Prepuštanje igri: Intervju sa Draganom Mićanovićem

foto: Marko Vulević, Stajling: Milan Đačić

Dragan Mićanović za ELLE govori o večnoj ljubavi prema kultu pozorišta, naučnoj fantastici i novim glumačkim generacijama za koje ima savete vredne pažnje…

Nedelja je popodne, dok se pitam jesam li, možda, poslala poruku u nezgodno vreme, nestrpljivo zurim u mobilni telefon i čekam kada ću dobiti izveštaj da je glumac Dragan Mićanović pročitao moju poruku u kojoj se dogovaramo oko termina za intervju.

U momentu sam vratila film unazad i setila se njegove nezaboravne uloge Mihajla u filmu Lajanje na zvezde. Nasmejala mi je činjenica da od „Mihajla“ čekam iMessage. O prošlim vremenima, kao i o novim, sa Draganom sam razgovarala baš tamo gde se on oseća najbolje. U glumački salon Jugoslovenskog dramskog pozorišta došao je raspoložen i vedar.

„Imam samo sat vremena pre nego što počne pripremanje za predstavu“, uz osmeh me je obavestio. Budući da je to veče igrao svog Uzbuđenog bolesnika, a jednog od mojih omiljenih književnih likova, kao i da me je razoružao osmehom, nisam mogla da mu zamerim. 

Za dve godine biće punih dvadeset godina od premijere filma Lajanje na zvezde. Šta je tada bilo drugačije?

Pre dvadeset godina sam išao u srednju školu i proživljavao najbezbrižniji period u životu. Deo atmosfere iz tog filma, koji je u knjizi opisao Milovan Vitezović, zaista je bio takav i u mom privatnom životu. Nismo bili opterećeni sa previše problema, bilo je lakše i pristupačnije nama običnim ljudima da lepo živimo, da nam bude uzbudljivo i zabavno. Bojim se da je to vreme nepovratno iza nas. Devedesete su bile prekretnica koja nam je dala do znanja da takve bezbrižnosti neće skoro ponovo. Tako ja to vidim.

Na koga ste se ugledali kada ste počeli da se bavite glumom?

Imao sam sreću da delim scenu sa Ljubom Tadićem, Perom Kraljem, Oliverom Marković, Mirom Stupicom. Od Miše Žutića podosta sam naučio samo gledajući ga sa strane, iza scene, dok je on igrao velike uloge, a ja mnogo manje. Radeći sa našim velikanima oblikovao sam svoj zanat. 

Ko su vaši favoriti među mladim glumačkim generacijama?

Ne bih da nekoga ne spomenem, ali što se tiče filma, jer sam imao prilike da budem član žirija na Niškom festivalu, bio sam presrećan što smo uglavnom sve nagrade dodelili mladim, veoma talentovanim glumcima kao što su Slaven Došlo i Jovana Stoisavljević. Zatim, na završenom Festu gledao sam Miloša Timotijevića koji je bio fantastičan u filmu Vlažnost, kao i Tamaru Krcunović koja tu glumi zajedno sa njim. Što se tiče mladih filmskih pojava, mislim da tu nemamo problem.

Osećam da sledi jedno „ali“.

Upravo tako, ali  pozorište je već druga priča. Voleo bih, i čekam, da se u pozorištu desi smena generacija. Mislim da je vreme da u Jugoslovenskom dramskom imamo mlade glumce koje treba baciti u vatru. Mladi glumci kod nas treba da shvate prvu lekciju, a to je da budu spremni na činjenicu da je u našoj struci najvažnije vreme. To sam morao i sam da shvatim. Sećam se kako su nam profesori na Akademiji pričali da mi ne trčimo maraton. Naš posao je trka na duge staze. Najteže u ovom poslu jeste održati kontinuitet i trajati. Svaki mladi glumac mora da ima na pameti da jedan posao, jedna uloga, ne čini sve jer popularnost ne garantuje da ćete trajati dugo, biti uspešni na filmu, televiziji, u pozorištu. Svakodnevno morate da radite na sebi, preispitujete se i pomerate svoje granice. 

Šta im savetujete?

Igrati, igrati i samo igrati. Svakom mladom glumcu i glumici preporučio bih da što više igraju u pozorištu jer je ono baza sigurnosti koju će dobiti kada osvoje sebe i svoje telo, kada otkriju šta sve mogu da izvuku iz sebe. Jednom kada glumac to osvesti, ne postoje granice, a otvara se potpuno novi svet. Ja na sceni mogu sve, bukvalno sve. Sloboda scene, pošto je osvojite, prekrasna je.

Da li vam se desi da imate tremu?

