Olivia Suđić o romantizovanju profesije pisca, omiljenim rečima i prihvatanju sebe

Foto: Press

U iščekivanju njenog novog romana Asylum Road, razgovarali smo sa Olivijom Suđić..

Koji faktor je apsolutno neophodan za pisanje?

Novac, na žalost. Time ne mislim na moj novac (ja sam pisac) nego na finansijsku podršku i sigurnost partnera ili roditelja sa stalnim platama. O toj temi se ne priča dovoljno i velika je blokada onima koji takvu podršku nemaju. Novac kupuje vreme, umanjuje anksioznost, te stvara prostor za kreativnost i slobodne misli. Ta sigurnost takođe eliminiše pisanje štiva za koje znate da je loše radi clickbaita i iz komercijalnih razloga. Ja sam se tako na početku karijere preselila ponovo kod roditelja na nekoliko godina kako ne bih morala da plaćam stan. Sada za stan zarađujem poslovima sa strane kao što su pisanje „iz senke“ i podučavanje. Postoji romantična ideja o tome kakav je život pisca, da pisci nemaju tih briga, ali to je mit zbog kog se manje privilegovani i pisci iz radničke klase osećaju neuspešnima.

Koju knjigu trenutno čitaš?

Rainbow Milk od Paula Mendeza. Pored činjenice da je Mesec ponosa i pravo vreme za ohrabrivanje afroameričkih autora, zadivljujuće je dobra.

Ko si želela da budeš kad porasteš?

Quentin Blake.

U čemu se razlikovalo pisanje tvoje prve i druge knjige?

Pre nego što sam napisala tu prvu knjigu, nikada nisam pisala fikciju. Pa, još od tinejdžerskih dana. Uz mnogo straha, postojalo je i to blaženo neznanje (posebno o procesu publikacije koji je direktna suprotnost iskustvu pisanja) kao i oslobađajući osećaj da ne pišem nikome osim sebi. Niko ne bi saznao ako nisam uspela. Onda se desila Exposure, u sličnim uslovima jer je takođe bila moja prva dokumentarna knjiga izdata od malene nezavisne štampe. Sa trećom knjigom, ujedno i drugim romanom, tehnički sam imala više samopouzdanja: znala sam da mogu i umem da napišem roman. Znala sam da mogu, jer već jednom jesam, da ga objavim. Imala sam agenta. Znala sam da neću opet pasti sa bine na događaju ispred stotina ljudi. Ali, u isto vreme, gubitak tog blaženog neznanja zbog iskustva nosio je strah, te se uz približavanje datuma publikacije povećava i anksioznost. Imam taj „sindrom drugog romana“ koji je inicijalni strah od neuspeha.

Koja ti je omiljena reč?

Snafu - konfuzno stanje, haos, nered.

Ostatak teksta pročitajte u julskom izdanju ELLE magazina koji je u prodaji do 21.07.


Bonus video
Još iz kategorije magazin
KOMENTARI
Inicijalizacija u toku...


Magazin