LJUBAVNA POEZIJA DOMAĆIH AUTORKI KOJE SU POPUT ZAGRLJAJA NA DAN LJUBAVI: Inspirišite se najlepšim savremenim pesmama

Na Dan ljubavi, bilo da smo zaljubljeni ili ne, u vezi ili ne, s Onim pravim ili ne, potrebne su nam reči koje greju, grle i inspirišu. Udobno se smestite i uživajte u savremenoj ljubavnoj poeziji domaćih autorki, a ukoliko tragate za još (više) nadahnuća, neka ovo bude povod da sebi poklonite zbirku poezije koja će imati posebno mesto u vašoj biblioteci.

RADMILA PETROVIĆ

Četiri poljupca da spasimo svet

upoznajte ga.

kada pali cigaretu
izgleda kao kuća
koju su mačke napustile.

u ljubav se zaletao
kao stršljen u svetlo staklo prozora.
mislio je uzima,
a odnosile su deo po deo.

jedini način da se sastavi
jeste da se izgradi ponovo.

nek se javi neka koja ume.

ja nemam ekskluzivne haljine,
nemam haljine uopšte.
često gricnem živac ispod nokta,
držim laktove na stolu.

što znači,
nisam ti ja neka dama.
a on to zaslužuje.

ako si ti ta žena,
ako si nosila najlepše haljine,
prikladan mejk ap,
jela dagnje ispravno,
svidela se njegovom tati

i kad zaspi,
ako nije ceo,
reci mu nek se javi.
odvela bih ga u tri pičke materine
i tamo ljubila.

MARTINA KUZMANOVIĆ

IZVINI

setim te se
ne previše često
ali tu si

kad palim cigaretu
naručujem četvrto pivo
a nije trebalo ni prvo

ili dva sata posle
beznačajnog seksa
ako sam budna

za svoj rođendan, tvoj rođendan
kad se vratim sa putovanja
dok pišem, čitam
trčim, plešem
za vreme predstave
ne znaš šta sve stižem
u jednom danu

bežim od tebe i onda
te prepoznam u svakom
od svojih muškaraca
posle odemo ja ili oni
onako jadno
kako ljudi odlaze ponekad

setim se tvoje obuće
zarasle brade i raščupane kose
tada sam te poslednji put videla
Odakle ti krv na patikama, tata?
Ne sećam se. Ugazio sam u višnje.

onda ugledam dete
pored mlađe verzije tebe
na metalnoj klupi
sedi i gleda u tačku ispred
i pogled,
taj pogled
to je moj pogled
ja sam ga izmislila

u školi,
kad ostanem poslednja
i čekam da me pokupiš
posle treninga
kad te nema ispred
a ja ne umem sama
da se vratim kući

kad bi trebalo da me ispratiš negde
i u poslednjem trenutku
pojaviš se sa ružama
ako se uopšte pojaviš

mrzim crvene ruže

kad se mesec-dva
igramo porodice
budemo srećni
i onda samo ustaneš
opereš zube, namirišeš se
odlučiš da se napiješ

i to traje
i traje
i traje
i opet ukrug

onda ne živiš s nama
pijemo kapućino po kafićima
jedemo voće
puštamo ploče kod tebe
pa posle ne zoveš
po mesec dana

