Treba li verovati u brak?

Stičem utisak da je danas potpuno neprimereno glasno maštati o večnom i srećnom braku. Intimne fantazije o tome kako je aktuelni partner onaj pravi, ideje o količini dece, stilu u kojem će biti uređen zajednički dom i romantična slika o tome kako se i kao osamdesetogodišnjaci bračni partneri raduju jedno drugome, kada se izgovore, deluju prosto banalno. Izgleda da je glasno maštanje o srećnom braku punom poverenja danas luksuz rezervisan za one koji čitaju ljubavne romane. Oni koji „čvrsto stoje na zemlji“ unapred "znaju" da je to nemoguća misija. 

Na temu bračne sreće urađeno je više istraživanja nego o životu na Marsu, te tako ispada: da se muškarci ne boje ženidbe, nego lošeg braka; da žene u braku piju više od onih neudatih (kod muškaraca je obrnuto); da ženama dobar odnos sa svekrom i svekrvom daje 20 odsto veće šanse da ih muž ostavi; da su muškarci koji su našli ključ za taštino srce za 20 odsto sigurniji da neće biti ostavljeni; da udate/oženjeni žive duže nego samci; da su ljudi u braku češće zaposleni od onih koji su izbegli matičara; da faza medenog meseca – ne postoji i da parovi koji dele kućne poslove imaju veće šanse za razvod. Do ovog poslednjeg zaključka došla je jedna norveška studija. Dakle, zemlja koja je etalon za ravnopravnost polova priznaje da upravo ta ravnopravnost ugrožava instituciju braka, jer kako studija pokazuje, parovi koji žive u tradicionalnom duhu – sa strogom podelom na muške i ženske uloge, imaju 52 posto manje izgleda za razvod nego moderniji parovi, koji ravnopravno dele poslove.

Šta ispada onda? Čim vidite muža u kuhinji, odmah ga izbacite napolje, jer ako tako nastavi, teško da ćete dočekati zlatnu svadbu?

Brak bi, bar formalno i po zakonu, trebalo da počiva na ravnopravnosti. Svakodnevni kompromisi i dogovor se podrazumevaju. A ljubav? Ako je ima, sjajno, ako ne – držimo se veštine pravljenja kompromisa. Bračni parovi sa stažom suvereno objašnjavaju da se ideal ljubavi u braku s godinama menja, a većina udatih/oženjenih s ponosom tvrdi da ih je baš brak naučio da budu tolerantniji.

Što se tiče finansijske eksploatacije, većina se drži maksime da je brak institucija kojom se verifikuje odnos bliskosti i ljubavi, a ne preduzeće, te zato ni ne pomišlja na predbračni ugovor. Uostalom, to u startu budi podozrenje one strane koja taj ugovor nije predložila i pitanje koje se postavlja glasno ili u sebi: ti meni ne veruješ?

Pitanje vernosti je posebno delikatno. Ima parova koji prelaze preko preljube samo da se ne bi razveli, a ima i onih koji su i pored ljubavnih izleta sa strane na kraju ipak zaključili da je kod kuće najbolje.

Ne znam šta bi na ovo rekao Duško Radović, čije poruke o braku matičari najčešće čitaju na venčanjima, ali treba mu odati priznanje, jer je, za razliku od mnogih, predvideo opasnosti koje rutina i dosada sa sobom nose. Bračni parovi su, nažalost, svakodnevno bespoštedno izloženi rutini na oba fronta – i na poslu i kod kuće. S vremenom, izgubi se zainteresovanost za zavođenje bračnog druga/drugarice, eksperimentisanje u seksu postane gotovo neprimerena stvar, a individualni hobiji luksuz. Ipak, stara škola kaže da se u braku ostaje zbog dece, ili zbog sveta, ili zato što treba imati pri ruci nekog kad zađete u duboku starost.

Novo vreme donosi nove tendencije. Iako je brak i dalje dominantan oblik ponašanja, da tako kažemo, sve je više ljudi koji svesno ili nesvesno odbijaju da se upuste u tu avanturu. Neki to obrazlažu argumentom da im parče hartije ne znači ništa i da svoju ljubav i želju da žive udvoje ne moraju da potvrđuju državi (i crkvi). Neki otvoreno priznaju da se boje da će stupanjem u brak izgubiti svoj identitet i ličnu slobodu, a ima i onih koji užasavaju i same pomisli da s nekim provedu ostatak svog života i da je baš brak sredstvo kojim će na to biti primorani.