Ne više tu vrstu koju sam imao kao početnik, tremu koje bila opterećujuća i koja me je sputavala. Sada je to uglavnom uzbuđenje jer stupa nešto ovo.

Koja je najveća razlika u pristupu glumi kada poredite svoje početke i početke današnjih generacija?

Vremena su drugačija i tržište se promenilo. U moje vreme pozorište je bilo druga kuća, oslonac. Film ako se i desi pošto je produkcija i tada bila mala, ali opet veća nego sada, to je prekrasno i divno. Raditi reklame bilo je... Kao tezga. Onda smo to shvatali kao degradiranje profesije. Dok se sada sve to promenilo. Vremena su takva da mladi glumac ne može da kaže „ne“ nekom poslu. Mi smo tada još mogli da odbijamo poslove za koje smo smatrali da nisu u našem rangu. Sve se to promenilo. Čak sam i sam zaigrao u reklami jer je to bilo neminovno.

Često ste ne samo snimali filmove već radili i predstave u inostranstvu. U čemu je prednost strane produkcije?

Najveća razlika je u organizaciji posla. Svaka produkcija koju sam radio u inostranstvu je bila mnogo veća od bilo kog domaćeg projekta – samim tim, udobnosti, brzina rad, kvalitet rada tamo se vidi. Glumac ima vremena za promenu kadra, za šminku, za kostim. Sve je po PS-u – to je najjednostavnije objašnjenje. Zna se tačno vreme kada dolazite na set, koliko traje proba. 

Da li to znači da mnogo zaostajemo?

Nikako! Sve ostalo je potpuno isto. Naši filmski radnici znaju posao potpuno identično kao svi stranci sa kojima sam radio. Sve je isto, samo budžet nije. A zna se da je to okosnica kvaliteta svakog projekta.

Da li pravite razliku između kvalitetnijeg i manje kvalitetnog seta?

Imam odličan primer kojim ću izostaviti svoj odgovor. Bilo je to pre mnogo godina, radio sam predstavu u Rijeci, iz Rijeke sam leteo u London gde sam snimao film RocknRolla sa Guyjom Ritchiejem. Odmah posle snimanja u Lonodnu, koje je bilo malo je reći prekrasno u svakom smislu, vratio sam se za Beograd i sutradan počeo da snimam seriju Ulica lipa za RTS. Bilo da snimam nenormalno visokobudžetni film gde imam svoju prikolicu, sokove, vodu, hranu ili seriju za našu nacionalnu televiziju gde su opcije za okrepljenje ili kafa ili voda, ja u svemu podjednako uživam. Čitav taj paradoksalni miks svega čini suštinu mog života.

Da li se lako prilagođavate?

Iako je najlakše navići se na lepo, moja veliki talenat jeste baš prilagodljivost. Na svakakve uslove, bez izuzetka. 

Kakve uloge vam najviše leže?

One koje još nisam odigrao. Ne volim da se ponavljam, veoma mi je zabavno da eksperimentišem sa sobom i stalno ganjam nešto novo, nove, drugačije izvedbe.

U pozorištu imate više prostora za manevar?

U pozorištu je glumac mnogo veći gazda nego na filmu. U pozorištu od glumca zavisi mnogo više nego što od njega zavisi na filmu. Na daskama nema postprodukcije u kojoj reditelj može da izbaci scene, da premontira, namesti.. U postpodukciji se zapravo i pravi film i tu nemate moć. Pozorište je živi organizam, a glumac je stalno pred očima publike – spreman da odreaguje i vrlo često iznenadi sebe nečim što možda nije ni znao da se krije u njemu. Neprocenjivo je to koliko sam sebe ispitao i istražio igrajući uloge u pozorištu, uloge koje su bile prilično velike zahtevne – voleo bih da sam imao, tj. da imam istu takvu šansu i za film. Da probam iz sebe da izvučem što više. 

Palo mi je na pamet da bi za tako nešto možda bili idealni eksperimentalni, alternativni filmovi. Da li vas privlače takvi žanrovi?

Kakva slučajnost da baš to spominješ. Pre svega, mene sve interesuje (smeh). Pre dve godine sa studentima sam radio jedan takav film, Bašta, a pre nepunih mesec dana i drugi, kratki film, Night line. Najvažniji faktor, ono što u stvari odlučuje hoću li raditi neki film  jeste – scenario. Ako me scenario zainteresuje, nije važna ni produkcija, ni honorar…

Gde su sada ti filmovi?

Oni su bili na festivalima, Night line je čak otvorio Festival srpskog filma fantastike.