jednog popodneva
zazvonio je telefon
i stigle su vesti

imao si zelene oči
moje lice je tvoje lice

izvini,
ali ponekad je bilo
tako teško
voleti te

Lejla Kašić

Uvijek me je u svemu i previše

Majka će reći da sam povukla na očeve
otac će reći da sam povukla na majčine
taj tihi rat neće prestati
niti pomoći
niti znam do kojih je
niti je bitno do kojih je
znam tek
da sam
kao sa srčanom manom
kao što se neki rode sa darom
ja rođena sa prokletstvom
kletvom spaljenih vještica
urokom zlih očiju
amanetom pramajki
pa sam
češće sevdah
nego žena
a kad sam žena
žena sam
od meraka
a ni za čiji merak.
Prljava kao misli perverznjaka
i čista kao pokajanje –
onu koju ljubiš
tu ćeš i stvoriti.
Zločin je
što me je uvijek
i u svemu
previše
mnogo više
nego što
balkanski alfa muškarac
može da izdrži
dok nudi svoje udove za moje temelje.
Nejake su to grede za
zmijski otrov u mojim poljupcima
persijsku poeziju u mom imenu
dubinu Pacifika u mojim mislima
erupciju Fudžijame u mom bilu
crnogorski krš u mom temperamentu.
Rušim se kao Skadar na Bojani
dok pokušava
da suzbije moju suštinu
na svoju prosječnu formu
ustaljene formate
i opšta mjesta.
Kazna je
što tražim samo nekog
sebi ravnog
da me sravni
nekog ko je kadar
da me uzdigne k’o Skadar
da ga uzidam
u svoje jezgro kao Gojkovicu.
Pa da izgubim glas
blagosiljajući splet gena
što mi udahnuše
dah žene
koja se ne dodovrova lakim zabavama
ne odobrava fantomsku ljubav
i
koja ne pristaje
ni na šta manje
od onoga što sama
može da da.

VITOMIRKA TREBOVAC

možda

nekad se čini da je najteže početi pesmu
ili ostaviti nekog koga voliš
u sumorno jutro npr. ustati
i reći- sve je u redu
mada nije i stoji u stomaku u vratu
u zglobovima pa i u glavi
na kraju svega najteže je svaki dan
to pomalo
tiho umiranje
dok ostali svet žuri na autobus
usamljenost u sebi
usamljenost u drugima
ostrva šetaju i klimaju glavom
oblaci promiču bez saosećanja
nekad se čini da je najteže početi pesmu
ali onda iznenada telefon zazvoni
jer uvek zvoni iznenada
i ona kaže tata ima rak
možda sam nešto mogla a nisam
možda preživi a ipak neće
možda i zna al neću mu reći
možda sam osećala al nisam smela
možda sam jaka a možda i jesam
možda je život sranje a nije
nekad se čini nema pesme
možda i boli da bi prošlo.

MILENA MARKOVIĆ

Hodaš kao kralj

hodaš kao kralj
topi se sneg
u mom gradu
a ja zamišljam
kako mi zvoniš na vrata
hodaš kao kralj
a ja zamišljam
kako se ljubimo u liftu
topi se sneg
mokre mi noge srećo
šuplje mi cipele
a ja zamišljam kako
hodaš kao kralj
tu u mojoj ulici
koja je tom prilikom čista
i niko nije parkirao
da ne može da se prođe
i niko me nije opsovao
što hodam posred ulice
i niko mi nije prodao
nešto pokvareno
i niko mi nije rekao
da nisi ti za mene
vidim
hodaš kao kralj
vidim
moja ruka na tvome
sija sunce
topi se sneg
u mojoj ulici
sreća.

NAĐA LAZAREVIĆ

Znaš li

Znaš li
da se vidre
drže za ruke dok spavaju
da sam te se setila
kasno u noć
i mislila o tebi
a to ne bih priznala
ni sama sebi

znaš li
da rakovi imaju
srce u glavi
da namerno prođem
da bih te
slučajno srela
da se prisećam
mirisa
tvog vrata
jer je ovaj svet
prokleto lud
pa ne želim
da nas
pojede
svari
pa ispljune

znaš li
da vukovi ostaju sami
kada im umre partner
a ja
u svoju samoću
razlažem
da je odgonetnem
da bih shvatila
ima li te i tu
i koji je razlog
što mi
čučiš u mislima
i rušiš
njihov poredak

znaš li
da albatrosi
razvijaju sopstveni jezik
kada nađu posebnog albatrosa
a meni se
zaveže jezik
kada se osmehneš
kada me pogledaš
i kada okreneš leđa
jer kog vraga ćeš
ti na odlasku
ti na pragu
kog vraga
kada znam
da i ti misliš

znaš li
da i zvezde prolaze
kroz različite
životne faze
znaš li
da sam ih
noćas gledala
i posramila se sobom
kako sam nos
digla visoko
jer sam htela
da shvatim
kuda dalje
sa tobom

znaš li
da sam
melanholična
setna
kratkovida
optimistična
tvrdoglava
svojeglava
da mi srce
siđe u pete
kada te ugledam
da me držiš za ruku
iako sam to mrzela

znaš li
da volim tvoje
zrele vizije
pa u njima
da nađem uporište
znaš li
sve ovo
znaš li
i želiš li isto
kada te ugledam
kada me ugledaš?