Nepoverenje prema braku toliko je eskaliralo da se pojavio i nov socijalni fenomen – brakofobija. Doskora je bila rezervisana samo za muškarce (George Clooney je apsolutni šampion u toj disciplini), ali u poslednje vreme podležu joj i žene. Ni žene se više ne stide da priznaju da status „neudata“ pruža manje odgovornosti a više lične slobode, da im svađe i natezanja oko kućnih poslova nisu potrebne i da nisu spremne da se ostvare u ulozi majke.

Poučeni primerima iz filmova i života, međutim, možemo zaključiti da su obično muškarci ti koje bi trebalo prevariti da se venčaju. Metode su razne – fatalna privlačnost, neplanirana trudnoća, umiljavanje njemu i njegovoj mami. Na internetu postoji hiljadu i jedan savet kako da ga odvedete pred oltar. On kaže „da“, ona kaže „da“, stave prstenje – game over, mission acomplished. Priča, međutim, tek tada počinje. Sticanje zajedničke imovine, roditeljstvo, pružanje uzajamne podrške i u dobru i u zlu… U suštini sve što bi trebalo da doživljavamo kao nešto lepo i kao prirodan sled stvari. 

Još ako je mlada dovoljno pribrana da mladoženju zgazi čim kaže "da" i time zapečati izjavu, ukoliko su joj je bar jedan nožni prst duži od palca i ako pije hladnu kafu, za nju nema zime. Narodno verovanje joj garantuje da će, zahvaljujući dužem prstu, biti gazdarica u kući, a hladna kafa da se neće bojati muža. 

No, vratimo se Dušku Radoviću, koji favorizuje ravnopravnost polova, štedljivost na rečima i osećanjima, realnost i odmerenost u ciljevima i željama i svakodnevnu, konstantnu borbu protiv dosade i čamotinje. I na crkvenim venčanjima se od sveštenika mogu čuti mnoge lepe reči i saveti koji idu u prilog srećnom i dugom braku. Doduše, postoji i jedan momenat u kojem se od mlade traži da ponovi za sveštenim licem kako će se bojati muža. Taj deo mi nije baš najjasniji, ali ostavimo to tumačima religije. 

Na svakoj od tih ceremonija mladenci prihvataju pravila igre. Izuzmemo li ovo poslednje, čemu strah? Da li zagoreli ručkovi, neopeglane košulje, noge na stolu i uporno ceđenje paste za zube na sredini tube čine loš brak? Treba li u brak verovati, ili ga unapred otpisati?

Da li su brakofobičari u pravu? Da li je njihov strah zasnovan na preteranom samopouzdanju i uverenju da se sami mogu i u dobru i u zlu, ili se jednostavno boje potencijalnog neuspeha? 

Oni koji su se pozabavili ovim novim trendom zaključili su da je u pitanju druga opcija i da se brakofobičari najčešće plaše neuspeha braka kao institucije, mogućnosti prevare i mogućnosti da ih bračni partner finansijski eksploatiše, a da svoj strah pretvaraju u stav „meni brak ne treba, oduzeće mi slobodu“. 

Ruku na srce, strahovi im nisu iracionalni. Svaki peti brak u Srbiji završi se razvodom, sve češće možemo da čujemo kako se neko udao/oženio iz čistog koristoljublja, a preljuba je postala najgledanija tema na televiziji posle dnevnika. Ironija je što upravo društvo, koje nam nameće obavezu da stupimo u brak, čini sve da nam taj brak unapred ogadi.

Priznajem, nisam od onih koji sebe vide u venčanici i kao nečiju gospođu, ali odbijam da mi tuđi i lični neuspesi na tom polju poljuljaju veru da je život udvoje moguć i lep. Elizabeth Taylor, na primer, prvi put se razvela 1951. (samo godinu dana pošto je Conradu Hiltonu rekla "da"), ali to je nije obeshrabrilo da se uda još sedam puta. Zsa Zsa Gábor je na ludi kamen stala čak devet puta, ali kako je sama izjavila, svoje bivše muževe nikad nije omrzla do te mere da bi im vratila sve poklone koje su joj dali u vreme braka. Ništa u životu nije izvesno, pa s kojim pravom to očekivati od braka?

Tekst: Jasmina Lazić