirodna, ali ne previše. Tvoj zadatak je da proceniš koliko je to. Svaki od njih ima drugačiju ženu u glavi. Među prvima s kojima sam radila bili su David Sims i Terry Richardson, skroz kul tipovi, koji su sreli jednu jaku malu, neuhvatljivu kao vetar. Baš to im se svidelo. A onda je Karl Lagerfeld naredio da me naprave više šik. Tom Ford me je hteo golu. Što da ne?! Najviše su me palile parodije na ozbiljne istorijske ili životne situacije. Da li će to biti neki religiozni ili kulturološki motiv, ili najjednostavniji socijalni trenutak u kome žena sa suzom u oku usisva kuću dok muž odlazi na posao, sve to zavisi od fashion tripa. Francuski Vogue bez problema će u editorijal da stavi umašćenu glam gospođu kako popravlja automobil. Ja sam bila tip za tako nešto.

Nastavak pročitajte na sledećoj strani  1 / 3 Sledeća ›

KOMENTARI
Inicijalizacija u toku...


Magazin