Bojana Maljević: U Srbiji su već više od dve decenije zvezde političari i pevačice!

foto: Marko Vulević

Glumica, producentkinja i društveno angažovana jurišnica na socijalnim mrežama, Bojana Maljević, otkrila je Branku Rosiću zbog čega je najvažnije ne dati na sebe...

Poslednja dva minuta bavim se kvalitetom sna Bojane Maljević. Vršljam po njenom dnevnom timelineu hvatajući insomniju. Ali, Bojana nema insomniju. Vršljam njenim Tviterom i lociram aktivnosti u poslednjih sat vremena. Pitam se kad zvoni alarm na njenom mobilnom? Koliko joj treba sati sna? Ponekad joj zavidim na štreberstvu, na energiji, elastičnosti njenog dana koji prebacuje 24 sata.

Ova moja radoznalost posledica je saznanja da je u poslednja 24 sata redigovala intervju, slikala se za Elle, i radila još mnogo šta. I onda još i Tviter. Jer tamo je u zasedama čekaju oni koji od današnjih novina ne očekuju ništa, portala, televizija…

Njeni statusi naterali su čak i ministra da je označi kao jednog od vodećih opozicionara iako ne izlazi na gradske trgove već na dobru online konekciju. Poslednjih godina ona je zvezda ove društvene mreže i PR onih koji bi baš to da kažu, ali nemaju priliku i slabi su sa rečima.

U poslednje vreme ona nije zapustila ni film. Bila je producentkinja  Otvorenih vrata u čijoj je prvoj sezoni briljirala. Ne pristaje ni da joj je angažman formatozovan isključivo u tvitovima pa je pre neku godinu u filmu Sestre govorila o trgovini ljudima, a sada nas očekuje u svom informativno-obrazovnom serijalu Moje pravo koji se bavi pravima građana kroz primere Institucije Zaštitnika građana. Serijal ima 12 epizoda koje su podeljene po temama.

Zbog kadra koji je objavila sa gospodinom Sašom Jankovićem - jedan tabloid objavio je da je autor njegovog predizbornog spota.

Bila je čudo od deteta debitujući na filmu kao devojčica. Kasnije je postala ultimativni seks simbol u filmovima Bulevar revolucije i Do koske, jednako se dobro snalazila kao objekat masovne požude i lovina u političkim hajkama, u slobodno vreme najviše voli da misli.

Da li je Trumpova pobeda šamarčina dosadnoj političkoj korektnosti? Uz tolike povike na njegov seksizam i odnos prema ženama, pokazalo se da žene ipak glasaju za njega...

Pobeda Trampa nije me iznenadila iako sam izgubila opkladu. Naime, pre godinu dana, dok je još Bernie Sanders bio mogući kandidat demokrata - mislila sam da Trump neće doći ni do kandidature, a kamoli do pobede - kako su prognozirala moja deca. Klinci su dobili opkladu i danima me već zavitlavaju zbog toga. Ali, da se vratim na tvoje pitanje: mislim da nije reč o „političkoj korektnosti“, već o „političkom mejnstrimu“, o tom „sistemu“ protiv kojeg su ljudi „ustali“,  ali nisu imali uz koga da stanu. Nije pitanje kako i zašto je Trump pobedio, već zašto su demokrate dozvolile da im kandidat bude Hillary Clinton. Ako se već znalo da je ljudima dozlogrdilo, moralo se znati i to kako dobar kandidat ne može da bude neko ko predstavlja taj sistem, ko je duboko u njemu, kao što je Hillary. Žao mi je što Sanders nije bio kandidat, imala sam utisak da ceo svet konačno može da ode u nekom drugom, boljem pravcu. Jer sa Trumpom sve ostaje zapravo isto, osim što novine imaju razlog za malo veće tiraže. Tek sa nekim ko zaista ne pripada nikakvoj političkoj, estradnoj ili poslovnoj „eliti“ mogu se očekivati promene. Čim su sklonili Sandersa, već sam pomišljala da ću izgubiti opkladu. A žene su glasale za Trumpa iz različitih razloga, jednako kao i muškarci. Postoji mnogo analiza i teško da jedna može obuhvatiti sve. Od toga da su žene navikle na rečnik i mizogino ponašanje kojim se koristi Trump jer to slušaju u svojim kućama, jer su navikle na „tradicionalne oblike ponašanja“, pa sve do toga da feministkinje jednostavno nisu želele da „prva žena u istoriji“ bude - Hillary Clinton. Možda je to i najopravdaniji razlog, ali samo istorijski gledano. I sad taj „politički mejnstrim“ u Americi radi isto što i onaj u Engleskoj posle Bregzita ili u Srbiji pre četiri godine: krive Ruse, Putina, Vikiliks, bele listiće, lenje glasače, pete kandidate... sve osim sebe. 

