O sećanju i uspomenama na novoj izložbi „Talking fibers”, Sandre Lakićević

Izložba „Talking fibers”, Sandre Lakićević, održaće se u umetničkom prostoru U10 u Beogradu od 4. do 20. februara.

Svakog dana napravimo barem jednu fotografiju u želji da nešto spasimo od zaborava. Svakog dana skrolujemo fidove društvenih mreža gde se u beskonačnim nizovima ređaju fotografije i informacije, koje „samo dolaze iz sveta iako ja to ne tražim”. Skrolujemo toliko brzo da čitav svet i sva njegova događanja ponekada deluju kao karusel koji konstantno dobija na ubrzanju i pred našim očima postaje sve mutniji.

Pomalo nalik na te beskrajne nizove slepljenih trenutaka za koje je teško razaznati gde jedan počinje a drugi se završava, što je prema Bartu i jedna od karakteristika same fotografije koja „pripada onoj vrsti predmeta koji su sastavljeni od slepljenih slojeva tako da slojeve ne možemo odvojiti a da ih pritom ne uništimo” i koji neodoljivo podsećaju i na samu prirodu sećanja koja se istim sistemom talože i prepliću, Sandra Lakićević gradi novu seriju radova nastalih beskonačnom akumulacijom fotografija iz njene lične arhive. Svesna nestabilne prirode sećanja, i nemogućnosti ne samo ponavljanja identičnog trenutka koji je predstavljen, već i proizvodnje i očuvanja apsolutno tačne uspomene na neki događaj, izložbom „Talking fibers” Sandra otvara pitanje: o čemu zapravo govorimo kada govorimo o sećanju?

Elementi njenog sećanja su raspršeni, razbacani, raskomadani delovi stvarnosti, izbačeni van uobičajenog konteksta. Umesto fotografija, koje jasno svedoče o prostoru i mestu, Sandra plete nove konstelacije. Ona provlači, prepliće, lepi, spaja i formira sasvim novi pejzaž. Brzom sticanju iskustva, i nasumičnom okidanju suprotstavlja pažljivo, sporo, meditativno slaganje manifestovano i metodom njenog rada. Redom, bez ikakave estetske selekcije, fotografije izrađene brzom inkjet štampom, cepa, da bi ih potom ponovo složila u zgusnuto, neprepoznatljivo tkanje. Gotovo fabričkom štancovanju novog vizuelnog sadržaja suprotstavlja zanatsku veštinu artikulacije starog. Linearnom toku suprotstavlja cikličnost. Homogenoj tačnosti i svedočenju trenutku, suprotstavlja rasparčane mogućnosti. Fotografija možda više ne svedoči ni o čemu. Ali ima neponovljiv kvalitet. Da plete niti i svaki put priča priču ispočetka, pri čemu Sandrini radovi postaju nešto nalik na meta-uspomene. Mesto preseka u kojima se sve priče sastaju.

Sandra Lakićević (1990, Kraljevo) je završila osnovne i master akademske studije na Slikarskom odseku Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu 2015. godine. Školovanje je nastavila na internacionalnom master programu iz vizuelnih umetnosti u LUCA School of Arts u Briselu, koji je okončala 2019. godine. Od 2015. godine živi i radi u Belgiji i aktivno izlaže u zemlji i inostranstvu. Finalista je Nagrade „Dimitrije Bašičević Mangelos” za 2020. godinu.

Tekst: Teodora Jeremić


KOMENTARI
Inicijalizacija u toku...


Magazin