Kako se prevazilazi bol u ime umetnosti?

Foto: Press

Na granici fizičke izdržljivosti i duševne harmonije nastaje potresno delo performans arta, a mlada nada u ovoj oblasti Sara Kostić otkriva kako prevazilazi ekstremnost u ime umetnosti

Kao početak performans umetnosti mogu se smatrati šezdesete godine prošlog veka, ali sam cilj performansa - fizički nastup, režiran ili sa spontanim učešćem publike koji omogućava uvid - jeste praksa koja je postojala još iz drevnih vremena. Danas se najčešće izvodi ispred publike u kontekstu Fine Arta i smatra se opšteprihvaćenim delom savremene umetnosti.

Kod nas je, naravno, u tome najpoznatija Marina Abramović - majka performans arta, ali često se zanemaruje nova generacija umetnika koja popločava put razumevanja za ovu oblast.

Među njima je i Sara Kostić, koja je performansom Egzorcizam 04 nedavno otvorila program Performans umetnosti u Muzeju Savremene umetnosti (pod mentorstvom i vođstvom Marte Jovanović) u bašti Galerije-legata Milice Zorić i Rodoljuba Čolakovića na Dedinju. Da budem preciznija, nastup se nije odvijao u bašti galerije, već u fontani, na 15 stepeni posle kratkotrajne oluje koja je vodu ostavila prljavom i ledenom.

Dok je vukla, krivila i manipulisala bodljikavom žicom koja je bila u vodi, prsti su joj postajali sve crveniji, a ruke počele nekontrolisano da se tresu. Posle gotovo dva sata, dogodilo se finalno otkrovenje - Sara se cela spustila u vodu, ispod bodljikavih žica koje su sada stvorile neprobojnu rešetku širinom fontane.

Dugo je ostala u vodi, a kada je konačno ustala i izašla, sa plavim usnama, bosim nogama i haljinom koja je padala od težine vode, bila je nema. Odšetala je, ostavila publiku i nije se vratila.

Performans se danas u nekim zemljama već graniči sa mejnstrimom, ali u Srbiji i dalje održava tu sirovu i autentičnu energiju koja ga čini posebnim, premda kod šire publike izaziva nerazumevanje. Moguće je da je to usled straha, često povezanog sa ovakvim nastupima na ivici života i smrti, te insistiranja da je reč o psihičkom poremećaju, a ne o umetnost, ili je razlog jednostavno nedostatak institucionalne podrške. Jedno je sigurno, nakon performansa, nećete ostati ravnodušni.

Nešto što mnogi ne znaju o tebi jeste da si po struci arhitektica i da ti je to dnevni posao. Kako je izgledalo kada si odlučila da se upustiš i u svet performans umetnosti?

Performans je baš zbog radikalnosti i samostalnosti koje nosi meni postao zanimljiv. Pošto sam se tokom života bavila i savremenim plesom, prelaz nije bio toliko ekstreman u fizičkom smislu.

Od mene se tražila, a i dalje se traži, ogromna disciplina, pre svega vremenska i logistička, a zatim i izvođačka. Dešava se da uzmem odmor da bih otišla na festival ili bijenale gde radim performans, a to posledično nosi potrebu za konstantnu brigu o telu i psihi u nedostatku vremena za odmor.

Meditacija je definitivno stvar koju sam zbog performansa počela mnogo više da koristim i istražujem van konteksta svakodnevne mentalne higijene.

Kako si se osećala kada si se spremala za svoj prvi performans?

Svoj prvi samostalni rad pod nazivom Kompresija, uradila sam u Beogradu na obali Dunava, blizu Pančevačkog mosta. Bavio se našom indentifikacijom sa fizičkim predmetima koje posedujemo i preispitivanjem da li naša sećanja imaju uporište samo u fizičkim manifestacijama.

Pomešana osećanja uzbuđenja i treme prate me pred svaki performans, kulminirajući u haldnokrvnu odlučnost nekoliko minuta pred samo izvođenje. Prvi performans imao je isti patern, samo dosta intenzivniji. Kolekciju svojih rođendanskih čestitki, koja je sadržala čak i čestitke dobijene za moj prvi rođendan, prvi put sam čitala naglas, a zatim je zapalila. Ideja za sam rad proistekla je iz mog ograničenog kretanja tokom fizičke povrede i suočavanja sa svim predmetima koji su me okruživali.

Ostatak teksta pročitajte u aktuelnom broju ELLE magazina koji je u prodaji do 21.11.2020.


Bonus video
Još iz kategorije magazin
KOMENTARI
Inicijalizacija u toku...


Magazin