Negovanje prisebnosti kao najdragocenijeg odredišta

Foto: Press

Duševna pandemija savremenog čoveka ogleda se u neprekidnoj jurnjavi za nečim što dolazi spolja, piše psihoterapeut Hana Stamatović.

Prisebnost ili sabranost jeste neprolazno vredna valuta. Iz moje perspektive, nešto najdragocenije što čovek ima jeste vreme koje smo dobili na raspolaganje i koje možemo da provedemo prisutni.

Što je sabranost zastupljenija u našoj svakodnevici, to je i naš život bogatiji i smisleniji, naše mentalno zdravlje stabilnije, a naši odnosi zreliji. Bilo da obavljamo neke rutinske radnje, recimo obično pranje zuba, ili da smo se posvetili novom važnom projektu, većinom smo fokusirani na izvršenje zadatka, kako bismo brzo mogli da pređemo na sledeći.

Stalno su prisutne ambicija i/ili frustracija za imanjem sve više i više materijalnih stvari, za postizanjem nečega višeg u karijeri, ili dostizanjem određene slike koju smo zamislili. I šta sa tim? Da li ćemo na taj način konačno dobiti potvrdu kako smo vredni? Da naš život ima smisla? Da zaista i vredi svaki dan ustajati?

Istovremeno je toliko jednostavno, ali i toliko zahtevno - prisutno živeti svoju svakodnevicu. Povećavanje kapaciteta da ostanemo „pri sebi“ najbolja je investicija u koju možemo uložiti vreme i pažnju.

Naročito u neizvesnom vremenu kao što je ovo. Fokus, odnosno usredsređena pažnja, osnovni je sastojak prisebnosti. Poznato je da energija ide tamo gde usmerimo pažnju. Recimo, želimo da ojačamo mišiće tela. Ono što nam je činiti jeste da se učlanimo u teretanu i počnemo da treniramo.

Posle nekog vremena ti mišići će se osnažiti, postaće istaknutiji, snažniji. Međutim, ne očekujemo da će samo jednim mesecom treniranja naše telo ostati zauvek u formi. Da bismo održali fizičku formu, neophodno je da se iznova vraćamo treningu. Upravo tako je i sa našim mentalnim zdravljem.

Kada uložimo energiju u aktivnosti i prakse koje podstiču blagostanje, to doprinosi da se naše čitavo biće oseća bolje. Kada smo van sebe, vrlo često se zaglavljujemo u ustaljenim cikličnim obrascima razmišljanja, neinventivnim odgovorima na život. Naše misli najčešće su reciklirani podaci akumulirani godinama. Kada smo prisebni, naš um je otvoreniji, spreman da vidi nove perspektive, kreativna rešenja i drugačije poglede od sopstvenih obrazaca. 

Gde mi to budemo tada kada nismo pri sebi? Naš primarni način odricanja od sopstvene prisebnosti jeste napuštanje tela i povlačenje u večito užurbani predeo uma u kojem se neprekidno vrte misli, strahovanja, kalkulacije, predviđanja, zbunjenost, poređenje. 

Ostatak teksta pročitajte u aktulenom broju ELLE magazina koji je u prodaji do 20. juna 2020. 


Bonus video
KOMENTARI
Inicijalizacija u toku...