Starwars, Alien… Odrastali ste u vreme njihove ekspanzije. Da li ste naučnom fantastikom zaraženi od malih nogu?

U onoj meri koliko nam je to bilo dostupno. Ko će zaboraviti Odiseju, Aleina. To su sve klasici tog žanra.

Čime vas je privukao žanr naučne fantastike da se u njemu oprobate kao glumac?

Pričom! Sem priče, tj. scenarija, tu nema nekog velikog uvoda. Producenti su moji prijatelji, još od snimanja filma Mamula, i zapravo su oni veliki fanovi naučne fantastike. 

Mislila sam da ćete mi reći da ste jedan od onih velikih ljubitelja SF-a pa bih vas ja posle pitala da li ste verni pratilac i savremene tehnologije. 

Jedino što od gedžeta koristim jeste mobilni telefon (smeh). Ja nisam generacija zavisna od društvenih mreža, bez toga znam i mogu da živim. 

Mislite li da se društvene mreže preterano koriste?

Izlišno je bilo šta komentarisati jer taj talas više ne može da se zaustavi. Jedino što ostaje jeste prilagoditi se. Mislim da još raspoznajemo šta je tu dobro, a šta loše, to je jedna mlada pojava, a kakve će posledice imati na generacije na koje utiče od samog rođenja… to ćemo tek da vidimo.

Dobro, znači da ipak nije sve tako crno.

Danas svaki mladi čovek ima prijatelje na najneverovatnijim mestima na svetu. To je ono što su društvene mreže omogućile. Da pitate bilo koga od pripadnika mlade generacije, reći će vam: imam prijatelja u Beču, Australiji, Tunisu…

A kako vi održavate kontakt sa svojim prijateljima iz inostranstva?

Verni sam korisnik Vibera i Facetimea.

Ne čitate Twitter? Tamo je prava erupcija kritičkog mišljenja.

Meni je kritičara preko glave. Danas su svi najpametniji, a to zaista nije moj svet. Sa druge strane, verovatno je dobra stvar da svako može da izrazi svoje mišljenje, da ono i on ili ona budu viđeni. 

Na našoj televiziji skoro nije bilo takvog fenomena kao šo je TV serija Državni posao. Kako to doživljavate?

Divim im se do ludila! Pored toga, želim im i svu sreću.  Svaki dan snimati nešto što se takođe svaki dan prikazuje jeste sve, samo ne lako. 

Da li to znači da TV serije imaju nekakvu budućnost na mediju koji se pretvorio u smesu političke propagande i rijaliti šoua?

Televizija doživljava svoje zlatno doba! Oko televizijskih serija ponovo se okupljaju vrhunski scenaristi poput Sorentina i Lyncha. U svetu je televizija bolja od filmova, gledaoci glasno ističu svoje razočaranje holivudskim filmovima koji su pretrpani specijalnih efekata, gde se teme vrte oko vanzemaljaca i superheroja. Ljudi su se zaželeli pravih priča sa kojima mogu da se identifikuju.

I kod nas?

Mislim da je to neminovno i da je pitanje vremena kada će se i naša televizija ponovo „zaraziti“ dobrim serijama. Ja bih najviše voleo da naši najbolji pisci opet pišu, da se snimaju serije koje će biti ono što su Vruć vetar ili Majstorska radionica nekada bili. To su fantastične serije koje su nepravedno bile zaboravljene dugi niz godina. Nadam se da ćemo se poput stranaca vratiti tome: fenomenalnim scenarijima na kojima će raditi vrhunski glumci i reditelji. Predivna prednost televizije zauvek će biti u tome što priču koju film mora da ispriča u sat, dva, u serijskom prikazivanju možete da pričate koliko god to želite. 

Zašto mladi glumci biraju film češće od pozorišta?

Kako da se bilo šta zameri mladim glumcima? U pozorištu važi zabrana zapošljavanja i produkcija je opala. Kada sam ja počinjao da radim u ovom pozorištu, imali smo četiri premijere na velikoj sceni, četiri premijere na maloj sceni Bojan Stupica i poneke ad hoc predstave. Takođe, radili smo i u drugim pozorištima koja su isto tako imala po četiri, pet premijera po sezoni. Sada, u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, izvučemo dve premijere na velikoj sceni; scena Bojan Stupica ugašena je jer iz tehničkih razloga, ne sme više da funkcioniše. Eventualno, na sceni Studio bude još jedna premijera godišnje.

Dok sam vas čekala, pročitala sam kako je predsednik SANU, Vladimir Kostić, rekao da se u Srbiji stvorila atmosfera u kojoj se mladi školuju kako bi napustili zemlju. Šta ćemo da radimo kada se svi mozgovi odliju?

