Bojana Vunturišević u razgovoru sa ELLE: Samo promašaji vode do uspeha

Foto: Katarina Marković

Bojana Vunturišević nije ljubitelj ograničenja, a dokaz za to su njene zanosne pesme koje teraju na pokret. Svojom živahnom energijom i iskrenim rečima uspela je da kreira karijeru u kojoj su originalnost i autentičnost na prvom mestu

Dve godine nakon što je otišla iz benda Svi na pod, prvim solo albumom Daljine predstavila se kao dojam smisla u muzičkoj industriji koja je zatrpana besmislenošću, što je ponovo dokazano i novim singlom Promašaj. Ona nas je podsetila da je za ostvarenje snova potrebno prepustiti se strasti koja se ne može obeshrabriti ni dvadesetčetvorosatnim kašnjenjem na prijemni ispit, kao i da je muzika koju stvara neodvojiv deo njene ličnosti.  

Svi klinci žele da budu zvezde kad porastu, ali većina od toga odustane. Zašto vi niste?

Od ranog detinjstva znala sam da ću se baviti muzikom. Moje omiljene igračke bile su Toshiba kasetofon, mikrofon, kablovi, plastični klavir i gomila kaseta koje mi je uglavnom kupovao tata, obično subotom ujutru, uz pogačice i jogurt. Od njega sam i nasledila muzički gen, mada je mama takođe veoma muzikalna. Ona je i bila ta koja je negovala moj talenat i forsirala ga u trenucima kada bih posustala, a i to se dešavalo. Upis u nižu muzičku školu bio je isključivo moj izbor. Jednog jutra došla sam u školu sa mamom i bratom koji je bio još beba i sećam se da je to bio najtužniji dan u mom životu jer sam na prijemni ispit zakasnila čitava 24 sata. Morala sam da čekam još godinu dana, ali kada sam se upisala, znala sam da ću kasnije upisati i muzičku gimnaziju, a potom i Fakultet muzičke umetnosti.  

Čini mi se kao da vam na bini pokret dolazi prirodno i instinktivno. Jeste li generalno ekstrovertni, ili je to samo stvar nastupa?

Ne mogu da stojim mirno ako muzika svira negde u blizini. Jednom je akademski hor u kom sam pevala izvodio Carminu Buranu u Narodnom pozorištu u Podgorici. Kako je to bilo prvo izvođenje ovog dela u Crnoj Gori, to je bio dovoljan razlog da Nacionalna televizija snimi koncert. Dok sam sasvim slučajno jednog jutra menjala kanale da se razbudim, na RTCG videla sam orkestar i hor kako nepomično stoje i izvode nešto što znam da pevam. Prepoznala sam kompoziciju, ali i maleno čupavo biće u prvom redu horske formacije koje neprestano skakuće u ritmu kompozicije. To sam bila ja. Na muziku ne mogu drugačije da reagujem, ma koliko situacija bila „ozbiljna“. 

Vi ste i osnivačica DFhor-a, kako je došlo do toga da radite sa decom?

Moja velika ljubav je horsko dirigovanje i u tom predmetu bila sam jedan od boljih studenata. Međutim, horsko dirigovanje kao odsek podrazumeva konstantan rad, a ja baš i nisam u tom fazonu. Kad je reč o formalnom obrazovanju, veoma sam lenja, uvek idem linijom manjeg otpora. Više mi prija kombinovanje života i rada. Tako sam upisala muzičku pedagogiju. To je odsek na kom mora da se radi, ali može i da se oseti i živi život. DFhor je spoj mog obrazovanja i ljubavi. Horsko dirigovanje, ples i muzički repertoar koji uopšte nije standardno dečiji, ali je prilagođen dečijem uzrastu. 

Kako birate ekipu za saradnju?

Bitno mi je da ljudi sa kojima radim budu talentovani, otvoreni, pristojni. Muzičko stvaralaštvo doživljavam kao najintimniju moguću stvar i neminovno je da se u tom procesu sa svojim saradnicima zbližim do koske. Pobednički tim nikada ne treba menjati, tako da sam i ovog puta sarađivala sa Minjom Bogavac i Ivanom Mirkovićem, ali smo našu ekipu obogatili još jednim članom, a to je novosadski pijanista i producent Luka Jovanović. 

Naveli ste da je daljina 2.543 km daleko od Beograda, tamo negde između Juga i Zapada... Na kojoj se ideji "vozite" dok pišete?

Iskrena da budem, to ni sama ne znam. Prvo ću iznenaditi sebe, pa potom i vas. Utisak o celini steknem uglavnom na samom kraju procesa. Koncept ili nemam uopšte, puštam da se sve sjedini u celinu tokom stvaranja, ili ga menjam tokom procesa. Za sada mi se dopada koncept promašaja. Volim da sve što stvaram bude na granici promašaja i uspeha - na ivici između katastrofe i potpunog sjaja. 

Nedavno ste izbacili pesmu Full Control koja ima izraženo kritički ton. Može li zaista jedna pesma da promeni društvo?

Imala sam potrebu da napišem aktivističku pesma koja ima pozitivan vibe. Full Control je obrada čuvene pesme Fool Control grupe Eyesburn. U mojoj verziji, lirika je odgovor starijim generacijama koje večito omalovažavaju mlađe govoreći im da su bezvredni, bezidejni, da nemaju heroje, omiljene filmove, muzičare. Danas pripadam toj nekoj srednjoj generaciji i ne želim da upadnem u „moje vreme je bilo bolje“ šablon. Volim da čujem mlade ljude, da vidim i upoznam njihovo delo. Zbog toga danas sarađujemo sa tim mladim ljudima, klincima iz 90-ih koji uopšte nisu klinci. 

Da li je lakše menjati sebe ili svet?

Više volim one pesme koje su lične i njih lakše pišem. Izlaze same iz mene, iz dubine stomaka. Kada pišem pesme koje su kolektivne, tu najviše osećam potrebu da se iskažem, ali ne i umeće da to uradim potpuno sama. U tim situacijama uglavnom zovem Minju Bogavac, sa kojom nastaju remek-dela poput Kese etikete ili E70, ali sam za pesmu Full Control sarađivala sa prijateljem Andrejom Milkić. On me je tako fino usmeravao, vodio kroz pesmu i na fantastičan način nadovezivao svoje na moje misli. 

Šta vas još, osim muzike, hrani, inspiriše i uzdiže?

Porodica, ljubav, prijatelji. To je to sveto trojstvo koje mi stavlja osmeh na lice i daje mi vetar u leđa: porodica kao baza u kojoj ljubav živi i vodi glavnu reči i prijatelji spremni na čašicu razgovora, smeha, suza i na poneki ples.  

Intervju: Anja Paspalj

Foto: Katarina Marković

Šminka: Milica Đorđević za tim Ena Jović

Zahvaljujemo Gir Store-u


Bonus video
KOMENTARI
Inicijalizacija u toku...


Magazin