Elle intervju: Ivan Kucina

Savamala je od decenijama zapuštenog kraja Beograda u poslednjih nekoliko godina evoluirala u centar gradske vreve. Mikser, KC Grad i brojni restorani i barovi postali su stecište urbanih mladih i kreativnih ljudi i must visit mesta za svakoga ko prvi put boravi u srpskoj prestonici.

Da li je projekat Beograd na vodi dobra vest za Savamalu?

Savamala je specifična, između ostalog i zato što izlazi na savski amfiteatar, to je čini dragocenom ne samo za Beograd već i za celu državu. Iz tog razloga se i našla u situaciji „između dve vatre“, odnosno dva različita modela razvoja grada. Jedan je globalni model finansijskih spekulacija, koji dolazi iz Dubaija – Beograd na vodi, a drugi je model koji razrađuju Mikser i Urban inkubator, takozvani bottom up model, koji dolazi odozdo, od ljudi koji tu žive i koji pokušavaju svojim akcijama da urede prostor oko sebe.

Mikser i Urbani inkubator su u poslednje tri godine očigledno dosta toga uradili u Savamali i rezultat naših aktivnosti jeste to što je ovaj dugo zapostavljeni kraj grada počeo da živi na neki nov način i da privlači pre svega mlade i kreativne ljude. Za sada tu dominiraju barovi i restorani, ali naša ideja je da to poraste na jedan viši nivo i da u transformisanje ovog kvarta uključimo i ljude koji tu žive. Konkretno, nameravamo da podstaknemo Savamalce da aktivno brinu o svom kraju i da oni, praktično, budu domaćini u Savamali. 

Cilj debate koju planiramo je da na jednom mestu okupimo obe strane i pokušamo da pomirimo njihove ambicije i stavove – da vidimo na koji način stvar treba da se postavi: da li neko treba da dođe i napravi komercijalne sadržaje na koje ćemo svi mi trošiti novac, ili će ljudi koji žive ovde biti akteri koji će grad praviti prema sebi?

Koliko su ljudi koji žive u Savamali svesni toga da imaju moć da menjaju svoju sredinu?

Nažalost, nisu svesni toga uopšte. Mi u poslednjih godinu dana puno radimo na tome da pokrenemo te ljude da počnu da brinu. Njihova apatija mi je, doduše, razumljiva. Ovde kolektivna frustracija traje 20 godina, ne samo u Savamali već u celoj državi, i ljudi imaju razne problem, nepoverljivi su prema drugima, ali i prema sebi, u smislu da nekom akcijom nešto mogu da promene. Uglavnom čekaju da dođe neko drugi da to reši i stalno prebacuju odgovornost na tog drugog, koji je zamenljiv jer dolazi iz političkih struktura. Mi pokušavamo da naučimo ljude da su oni ti koji treba da se brinu o svom okruženju i da pojedinci nisu dovoljno jaki, ali da ako sarađuju i ako počnu da se dogovaraju oko toga šta mogu da urade, njihov cilj može da se ostvari. U svetu se poslednjih četiri, pet godina na tome puno radi. Univerziteti i akademije se bave razvijanjem modela po kojima je proizvodnja čitavog prostora rezultat društvene prakse, a to podrazumeva participaciju ljudi u celom procesu – od početka do kraja, zajedno sa institucijama ili arhitektama.

Na koji način pokušavate da doprete do ljudi i ubedite ih da i od njih puno toga zavisi?

Prošle godine u Urbanom inkubatoru vodili smo nekoliko projekata koji su uključivali ljude iz Savaale u različite situacije. Ove godine u okviru projekta Urban Cooks, koji je pokrenula grupa Basurama iz Madrida zajedno sa Mikserom i sa institutom na Univerzitetu Ćirilo i Metodije u Skoplju, inicirali smo participativni proces čiji je cilj da građani shvate kako mogu aktivno da učestvuju u razvoju svog kraja i da opštine shvate da mogu da računaju na te ljude. Ideja je da se sami građani pozabave osmišljavanjem javnog prostora, a da onda u junu, tokom Mikser festivala, počnemo da gradimo instalaciju i da definišemo model koji bi bio prihvatljiv.

Grupa Basurama iz Madrida ima dragoceno iskustvo u iskorišćavanju napuštenih javnih prostora. Kako su se oni organizovali?