Šta im nudimo? Prosperitet, uređenu zemlju, sigurnost? Ne, nemojmo se lagati. Ne nudimo im to. Onaj ko hoće da ide, neka ide. I treba da ide. Naučiće mnogo, videće mnogo pa će se možda vratiti, a možda i neće. Sloboda kretanja izuzetno je važna. To je još jedna od retkih luksuznih stvari na koju svi imamo pravo. Meni je u dvadeset prvoj godini bilo zabranjeno kretanje. Mladi ljudi danas imaju širom otvorena vrata, neka svi putuju, to je divna stvar! Neko će tamo negde uspeti, neko će se vratiti, a i onaj ko želi da ostane, neka ostane. Samo ne treba praviti famu oko toga.

Tržište je prezasićeno sadržajem. Kakve ideje nam fale?

Nemam takav utisak. Ja u svakom Shakespeareovom komadu nađem nešto novo, iako je on petsto godina star. Uvek ću naći nešto novo, naročito u klasici koju veoma volim. U svom životu radio sam tri Hamleta: Bio sam i Fortinbras i Laert i Hamlet. I nikada mi neće biti dosadno da igram Hamleta, možda ću za par godina igrati lik Klaudija ili nekog drugog, ko zna. U moru materijala koje nam je, eto, na primer, taj isti Shakespeare ostavio, uvek će mi biti interesantno da istražim nešto novo za sebe. Takvih stvari se nikada neću zasititi. 

Šta je za vas pozorišna etika?

Iako se ona i dalje drži, ima stvari koje mi smetaju, kao što je narušavanje pozorišnog mira kada usred predstave zazvoni mobilni telefon. Ipak, shvatam to kao novo doba kojem svi moramo da se prilagodimo. Na primer, večerašnja predstava u kojoj igram počinje tako što sam na sceni, gledam u publiku i brojim neke novce dok se gvozdena zavesa veoma sporo diže, skoro minut i po. Ja sam u mraku, sala je u mraku, ali vidim svetlost mobilnih telefona, uvek je barem pedesetak gledalaca osvetljeno poput vanzemaljaca dok šalju poslednju poruku, proveravaju Facebook ili šta već rade. Ne smeta mi, samo sam to primetio i pomislio: bože, koliko smo postali zavisni od tih gedžeta. Ali verujem u snagu pozorišta i da će ono naći način da gledaoci ugase svoje telefone i uživaju u predstavama.

Da li bi nam, kao u Molièreovom Bolesniku, zbog svih nezgoda i nedaća, dobro došla doza komičnog?

Kada bi život bio više okrenut ka komičnom, koliko bi nam samo bilo lakše! Pogotovo jer smo svakodnevno bombardovani lošim informacijama, veoma je malo dobrih vesti, a to je za svako društvo pogubno. Kada ste okruženi silnim crnim hronikama i ne vidite nikakvo svetlo ispred sebe, na kraju tunela bar, tada je društvena depresija neminovna. I nama nikako da se pojavi to svetlo. Kada smo igrali ovu predstavu u Kini, pošto je kraj izmenjen u odnosu na original tako da ne bude srećan, tamo su nas pitali zašto je takav kraj, koji je kod Molijera tako svetao,  a  kod nas tako mračan. Eh, ubedi sada ti njih da je kod nas već dvadeset godina mrak i da junak kog igram kao na traci trči u mestu i nikako da krene nared. Nikako da promeni sebe, da se osvesti, a ako to uspe promeniće i ljude oko sebe. Drugi će promeniti neke druge i tako će se širiti taj krug ka boljem i lepšem, ka normalnosti. 

Imate li osećaj da  je zavladala letargija u našem kulturnom svetu?

Gajim nadu da smo žilava kulturna sredina koju nije baš tako lako ugušiti iako nemam nekog opipljivog dokaza za to. I mada znam da to mora tako, mnogo mi smeta pokušaj da nas ukalupe u zakone i okvire koji utiču i na pozorišno stvaralaštvo. Iako to nekada ide do besmisla, mašta kulturnjaka kod nas jeste velika. Ne treba potcenjivati njihov talenat kao ni talenat mladih ljudi.

U pauzama od puta, proba i premijera, vaš izduvni ventil je…

Stoni tenis, šetnje i čitanje. Baš završavam Brisanje od Thomasa Bernharda.

Razgovarala: Jasmina Avramov

Zapratite ELLE na Viberu i prvi dobijte sve insajderske informacije magazina ELLE >>> http: //www.viber.com/ellesrbija


Bonus video
KOMENTARI
Inicijalizacija u toku...