ZAŠTO SMO USAMLJENI ČAK I KADA SMO OKRUŽENI BLISKIM LJUDIMA? Psihološkinja N. Racić objašnjava kako se izboriti sa time

Tokom rada sa ljudima različitih uzrasta prolazim kroz raznovrsne teme koje čine našu svakodnevicu i obogaćuju ili otežavaju naše živote. Već duže vreme razmišljam o jednoj emociji koja se kod mnogih provlači kroz razgovor i sve je prisutnija. Nekada joj je dat centralni značaj i gledamo je kao polazišnu tačku za rad na sebi. Nekada stoji u pozadini, kao posledica nekih životnih okolnosti ili unutrašnjeg doživljaja sebe i odnosa sa drugima i svetom u kom živimo.

Takođe, ono što je karakteristično za ovo osećanje jeste to da možemo sedeti okruženi ljudima, čak i dobiti podršku, ali se i dalje osećati usamljeno. Na primer, mama koja provodi sve svoje vreme sa bebom dobija savete od okoline, ali i dalje oseća usamljenost zbog nedostatka povezanosti sa drugom odraslom osobom koja će u datom trenutku zaista razumeti njeno iskustvo. Preseljenje u drugu državu ili grad sa sobom može da nosi i uzbuđenje zbog istraživanja novog mesta i upoznavanja novih ljudi, ali i osećaj praznine zbog nedostajanja i odsustva osoba sa kojima zaista osećamo bliskost i povezanost.

Kada smo usamljeni, možemo se osećati na neki način odbačeno, što nas tera da se povučemo još više i u tome možemo da budemo prilično osuđujući prema sebi, ali i prema ljudima oko nas. Ono što je veoma važno i na šta bih volela da vas podsetim jeste činjenica da niste sami u svojoj usamljenosti. Prvi korak ka izlasku iz začaranog kruga je da priznamo sebi kako se osećamo i da to prihvatimo jer samo na taj način možemo preuzeti neke korake koji će voditi životu uz međuljudske odnose koji su značajniji i ispunjeniji i u kojima zapravo vidimo neki smisao.

Ukoliko živimo sami ili provodimo puno vremena sami, bilo bi dobro da nađemo način kako da to vreme sa sobom zavolimo. Naravno, to je lakše reći nego uraditi i jasno je da je za neke ljude to zaista težak zadatak zbog vrtloga misli i ruminacije i da deluje lakše zatrpati dan raznim aktivnostima nego sesti sa sobom u tišini.

Svakodnevica u kojoj smo stalno u nekoj akciji i koja sa sobom nosi manje ili veće nepredviđene okolnosti može da nam unese određenu količinu anksioznosti u život. Anksioznost je sama po sebi vrlo neprijatna i kao posledicu imamo osećaj izolovanosti i poriv da izbegavamo druge ljude i situacije u kojima ćemo se osećati neprijatno. S druge strane, kada izbegnemo nešto i ostanemo na „sigurnom“, na trenutak ćemo dobiti olakšanje, ali vrlo brzo ćemo imati osećaj da život prolazi pored nas i kao posledica opet dolazi usamljenost. Ovo vrlo često prati malopre pomenuti vrtlog misli i ruminacije koja može da traje danima. Ovo je krug kroz koji prolazimo - promena, anksioznost, izbegavanje, usamljenost, ruminacija, još veća usamljenost i osećaj da se samo mi osećamo tako.

Vrlo je bitno da se u tim trenucima setimo da su misli samo misli i one uvek mogu da se pojave, ali ne moramo u svaku svoju misao da poverujemo. Možemo ih staviti na papir i proveriti da li one imaju veze sa našom realnošću, da li negde imamo potvrdu toga što smo pomislili ili je to samo naša pretpostavka na osnovu onoga što osećamo. 

Kada smo duže vreme usamljeni, počinjemo da verujemo da je to zbog toga što drugima nismo dopadljivi, zbog toga se zatvaramo u sebe i iz nekih odnosa se čak i prerano povlačimo te zbog svojih negativnih uverenja o sebi ne opažamo znakove pažnje koje nam druga osoba pruža.

Ne bih želela da mnogo govorim protiv društvenih mreža, iako se one u literaturi često navode kao jedan od uzroka usamljenosti, već bih htela da vas podsetim na to koliko one mogu da budu korisne. Kada ih pasivno koristimo i samo posmatramo šta drugi ljudi rade, stvaramo iluziju da smo sa drugima u kontaktu, jer znamo (vrlo površno) šta se u njihovim životima dešava. Dozvolite sebi da preuzmete inicijativu i da pošaljete poruku prijateljima sa kojima dugo niste nešto razmenili i da zaista stupite u kontakt i povežete se sa nekom osobom. Većina ljudi se veoma obraduje kada ih se neko seti, uprkos našem uverenju da drugima nismo bitni ili da im naš znak pažnje neće značiti. Ukoliko mislite da ste usamljeni u nekom iskustvu, društvene mreže daju nam priliku da nađemo iskustva ili čak zajednice ljudi koje su prošle kroz nešto slično ili prolaze kroz nama poznat tok osećanja.

Potreba za pripadanjem i bliskošću jeste jedna od osnovnih ljudskih potreba, nekada čak jaka kao i fiziološke potrebe. Kao ljudska bića potrebni smo jedni drugima da bismo preživeli i odatle i naša potreba da pripadamo zajednici. Kada se previše okupiramo kako je nama, zaboravimo koliko naša iskustva i osećanja kroz koja prolazimo mogu biti slična drugima i koliko otvaranje za podršku ili pružanje podrške može da nam obezbedi da se osećamo dobro.