Predrag Bjelac: Ispunio sam majci želju odigravši ljubavnika!

foto: Jelena Jovanov

Peđa Bjelac, glumac koji je slučajno nabasao na svetsku slavu, otkrio je Aleksandru Đuričiću zašto je svoju jedinu ulogu ljubavnika posvetio majci....

Peđa Bjelac pije kuvano vino, sedimo u Srpskoj kafani, ogroman je i skroman.

Trenuto, zbog nekih ljubavnih scena u seriji Ubice moga oca, talasa srpskom štampom i to mu je smešno. Ne misli kako tu ima neke naročite erotike, to doživljava više kao marketing za seriju, ali na pozive novinara uredno odgovara i doliva vatru. Ipak, zadovoljan je što mami, koja ima 91 godinu i živi u staračkom domu, konačno može da kaže kako igra ljubavnika. Ona ga, kao pasionirani čitalac ljubavnih romana, već dugo proganja pitanjem: „Kad ćeš konačno da budeš ljubavnik?“

Sada može da joj izađe na crtu. Ovu ulogu posvetio je njoj.

Kada je 1992. godine pobegavši od mobilizacije stigao u Prag deklarisao se kao „mrtvi Jugosloven“. To je čuo od Šerbedžije i dopalo mu se. Od tog perioda do sada, u telo ovog velikog čoveka stalo je nekoliko životnih krugova: brak iz koga ima dve kćerke bliznakinje od osam godina, sadašnja ljubav sa rediteljkom Marijom Perović, uloga u Hariju Poteru, mnoštvo aplauza i kastinga, borba za preživljavanje koja je uključivala i posao uvoznika garderobe, umeće glume na sedam-osam jezika, mogućnost prerušavanja... Da bi se zaštitio od slave zbog jedne reklame za čokoladni keks koja je dve godine svakog dana išla na svim češkim komercijalnim televizijama pustio je bradu. Tako se spasao.

I danas, kada je u Pragu, živi blizu raskrsnice ulica Beogradske i Jugoslovenske, iako nije nostalgičar. Posle 14 meseci čekanja dobio je češko državljanstvo, ostalo je još da položi zakletvu i upravo se sprema za put.

Prija li vam taj čergarski, glumački život?

Ne znam da li mi je ikada prijao, a pogotovo sada kada imam više porodičnih obaveza sve manje mi se dopada. Ne volim ni putovanja... Ne bojim se aviona, ali toliko sam leteo da mi to više nije nikakvo uživanje. Naporno mi je jer ulazim u godine, ali na žalost, to je negde u opisu posla. S druge strane, nekada davno, u bivšem životu, bio sam član pozorišta, ali nikada nisam želeo da se vežem za teatar, ne odgovara mi ta vrsta zarobljenosti, neslobode. 

Krvavo ste se izborili za svoju slobodu?

Jesam, ali toga nisam bio svestan dok sve te silne godine nisu prohujale. Kada vidim da je mnogo života prošlo u toj borbi, zapitam se koliko je to sve vredelo. Ovde u Beogradu materijalna situacija nikada nije bila dobra, ali ima glumaca koji vrlo lepo funkcionišu u ovoj podeli poslova. Postoje jako ostvareni glumci koji nemaju nikakvu potrebu da se dokazuju mimo svoje teritorije.

Da li ste vi imali tu potrebu ili se to desilo slučajno?

Želeo sam to, ali tada je još postojala, za mene i dalje neprežaljena Jugoslavija, to je bilo ozbiljno tržište, dosta siguran život, pa čak i glumački, skoro obezbeđen posao, festivali... Filmska i televizijska produkcija bila je dobra tih sedamdesetih godina, pa i kasnije. Tada sam rastao i to sam poželeo da budem. Posle je sve drastično počelo da se menja. Možda zbog toga što sam od najranije mladosti dobro govorio engleski, možda zbog želje za avanturom, koja je kod mene uvek bila u nagoveštaju, ili zbog većih snova nego što su lokalni, otisnuo sam se.

Osim glume radili ste štošta u životu, bili ste pomoćnik kelnera, barmen, rekviziter, imali ste svoj privatni biznis...

Rekviziter sam bio u gimnaziji. To je prapočetak, jedna divna epizoda koja me je inspirisala da sa petnaest ili šesnaest godina zavolim glumu. Radio sam volonterski u pozorištu Pod razno, alternativna scena u SKC-u, u predstavi Savremenik. Okupili su se današnji bardovi: Lazar Ristovski, Miki Manojlović, Peca Ejdus, Dara Džokić, pokojni profesor Vlada Jevtović, to je možda jedna od njegovih poslednjih uloga. Sa tim ljudima sam rastao. Ne sećam se detalja, ali bio sam omađijan, a oni su bili vrlo mladi, ne toliko slavni, ali i tada vrhunski glumci.

Zašto ste otišli u London?

Posle druge godine akademije obezbedio sam sebi londonsko leto. E, tada sam bio pomoćnik kelnera u nekom restoranu. Odmarao sam i spavao na klupi pored Shakespeareovog spomenika, u parku na Lester skveru. Kada sam radio duplu smenu, nisam stizao da se presvučem, pa sam u beloj košulji sa leptir mašnom išao u park da se odmorim sat-dva, koliko je trajala pauza, i bio sam najsrećniji ako ugrabim slobodnu klupu. U tom istom parku devetnaest godina kasnije bila je premijera Harija Potera. Prošao sam pored te klupe.

Koliko vam je uloga u Hariju Poteru promenila život?

I jeste i nije. Očekivao sam da mi više promeni život. Ali, bio sam dovoljno star da se mnogo ne nadam. Racionalan sam i vrlo brzo i lako kapiram šta mogu da očekujem. Da sam bio mlađi, bilo bi to uzbudljivije, ovako sam odmah shvatio gde mi je mesto. Postojala je dilema da li je posle snimanja Harija trebalo da ostanem u Londonu. Izabrao sam malo komforniju opciju i vratio se u Prag jer sam tamo već imao ozbiljan život. Ne znam jesam li napravio grešku ili ne, ali to nikad neću ni saznati. 

Kajete li se?

Ne, uopšte se ne kajem, samo me zanima šta bi bilo da sam ostao u Londonu. Međutim, u tom prvom periodu posle premijere išao sam na dosta kastinga, za mnoge ozbiljne uloge i nisam ih dobijao. 

Kako se osećate kada ne prođete?

Sasvim normalno. Retko kad, baš retko, da sam nezadovoljan. Mora da prođe vreme dok ne shvatim ko je dobio ulogu i dok to ne pogledam, a kada vidim, jasno mi je da je sve u redu. Nikada sa tim nisam imao problem. To je otvorena trka, borba u kojoj mnoge stvari odlučuju. Nedavno sam dobio jednu ulogu, a tek kasnije čuo priču koliko je bilo konkurenata. Bio sam zaprepašćen. Javilo se dvadesetak glumaca sa našeg podneblja. Jeste to fina serija, ali nije nikakav spektakularan posao: američka serija o Albertu Einsteinu, a ja igram oca Mileve Marić

Dobro vi gurate te kastinge.

Možda je malo čudno da u ovim godinama i dalje pristajem na to, ali nemam izbora. Kod nas mlađi glumci idu na kasting, a stariji imaju negde garantovano.

To ne važi u stranim produkcijama?

Tamo to ne važi čak ni za velike glumce. Na primer, Nicole Kidman. Branka Katić mi je pričala da su se pre desetak godina srele na nekoj audiciji.

Nastavak pročitajte na sledećoj strani  1 / 2 Sledeća ›

Bonus video
KOMENTARI
Inicijalizacija u toku...