Duška Jovanić: Visoka moda je umetničko delo

Duška Jovanić otvara nam vrata svog prelepog doma u crnoj tube mini haljini i lakovanim crnim baletankama, sa kosom ležerno pokupljenom u rep i mačkastim kreonom oko očiju.

Odmah nam pokazuje sve komade koje je unapred pažljivo povadila iz ormara i aranžirala za fotografisanje. Komentarišem džinovsku policu sa tonom knjiga, ali ona naglašava da ne želi da to fotografišemo jer njena obavezna jutarnja literatura više nisu ni tomovi velikih mudrosti, niti dnevna štampa, već isključivo modni blogovi.

„Omiljene modne blogerke su mi Mija Knežević i Jana Oršolić, bez čijih sličica i ideja ne počinjem dan“, priča Duška dok nazdravljamo ohlađenim Moët & Chandonom.

Kao, kako sama kaže, opsesivna članica intimne dramske sekcije, Duška preferira filmsko kostimiranje u svakodnevnom izgledu: „Moja već vintage Gucci haljina, kumina damska kroko tašnica, indijskim perlama ukrašen kaputić, poklon čarobne Denise Hale, Jacobsove čarlston cipelice, purpurni libade ili, pak, Pradina safari jakna od pitona za teške dane, kada u slučaju gladi treba nešto i uloviti. Teram tako, makar i u mislima, sve dok ne stignem do dead linea. E, onda sav taj smart glamour pada na kolena pred iznošenim farmerkama, baletankama i Gap potkošuljom, vapeći za produženjem roka za predaju rukopisa.“

Dok razgledamo sve njene cipele i razgovaramo o zajedničkom obožavanju aksesoara Miu Miu, saznajem da je njen modni stil inspirisan pre svega šezdesetim godinama: „To je jedna neobična istorija šiški, ravne, poludivlje kose, minija, kreonisanog pogleda, nadurenih usana boje pudera, baletanki, lakovanih čizmica preko kolena, kaprijevskih japanki na preplanulim stopalima nevaljalih devojčica. Moje nežno obožavanje tog stila preti da upropasti tezu da je elegancija privilegija zrelosti. Okej, tu bitku zaista treba voditi filozofski, ali uprkos tome što duboko poštujem modnu industriju, mirne duše prestajem da je pratim onog časa kada ona nepotrebno produži suknju, kada nas zbog mira u svetu tera da nosimo etno skalamerije ili sumanuti grundge, koji žene mojih godina može da ponizi na mrtvo ime.“ Duška je rasla i modno sazrevala u vremenu kada je bila aktuelna zaljubljenost u Italiju: „Ne mislim pritom“, dodaje ona, „samo na one diverzantske akcije odlaska u Trst po Madras cipele i farmerke, ali to oduševljenje svakako mora da se ubeleži u naš generacijski modni karton. Moja majka negovala je kvalitetni, pomalo utegnuti stil i umereni šik iz radionice Jugoeksporta. Sve se to krčkalo nekako temeljno, toliko puta smo išli utabanim stazama Burdinih šnitova, a onda je i do nas stigao Vogue. Prepredena Candace Bushnell bila je prokleto u pravu – njegove lakovane stranice u studentskim danima ‘ladno su mogle da zamene topli obrok. I danas kada prođem Madison avenijom, zastanem ispred Condé Nast Buildinga i ritualno se prekrstim, a propusnicu za ulazak u taj medijski hram još držim u kutiji za nakit“, zaključuje Duška.

Zatim odlazi da se presvuče u svoju izvezenu Dior haljinu, u kojoj se fotografiše za radnim stolom sa šoljicom kafe u ruci na kojoj je drška u obliku burme. Koja kap ironije i cinizma nikada nije na odmet, konstatujemo uz smeh. Od modnih uspomena iz detinjstva Duška se najpre priseća revija legendarnog Aleksandra Joksimovića. Na njegove spektakularne, konceptualne revije vodila ju je tetka, koja je tada radila u Centrotekstilu. Sedela je blizu Simonide, Vere Nigrinove, Ptica, Ane Karenjine i verovala da će se udati u venčanici A kroja od najfinije bele nape, sa kožnim trakama umesto rukava, sa visećem muzejskim primerkom minđuša i šubarom od polarne lisice umesto vela, koju je teatralno nosila nezaboravna Maja Štajner. „I sada bih vrisnula od divote! Ta devojka je u ono vreme izgledala fabulozno, kao Isabelle Blow“, kaže Duška, i dodaje: „Od Ace Joksimovića mi je ostala fora, koju mi je ‘prodao’ dok smo mnogo godina kasnije sedeli u njegovom stanu sa plišanim teget zidovima, a to je da su crno i bež (ne vulgarno belo) najotmenija kombinacija.“

Mada danas najradije šopinguje kod Katje i Anje, koje je „smišljeno mame“ u svoju galeriju Pierre Premier francuskog rafinmana i svedenog ukusa (a i lanac radnji D.O. joj je baš u komšiluku), u doba Simonide, Duška je pre posećivala šnajderke nego butike. „U to analogno stilsko doba živele su čuvene beogradske šnajderke, kod kojih su se redovno šili neizostavni modni favoriti, uz neophodnu dozu gradskih tračeva. Uf ! Kada sam se nacrtala u prodavnici štofova da pazarim sve što mi je bilo potrebno za taj mali komad suštine, bezobrazno istrajna u tome da se u školi pravim važna, taman kada su u ovaj deo sveta dofurale prve Brooks cipele!“, priča ona.

Nastavak pročitajte na sledećoj strani  1 / 2 Sledeća ›

Bonus video
KOMENTARI
Inicijalizacija u toku...


Magazin