Rođena zaljubljena: Irina Dečermić o ljubavi, baki koju je pomilovao Tito i eleganciji koja se nasleđuje

Nezvaničnu istoriju ovog grada čini i priča kako je Danilo Kiš bio zaljubljen u Ubavku?

Danilo i Ubavka znali su se sa studija svetske književnosti i on je bio zaljubljen u nju i dosta dugo joj je pisao ljubavna pisma. Međutim, moja baka spalila je sva Kišova pisma da ih  Cole, koga je ona obožavala, ne bi našao. Zamislite da su spaljena pisma Danila Kiša?! Strašno.

Sad se i meni plače...

Ona ih je spalila da bi zaštitila svog voljenog Coleta. Valjda u to vreme nije imala mogućnost da ih negde odloži. Ne znam, ne umem da objasnim. Potpuno ludilo. Cole je bio ljubomoran, mislim da je to tada bila i moda, a bio je i klinac, 26-27 godina. Voleo je da tu ljubomoru nosi kao neki amblem. A naročito je bio ljubomoran na Danila Kiša. I mnogo godina kasnije desi se neverovatna stvar. Bila je noć u Parizu, 11 uveče, Jean-Marc i ja bili smo studenti, stajali smo na pešačkom prelazu i jedan čovek me je pogledao i rekao na srpskom onako potvrdno ali i zbunjeno: „Mi se poznajemo.“ Bio je to Danilo Kiš. Odsekla sam se: „Ja vas poznajem, ali vi mene ne.“ Onda smo seli u  jedan kafe, bila je tu i njegova supruga Pascal, i tako smo dočekali zoru. On je zapravo u meni prepoznao moju mamu iz mlađih dana. Posle nam je dočarao šta je osetio, kako je video nju, a znao da to nije ona.

To je bio vaš jedini susret... 

Da. A onda se dogodilo nešto potresno, kada se razboleo, boravio je između Pariza i Beograda, i mama je dolazila da ga poseti. Onda joj je rekao kada se budio iz kome da je viđao moje lice. Bila sam u Londonu, mama me tog dana zvala sva uznemirena: „Da li si dobro?“  Posle mi je ispričala da je viđao moje lice kada se budio iz anestezije, posle operacije. U stvari on je viđao nju, ali moje lice možda je bilo bliže tom periodu kada su oni bili mladi.

Ljubav Ubavke i Koste Ribara nema rok trajanja.

To je fantastičan odnos. Imala sam tu sreću da u životu imam dva oca. Kada smo došli u London, mama je radila kao gostujući profesor, ali brzo se okrenula i koncentrisala na porodični život, koji joj je nedostajao. Ona je majstor za organizaciju društvenog života. Stvarno smo uživali, okupljala je najrazličitije ljude, prijatelji koje smo sticali u Londonu obožavali su da dođu kod nas. Tu se više nije znalo ko dolazi, ko odlazi, pa je tako jedan od naših prijatelja, ne znam sada da li mog brata ili pre će biti Jean-Marca, jer i on je dovodio svoje društvo, pitao mog očuha: „A gde vi živite?“ Ta naša porodična kuća, koju je kreirala moja mama, bila je kao umetnički dom, tu se jelo, spavalo, pravili smo žurke, koncerte. U donjem prostoru, koji je mama razduvala, nije bilo ničega sem klavira i knjiga. Sedelo se na podu jer je ona jedno desetak godina čekala neki idealan nameštaj. Tako je to postala koncertna sala, a kada se završi koncert, onda udarimo po salsi.

Vaša emotivni odnos sa Jean-Marcom Barrom ima specifičan ukus...

Pronašli smo se u Londonu kao studenti, on Amerikanac, kome je kao i meni nedostajalo prirodno okruženje. Kako smo počeli da se zabavljamo, odmah se uselio u našu kuću i pet godina smo tu živeli. Moja mama i Kosta prihvatili su ga kao familiju. I danas su vrlo bliski. To sa Jean-Marcom bila je burna ljubav - prava, prva velika ljubav i moja i njegova. Mislili smo da će trajati večno. A na neki način i traje, samo što je promenila oblik. Ljubav treba negovati bez obzira na promene agregatnog stanja. On je blizak prijatelj sa mojim sadašnjim partnerom Goranom. Vole se, poštuju, provodimo vreme zajedno, i to vrlo kvalitetno. Baš smo dobra ekipa. On sada ima sina Judea, koji će uskoro da napuni tri godine. Već sa godinu i po bio je kod nas, uživao je sa našim dečacima i oni imaju utisak da je Jude njihov blizak rođak. Đorđe i Dušan čuvaju stvari za njega, on nasleđuje njihovu garderobu. Mi smo jedna proširena familija. 

