Novi (modni) identitet

Maj 1991.

Imam dvadeset i šest i na prinudnoj sam pauzi u karijeri, objasniće mi kasnije da je tada drmao Saturn koji je išao u pogrešnom smeru. Borim se za svoje mesto u svetu, želeći da sve ide brže, brže! 

Kakva je to samo bila godina: gomila ideja, višak vremena, idealna kilaža (za koju sam umišljala da je nedopustivo velika), beskompromisni stav da suknja nikada ne može biti previše kratka i noge koje su taj stav u potpunosti podržavale... Modna paleta: bela, plava, ciklama, zelena.  

Tada mi, prvi put, pada na pamet da bih svojim stilom mogla da popravim svoju poslovnu situaciju. Ozbiljno razmišljam da iz platinasto plave pređem u dosadnu braon. Da nokte sa frekvencije paradajz crvena, prebacim na onu neupadljivo bež. Da šarene baletanke zamenim ozbiljnim mokasinama. Da dužinu doteram (bar) do kolena. Potpuni modni reboot, osvežavanje sistema. 

Ono što tada nisam znala jeste da će se ta godina razviti u jednu od najboljih! Dok sam se u maju 2011. držala za šipku tramvaja koji je milio Beogradom, kroz glavu mi je prošla misao kako u džepu imam kartu za Njujork, a za par nedelja zakazan ručak sa urednicom ELLE magazina. Opasnost je prošla, ostala sam verna svom razigranom stilu koji je naginjao ka stepfordskim suprugama na steroidima.

Mart 2014.

Dugo godina proganjala me je ta propuštena šansa za modni makeover. Napokon odustajem od idealističke zamisli o mis savršenoj u opeglanoj košulji i cigaret pantalonama. Imam dovoljno godina da shvatam kako devojka koja je u srednjoj školi (o užasa!) čitave jedne godine nosila isključivo bebi roze (to je epizoda koje ne volim da se setim) nikada neće postati ona koja nosi isključivo crno, samo lakovano, uvek na potpeticu. Umesto da se bavim finim poliranjem stila, krenula sam prkosno u suprotnom smeru. Sa štikli sam se spustila u patike. Suknje zamenila farmerkama. Svoj garderober upoznala sa udobnim duksevima. Elegantni trenč mantil poslala na klupu i u igru uvela Michael Kors šuškavu jaknu. Sa njegovim potpisom nekako ne zvuči previše sportski.

April 2015.

Do mog tridesetog rođendana ostalo je manje od mesec dana i dok gledam u svoj garderober, shvatam kako mi je potrebna pomoć stručnjaka ili ozbiljna promena stava. Moja odeća ne „komunicira“ ni sa mojim godinama, ni sa mojim položajem, a ne otkriva previše ni o mojoj ličnosti. 

Ona je udobna, predimenzionirana, bezlična! Omiljeni komadi imaju veću emotivnu, nego materijalnu vrednost. I shvatam da imam problem sa vezivanjem.

Nikada nisam bila devojka koja se bezumno zaljubljuje i mora sve da ima istog trenutka. Više sam dokono provlačila karticu kupujući odeću za koju bih kasnije smišljala uz šta ću da je nosim, a moj omiljeni štos za varanje bio je kupovina čitavih outfita u stilu koji do tada nisam gajila u ormanu. Posle bih se jednostavno srodila sa tim stvarima odbijajući da ih se odreknem. 

Nikad nisam bila načisto šta svojom odećom želim da kažem svetu. Da li sam zaista ljupka gospođica u cvetnoj haljini do kolena i ružičastim salonkama? Ili sam ležerna lenjivica u pocepanom šortsu, oversized majici i japankama? Da li prava „ja“ stanuje u haljini od tila ukombinovanoj sa kariranom košuljom i dubokim čizmama? Ili je to zebrasti kaput uz ravne cipele sa leopard uzorkom, uz nisku perli oko vrata?

Obuzima me strepnja da moja odeća skoro uopšte ne govori ko sam. Iako sam se napokon pomirila sa sobom, dostigla poslovne uspehe koji su me gonili još od tinejdžerskih dana, još ne dozvoljavam sebi da kupujem ono što mi je zaista potrebno. Kupujem stihijski i često bez jasne ideje, iskreno, i to činim sve ređe, shopping jednostavno više ne predstavlja toliku radost. Iz poslednjeg pohoda donela sam ravne cipele od srebrnih šljokica sa kristalima na peti. Kao profesionalac koji je teško stigao do svoje pozicije, shvatila sam da mi je potrebna odeća koja svetu treba da poruči kako sam neko ko vrlo dobro zna šta želi, a šta ne. Da li će to reći lupkanje peta u cipelama u stilu Dorothy? Hmmm...

I moje prijateljice vrte su se u sličnom začaranom krugu, žele identitet koji bi se uklopio u njihove nove životne uloge (kao supruge, šefice, majke...). Svima nam je teško da nekadašnjoj sebi kažemo zbogom, iako stvarno želimo novi stil, onaj koji bi više bio „mi“. Zaposlenim devojkama teško je da pronađu vremena da se ozbiljno pozabave tim problemom, radije vrte nekada omiljene komade i dalje kupujući nasumično.

U inostranstvu se pojavila nova vrsta stilista koji su se specijalizovali za restartovanje tuđih ormana. Počinje se žestoko, u stanove svojih klijenata stižu naoružani crnim kesama za đubre. I oni odlučuju šta ide napolje. Zvuči zastrašujuće? Ali, i oslobađajuće! 

Odricanje od stare odeće daje vam dozvolu da u potpunosti budete osoba kakva ste danas. Uz pomoć nepristrastnog oka, lako je rešiti se luckastih komada iz ranih dvadesetih, reći zbogom i njima i spontanoj dvadesetogodišnjakinji koja ih je kupila bez razmišljanja. 

Čišćenje ormana otkriva novu dimenziju i zapravo vam olakšava da sagledate koliko vam je odeće realno potrebno. Nekoliko (ne, deset) sukanja, kvalitetne farmerke, haljine koje laskaju vašem telu, pamučne majice... I kao nekom magijom, vraćamo se na ono što su naše majke uporno ponavljale: kupujte manje, ali kvalitetnije. Neke mudrosti, očigledno, dolaze isključivo sa vremenom. 

Šta uopšte znači oblačiti se u skladu sa godinama? Zapravo, ne postoje nikakva pravila. Ukoliko imate pedeset i želite da se oblačite kao dvadesetogodišnjakinja, to je okej, sve dok se osećate udobno u svojoj koži (i odeći). Odeća zapravo predstavlja simbol, ona je vizuelna ekstenzija ideje o tome ko smo mi zapravo i za šta smo sposobne. I baš zato je tako teško odreći je se. Ona zadržava komadiće naše ličnosti i onoga što smo želeli da budemo, a nikada nismo postali. Činjenica koja se pojačava kako godine prolaze.  

Usudite se da naštimujete unutrašnji osećaj i spoljašnji prikaz, to mi je sadašnja misija. Moj orman je od danas na dijeti, poželite mi sreću!

Tekst: Jelena Karakaš