Španci imaju isto puno problema, kao i mi. I oni su suočeni sa teškom ekonomskom krizom i imaju puno nezaposlenih, ali su uprkos tome dosta uradili. Novac koji su dobili od Evropske unije pametno su uložili u infrastrukturu. Nakon što je izvedena okupacija trga Campa del Sol u Madridu, grupe aktivista su tri meseca tamo sedele, razmišljale i dogovarale se kako bi mogli da pokrenu akcije zauzimanja javnog prostora u različitim delovima grada, a ne samo u tom centru. Onda su osmislili bottom up strategiju – arhitekte su počele da podržavaju grupe iz susedstva koje su ulazile u napuštene građevinske parcele da ih iskoriste na najbolji mogući način. Dobar primer je i Campo de Cebado u centru Madrida. Grad je na tom mestu srušio zatvoreni bazen, ali je parcela ostala neprodata. U nju su, uz podršku grada, ušli arhitekti i komšiluk i tu su sada napravljene razne male instalacije koje služe tome da se ljudi okupe i razmene ideje, prave sportska dešavanja, gaje povrće, kuvaju. Zato se naš projekat i zove Urban Cooks, jer podrazumeva da bi građani takvu zajednicu trebalo da održavaju na svakodnevnoj osnovi, kao što i kuvaju i jedu ručak svaki dan. Isto tako bi trebalo da shvate grad kao neku vrstu velike kuhinje koja može svašta da proizvede.

PageBreak

Mi sad pionirski ulazimo u takav poduhvat u Beogradu i pokušavamo da nastavimo ono na čemu radimo dve godine. Paralelno s tim radim na projektu u saradnji sa Urbegom, mrežom mladih urbanih planera koji organizuju svoje radionice po celom svetu. Oni u junu dolaze na Mikser festival i u Savamali će organizovati radionicu na kojoj će napraviti scenario razvoja ovog dela grada. Ova dva projekta simultano će se dešavati i preplitati i cilj nam je da akumuliramo praktično znanje koje će nam olakšati sledeći korak. Ja sam već uradio aplikaciju za 2015. godinu za Mikser. To je projekat koji će se baviti novom upotrebom napuštenih prostora, ali ne u komercijalne, već u kulturne svrhe.

Koliko je ovde razvijena svest o potencijalu napuštenih javnih prostora i mogućnosti njihovog iskorišćavanja?

Tradicija iskorišćavanja napuštenih javnih prostora u Beogradu postoji decenijama unazad i krenula je uglavnom od pozorišta. Bitef je još sedamdesetih godina počeo da koristi razna alternativna mesta. Ljubiša Ristić je devedesetih režirao predstave u staroj Šećerani na Čukarici, Borka Pavićević je sličan poduhvat napravila sa Centom za kulturnu dekontaminaciju… Razlika između tog vremena i današnjih prilika je u tome što je sada aktuelna ekonomska kriza i što danas institucije koje su nekada mogle da podržavaju takve poduhvate sada nemaju mogućnosti i nisu zainteresovane za to. Dakle, ovi prostori zavise od ljudi koji moraju sami da se pokrenu, organizuju i da počnu da rade.

Prostori u Savamali su se pretvorili u alternativne kulturne centre upravo zahvaljujući samoinicijativi ljudi. Iza njih ne stoje institucije, već oni sami uspevaju da arktikulišu svoju želju i da je izvedu do kraja. Nova Iskra i KC Grad, na primer, prava su mala čuda. Dakle, ta matrica postoji u Beogradu i to se dešava spontano. Čak je ovde iskorišćeno više privatnih nego javnih napuštenih prostora.

Jedan od takvih primera je i BIGZ?

Da. BIGZ se razvio zahvaljujući tome što je privatni vlasnik prepoznao da ima veću korist od toga da prostor koji ne može da proda da u jeftin najam tim mladim ljudima kojima su potrebni uslovi za rad. Odličan primer je i INEX film, koji je fantastično obnovljen u ovih godinu dan. Mladi kreativni ljudi su uspostavili odličnu komunikaciju a vlasnikom, napravili neki javni prostor i formirali jedan mali alternativni kulturni centar.

Koje je vaše prvo iskustvo sa pretvaranjem napuštenog u kreativan prostor ovde u Beogradu?

