Bipolarna svetlost

foto: Profimedia

Zašto nijedna od savremenih digitalnih tehnologija ne može da ugrozi slavu crno-bele fotografije, istražio je Veljko Gavrilović

Poput ovih crnih slova na ovom belom papiru, crno-bela fotografija može da bude hladna i jednostavna, dosadna i lagano zanatska. Pre samo nekoliko godina sve dnevne novine bile su crno-bele.

Peter Lindbergh je 1988. slikao Tatjanu Patitz, Christy Turlington, Estelle Lefebure, Karen Alexander, Rachel Williams i Lindu Evangelistu za avgustovsko izdanje američkog Voguea. Sve su bile na plaži u belim košuljama. Devojke bez šminke, i sa kosom koju frizira vetar dotad su bile gotovo nezamislive u modnoj fotografiji.

Nažalost, i danas su podjednako retke. Lindbergh je govorio da je crno-bela fotografija veoma značajna za stvaranje supermodela pošto se na taj način bolje vidi kako oni zaista izgledaju, jer se smanjuje komercijalna interpretacija koju omogućuju boje i, zvuči pomalo čudno, lakše se postiže efekat realnosti. Govorio je i da fotošop može da unizi osobu do ništavila, a da fotografi danas imaju odgovornost da oslobode žene od terora mladosti i perfekcije. To bi u krajnjem slučaju značilo i slobodu od (terora) mode. Ali, to je već previše filmski. Baš kao što su i njegove fotografije filmske, često sa vidljivim kamerama i šinama, reflektorima i zavesama. 

Ceo tekst našeg Veljka Gavrilovića pročitajte u decembarskom broju koji je u prodaji od 22. novembra. 

 


Bonus video
KOMENTARI
Inicijalizacija u toku...