Važan čovek na vlasti označio te je kao jednog od najvećih opozicionara. Jesi li imala te ambicije i da li je taj ministar učinio da sad nema nazad i ne smeš da prestaneš sa tvit skeniranjima društva i angažmanom? 

Prvo da kažem kako nemam nikakve političke ambicije, ponajmanje da budem označena na bilo koji način. Nemam ni angažman. Moja jedina ambicija, u tom kontekstu, jeste da budem slobodan čovek. Zamisli, imam takvu „bolesnu“ ambiciju iako sam žena. Drugo, mene niko ništa ne može da natera. Niti da na mene utiče. Čak ni takvim prozivkama, a bilo je raznih, i gorih od te koju si pomenuo. Svaka partija, iz vlasti i opozicije, pokušavala je da mi objasni kako bi trebalo da imam političke ambicije. Dvaput mi je nuđeno da budem narodni poslanik, i to sa sigurnim ulaskom u Skupštinu. O svim tim ponudama, a navela sam samo one pristojnije, uvek sam razmišljala oba minuta. Možda bih razmišljala duže, da sam u bilo kome prepoznala trag odluke za stvarnom i velikom promenom našeg društva u celini, kao i za istinskom slobodom pojedinaca. Nažalost, mi smo daleko od toga. Zatim, i pre društvenih mreža govorila sam šta mislim, ali se manje čulo ili nisam bila dovoljno glasna. Onda su krenuli da čitaju Tviter, poneki intervju, te su na neki način postali opsednuti time. I tako sam prvo pomenuta od strane premijera, potom i od ministra... Meni je neozbiljno da se bave time šta ja mislim, govorim ili pišem. Pri tome, nije reč samo o meni. U svakom slučaju, nemaju uticaja u „oblasti mene“ (smeh). O tome da li ću i šta da pišem, odlučujem samo ja. A na to da li ću prestati, najpre može da utiče neko veliko razočaranje, a nisam daleko od takvog. Hoću da kažem, na mene mogu da utiču samo oni do kojih mi je stalo. 

Kako je kada filmska zvezda postane zvezda Interneta?

U Srbiji su već više od dve decenije zvezde samo političari i pevačice. Dobro, i kriminalci, plus ovi što postanu poznati u rijaliti programima. Glumci ovde nisu zvezde i u tom smislu nikada se nisam osećala „zvezdom“, čak ni za vreme stare Jugoslavije u kojoj sam bila poznata među vršnjacima zbog dečijih programa koje sam snimala. Stizala su mi pisma iz cele Juge i ja sam se dopisivala sa tim drugarima. Slali su mi svoje slike koje sam gledala - kao što danas gledam u nečiji avatar. Dakle, ne osećam se zvezdom ni na Tviteru. Istina, ima perioda kada moji tvitovi izazovu veliku pažnju, ali ja pričam sa ljudima, ne sa njihovim avatarima. Poneki tabloid to zloupotrebi. Neke političare to nervira. Nekolicina ljudi poštuje to što govorim i mislim. Botovi podivljaju. U nekim trenucima značila mi je velika podrška na društvenim mrežama i volim što sam tamo upoznala neke sjajne ljude. Sve u svemu, nije to nekakvo „zvezdano nebo“, za mene. Mada, volim jednu simpatičnu rečenicu svog dragog kolege i druga Nikole Đurička koje se on možda i ne seća. U nekom intervjuu je, onako usputno, odgovorio na neko pitanje koje se ticalo mode. Rekao je: „Ja sam filmska zvezda i mogu da nosim šta god hoću“, u smislu da ne vodi naročito računa o oblačenju. E, pa jedino u tom smislu se i sama osećam zvezdom - što me je baš briga šta je moderno i ne vodim mnogo računa o oblačenju. Jer me ljudi poznaju i poštuju zbog drugih stvari. Na internetu je to tek sjajno, možeš da budeš i u pidžami, nikog ne zanima.

Nastavak pročitajte na sledećoj strani  1 / 2 Sledeća ›

Bonus video
KOMENTARI
Inicijalizacija u toku...


Magazin