Kako vam se dogodio Goran Šušljik?

Ubavka je posredno upletena u tu priču. Znala sam za Gorana jer sam se intezivno družila sa Jagošem Markovićem, kada god sam dolazila u Beograd. I Jean-Marc išao je sa mnom u pozorište i gledali smo ga. Te 2000. godine krenula sam da provedem sa porodicom nedelju dan na moru, u Rosama, gde moja mama voli da letuje. Vrlo mi važno da jednom godišnje imamo taj morski zajednički trenutak. Došla sam na Rose i Goran je već bio u tom stanu koji smo iznajmljivali jer je u međuvremenu ostao bez sobe, a Rose su bile prebukirane. Pošto se družio sa mojom mamom, imali su razne priče od Kiša do Jugoslovenskog dramskog pozorišta, noćima su sedeli i pričali i ona ga je primila u praznu sobu koja je čekala mene. Tako smo Goran i ja tih nedelju dana, koliko sam imala slobodno, proveli u istoj kući i desila se ljubav. Izgleda da je Ubavka pripremila teren.

Tada ste bili u braku sa Jean-Marcom?

Jesam, moram da priznam. To je bio jako slobodan brak i meni ta forma nije prijala. Volim da sam u braku ili nisam. Ne u smislu braka, jer Goran i ja nismo venčani. Nego, ili si sa nekim, ili nisi. A ovo sa Jean-Marcom bilo je da sam sa nekim, ali mogu da budem i sa drugim - nisam baš pristalica takvih odnosa. Jean-Marc i ja smo 17 godina bili zajedno, a 10 u braku. Ali, i danas smo familija. Bilo je i neophodno da se promeni forma, da se tada nismo rastali, ne verujem da bismo danas bili tako intimni. Taj rastanak očuvao je našu elementarnu bliskost. Goran i ja smo smo se odmah prepustili strastima. Kada se to desi, onda se ne razmišlja o budućnosti, prosto smo osetili da moramo da budemo zajedno. S druge strane, uvek se dogodi da neko pati. A tada, u tom prvom periodu, svi smo patili, i Jean-Marc i ja, i Goran je patio što ja patim. To prvo vreme bilo je divno, ali je bilo dosta patnje. Sada više nema patnje. Ostala je samo ljubav.

Koliko je teško u Srbiji usvojiti decu?

Mi smo tako lako usvojili decu, za tri nedelje dobili smo prvo dete. Priprema je trajala šest meseci, to je ozbiljna stvar, morate da idete na kurs i to je vrlo korisno. Teško je usvojiti decu ako birate, ali ako želite romsku decu, nije problem. Mi smo želeli decu, nije nam bilo važno kog su porekla. Na početku smo u našim papirima Socijalnom centru dali do znanja da želimo dete bilo koje nacionalnosti. I onda je taj put bio vrlo kratak. 

Vi niste imali problem sa tim, kao što ima većina koja bi da usvoji dete kao što bira model cipela?

Kada iskreno želite dete, nije važno ni koje je nacionalnosti, ni pola, samo da je dete, samo da je moje, da postanem roditelj, da nekome pokušam život da napravim lepšim. Ono što se pozitivno desilo u tom procesu usvajanja jeste to što stvarno ne birate dete, to je prst sudbine. Više ne postoje domovi, već su deca po hraniteljskim porodicama, cela Srbija je umrežena u taj proces usvajanja. Naša deca su iz Pirota. Prvo je došao Đorđe koji je imao godinu dana, a onda Dušan koji je isto tako imao godinu. Njih dvojica su rođena braća.Goran i ja smo smo se odmah prepustili strastima. Kada se to desi, onda se ne razmišlja o budućnosti, prosto smo osetili da moramo da budemo zajedno

Tekst: Aleksandar Đuričić

Zapratite ELLE na Instagramu i prvi dobijte sve insajderske informacije magazina ELLE >>> https://www.instagram.com/elleserbia/

‹ Prethodna 2 / 2 

Bonus video
KOMENTARI
POVEZANE VESTI
Inicijalizacija u toku...