Ja sam još 2004. godine uradio jedan neformalni proces konverzije javnog kupatila na Dorćolu, kad sam bio pozvan da budem realizator Oktobarskog salona. Ideja je bila da se izađe iz galerije. Tragao sam za prostorom i našao to kupatilo koje je 20 godina bilo korišćeno kao magacin. Obnovili smo ga da bismo ga iskoristili za izložbu. U naredne četiri godine u tom prostoru je napravljeno nekoliko izložbi i svaka je ostavila neki deo infrastrukture – struju, kanalizaciju, pomoćne zidove… Tako je taj prostor počeo da se koristi za izložbe na jedan vrlo neformalan način, iako je njime gospodario grad. Moja studentkinja je čak uradila ceo projekat za rekonstrukciju tog kupatila i za njegovo pretvaranje u arhitektonski kulturni centar. Međutim, 2008. godine došla je nova gradska vlast i zatvorila taj prostor. Posle toga dogodili su se KC grad i Mikser, koji dokazuju da je sve moguće.

Pre transformacije napuštenih prostora oprobali ste se u dizajnu. Kako je došlo do toga da se, ispostaviće se, sasvim uspešno, bavite nečim što nije vaše primarno zanimanje?

U dizajnu zaista uživam i to ne zbog rezultata, već zbog samog tog procesa stvaranja. Od 1999. do 2009. godine napravio sam skoro 20 izložbi kao dizajner i u tom pogledu sarađivao sam sa svim institucijama u Beogradu – od Akademije nauka do najpoznatijih galerija. Počelo je od Oktobarskog salona 1999. u paviljonu Cvijeta Zuzorić, a završilo se izložbom na Petoj aveniji u Njujorku. Ta poslednja izložba se dogodila sticajem okolnosti. Bio sam gostujući profesor na univerzitetu Parsons i dobio sam zadatak da napravim izložbu diplomskih radova jednog od departmana – Art, Media and Technology. To je trajalo mesecima i bilo je sjajno iskustvo. Posle te izložbe taj lanac je prekinut, od 2009. nisam uradio ništa na polju dizajna. Taman kad sam naučio kako se prave izložbe, ja sam prestao da ih pravim, a počeo sam tako što ništa nisam znao.

Bavili ste se i dizajnom nameštaja. Šta ste o tome znali kada ste se upustili u taj poduhvat?

Ni o dizajnu nameštaja nisam imao nikakvo akademsko znanje kada sam se upustio u to. Moj prvi rad – radni sto, komodu i vitrinu – koje sam napravio devedesetih kupio je pisac Milorad Pavić i sada su oni deo njegovog legata. Uživao sam u tome i rado bih ponovo nešto slično radio, ali posle toga me niko nije zvao da mu nešto napravim. (smeh)

Postigli ste veliki uspeh projektovanjem porodične kuće Mančić na Avali i muzejem Macura u Novim Banovcima. Da li je moguće ponoviti takve projekte?

Ta kuća na Avali je vrlo kompleksna stvar. Ima komplikovanu geometriju, koja nikada ni pre ni posle toga kod nas nije praktikovana – nema nijedan pravougaoni oblik, nijedan ćošak, ona je sastavljena od nepravilnih krivina, kao puž, ima betonsku ljusku koja je izvanredno izvedena. Iskreno, mislio sam da je to nemoguće napraviti. Majstori su samo krov šest meseci pravili ručno i taj krov pokriva 200 kvadrata. Muzej Macura je nastao posle ove kuće. Ta kuća je dobila neverovatna priznanja, koja nisam očekivao, i to je verovatno najčešće publikovano naše delo u inostranstvu. Objavljeno je u raznim časopisima i to u sjajnom kontekstu, ali ni posle toga nisam dobio sličan posao jer je počela kriza.

Uprkos svemu nikada niste poželeli da se odselite iz Beograda?

Sticajem okolnosti i zbog posla puno putujem, tako da tu želju nikada nisam imao. Beograd je, u suštini, ono što stranci u njemu vide i što na njih ostavi najjači utisak, a to je energija. Ovom gradu nedostaje mnogo toga, ali ima kapacitet u ljudima, sjajnim ljudima koji žele i mogu da menjaju stvari.

Tekst: Jasmina Lazić