OLJA SAVIČEVIĆ IVANČEVIĆ

Ženi koja se igra

Budi žena koja se uvijek igra
Pljuni na varalice koje ti lažu
Da je samo patnja plemenita
Radost je veća
Radost je, a ne patnja, svaki put
Spasila svijet
Tako ćeš i ti spasiti bar jedan život
Svoj:
Kad god posegneš u džep naći ćeš žeton
Zašto bi tvoje šake stiskale prazninu
Na otvoreni dlan stane dvostruko više
I čitave plaže žetona mogu
Proći kroz tvoje prste
Zadrži svoje blistavo pravilo i razlog
I za svakim stolom naći ćeš prijatelja
U pjesmi prijateljicu
U sebi svoje roditelje i svoju djecu
Molim te ostani žena koja se igra
Teško vrijeme nikada ne prolazi
Ali ti prolaziš neprekidno
Između dvije bodljikave izvjesnosti
Noge nemaš za bježanje
One hrle u susret drugima
One idu u dugu radoznalu šetnju
Kroz gradove i šume
Nisu tvoje šake za obranu
Ti nisi mačka
Nisu ni tvoja usta za obranu
Ti nisi Fido
Tvoje su noge da te vode
Putem kojim je jučer prolazila ljubav
Razvratna i nježna
A ruke da ljubav zgrabe i pruže
Kad sve pogrubi, kad se svijet smežura
Neka jagodice tvojih prstiju ostanu meke
I tvoje lice neka bude izljubljeno.

IVANA JOVANOVIĆ

Povezanost

Kada god razmišljam o tebi
Imam utisak
Kako i ti,
Tamo nekud,
Razmišljaš o meni
I
Kako se povezujemo
Kroz vreme i prostor,
Savijamo ga i oblikujemo
Po nahođenju i volji.
Mislimo li na ovaj ili onaj način
Nemoguće je utvrditi, jer smo još uvek u potrazi za razumevanjem
Kao kada me pitaš
Šta mi se dopada
Šta mrzim
Kako volim da me dodiruju
Da li bi jednog dana mogao sa mnom da imaš fotografiju
Ili
Kao kada te pitam
Gde se sada nalaziš
Kako si
Da li mogu opet da pričam sa sinom tvoje sestre
Da li me želiš više od uobičajenog
I
Ne znamo razmere posledica,
Ne znamo značenja,
Prirodu odnosa,
Ali povezanost je tu
Čak i kada duži period ne razmenimo ni reč.
Kada god osetim kako si mi blizu
Imam utisak
Kako i ti,
Tamo nekud,
Osećaš da sam blizu
I
Kao da se budimo zbunjeni i rasejani
Ne znajući da li je san ili java,
Da li smo bili sinoć jedno kraj drugog ili fantaziramo,
Što bi probudilo razočaranost i usamljenost.
Nakon razgovora sa tobom
Ništa se više ne čini zabrinjavajućim,
Ništa me ne brine jer me umiruješ,
Gde god da pođem
Ti ideš sa mnom,
A tamo nekud,
I ja sa tobom,
U strukturi smo gradova
U vazduhu
Na zadnjem sedištu taksija,
U društvu i u samoći
Nepodnošljivo lepo
Postojimo.
Kada god sam sebična,
Pomislim,
Kako si,
Tamo nekud,
Krajnje sebičan i ti,
Gledam lepe ljude i ne uvlačim ih u odnos jer imam odustvo želje,
Kao stvar odluke - navodim tebe,
Želim te i želim i na drugo ne reagujem,
A ti me posmatraš
I
U tom pogledu su zakopane godine ljubavi i žudnje,
U tom pogledu su sećanja,
Kao i potvrda da mogu uvek da te nazovem,
Jer,
Tamo nekud,
I ti okrećeš broj da nazoveš mene.

Izvor: ELLE/T.Đ.