Jedan od poslednjih intervja koje je dao Peter Lindbergh: Kaiser crno-bele fotografije o osamdesetim, viziji lepote i Instagramu

Foto: Profimedia

U 74 godini života svet je napustio onaj koji je srušio jsve klišee fotografije svog doba, napravio estetiku modnih slika koju i danas svi kopiraju i svet u kome je ozbiljno, naborano i umorno lice lepo. On je bio kaiser crno-bele fotografije - Peter Lindbergh.

U celosti vam prenosimo jedan od njegovih poslednjih intervjua koje je dao za Elle magazin krajem prošle godine.

Berlin. 16.30. Spremam se za intervju sa jednom od najvećih živih legendi fotografije. Treba da sednem oči u oči sa čovekom koji je estetski napravio dekadu devedesetih, termin supermodela, vodio karijere Naomi, Cindy, Linde, Claudije sve do Olimpa. Profesionalni put Petera Lindbergha koji je rođen 1944. u Lešnu u Poljskoj, počeo je sedamdesetih godina u Nemačkoj kada je izložio svoje radove u Berlinskoj akademiji umetnosti. Odatle je krenuo u Pariz, gde je počela njegova foto-karijera. U genijalnim crno-belim kadrovima dominirali su vrlo realistično prikazani modeli koji su se isticali u odnosu na garderobu koju nose i sredinu u kojoj se nalaze. Stvorio je lični pečat, specijalizovao se da izvuče pravi karakter osobe ili osećaj trenutka. Nisu bez razloga pred njega stali Nicole Kidman, Angelina Jolie, John Galliano, Helen Mirren, Wim Wenders i Robin Wright.

Stigla sam. Saopštili su mi da treba da uđem u studio u kome čuveni umetnik snima novu kampanju za Douglas, jedan od najvećih lanaca parfimerija na svetu. Studio je bio skoro prazan. Nije bilo menadžera, savetnika i izdavača. Samo on i osmeh razvučen od uva do uva dok je gledao u ekran svog telefona. Čim me je primetio, ustao je i pozvao me da sednem pored njega stvarajući izuzetno opuštenu atmosferu. Počeo je da govori svojim prepoznatljivim niskim, hrapavim glasom. 

Šta vidite kada se osvrnete?

Vidim srećnog čoveka. Nisam dobio sve o čemu sam maštao. Premašio sam čak i svoje snove i sve to radio zabavljajući se, uživajući u uspehu, učeći iz grešaka i prilagođavajući se raznim promenama kojih je zaista bilo mnogo. 

Fotografija je pretrpela velike promene tokom prethodnih godina. Kako ih ocenjujete?

Razlika u tome kako se radi sada i kako je bilo nekada ekstremna je. Kada sam počinjao vladala je gvozdena disciplina, svaki korak morao je da bude perfektan. Sada, sa digitalizacijom, sve se svodi na postprodukciju, obradu, photoshop. Kao da više nije potreban talenat iza objektiva. To je strašno. Moje kolege svedene su su na puko izvođenje fotografija koji govore: „Da li je to to?“ svojim asistentima koji u kompjuteru sa druge strane gledaju kadar, svetlo i senke. Po mom mišljenju, izgubila se magija setova. Ranije, svi smo zavisili od toga šta se desilo tamo, direktno i uživo. Sada, čak i stilisti, šminkeri, frizeri i asistenti više gledaju u laptopove nego u modela ispred sebe. 

Kako biste opisali svoje iskustvo tokom osamdesetih i devedesetih?

To su bile dve vrlo različite dekade. U prvoj je vladao neki preporod sofisticiranosti. Onda se sve preokrenulo: modeli koji su bili popularni meni su bili dosadni. Odbio sam dosta kampanja. Kada sam otišao za Njujork, sve se promenilo. Sećam se dana kada sam opet sam odbio snimanje i predložio lokaciju koju sam hteo i fotografisao na način na koji sam ja želeo. To je bila 1988. godina. Otišao sam na plažu sa Lindom Evangelistom i Christy Turlington i uradili smo stvari na moj način. Kada sam počeo da koristim polaroide, svi su se uozbiljili u neverici i gađenju. Niko ništa nije razumeo, zato što je rezultat bio suprotan kanonima tog vremena. Šest meseci kasnije dobio sam posao za fotografisanje naslovne strane i 20 strana modne priče za čuveni modni magazin. To je bilo neverovatno. Počeo sam neprestano da radim, čak i za one koju su me odbijali u to vreme. Bio sam slobodan da stvaram!

Da li još uživate istu autonomiju?

Više nije isto. Misija fotografa je da zadovolji klijenta i njegov interes.  

Zašto smatrate crno-belu fotografiju savršenom?

Mnogo je volim. Ali, to ne znači da su sve fotografije bolje u tim tonovima. Kada je reč o velikom projektu, boje daju život. Ipak, istina je da u crno-beloj fotografiji postoji nešto posebno. Nešto što ne može da se prenese na drugi način. Većinu fotografija za Douglas sam tako slikao. 

Kako je bilo sarađivati sa njima?

Fantastično! To je jedna kompleksna firma. Imaju svoje parfimerije, brojne radnje širom sveta sa različitim targetima, ne govorimo samo o jednom kozmetičkom brendu. Imaće okret za 180 odsto kada je reč o imidžu, logou, iskustvu potrošača u radnjama. Bio sam impresioniran. Polaskan sam što su me učinili delom svoje revolucije. Drago mi je što sam deo tako inovativnog projekta sa mnogo potencijala. Kao da radim sa porodicom.  

Jednom prilikom, model i glumica Mila Jovovich rekla je da se sa vama oseća svojom. Kako to tumačite?

Mila i ja imamo posebnu konekciju. Možda se oseća prijatnije pored mene zato što se divim njenoj lepoti bez šminke i u neobaveznoj odeći. Kada ima hemije, sve je mnogo bolje. Uvek sam smatrao kako ljudi vole da vide prirodnu stranu poznatih ličnosti, moramo da se sklonimo od klišea. Ozbiljno ili umorno lice takođe može da bude lepo. 

Nastavak pročitajte na sledećoj strani  1 / 2 Sledeća ›

Bonus video
KOMENTARI
Inicijalizacija u toku...