Marija Ratković o tome zašto nam je šminka neophodna

Foto: Dragan Mandić

Iskreno, sa šminkom - jer podeljene karte nisu jedine koje imamo.

Ne znam da li se sećate kad ste se prvi put našminkale? Ja znam dan, sat i minut.

Starija sestra me je primila u sobu i preda mnom otvorila set, koji je imao i fiokicu. Mislila sam da ću se upiškiti od nestrpljenja da pipnem. Nije mi dala. Samo je rekla: „Vidiš ovo su senke“, a ja sam zapanjena gledala u najmanje dvadeset različitih boja koje su bile kao najlepši svetlucavi prah pretvoren u nešto što liči na vodene boje, ali to nije.

Krenula sam instinktivno rukom ka paleti, a ona me je zaustavila i dala mi četkicu. Evo, ovako, i kao da mi otkriva tajnu Svetog grala, graciozno je prevukla malom sunđerastom spravicom preko praha, a zatim važno trljala po svojim kapcima, svetlo na arkadi, tamnije na prevoju. Jedino mi nije bilo jasno što bira braonkaste tonove kad ima i roze, plavu, narandžastu, ali sam ćutala i čekala svoj red.

Iz nekog majušnog nesesera izvukla je crnu tubicu sa spiralnom četkicom i počela da izvlači iz nje nešto gusto što se ne vidi, ali ostaje na trepavicama. Otvorenih usta gledala je svoj prelepi odraz u ogledalu. Bila je kao boginja.

Suverena, sigurna i prelepa. Na očima joj je svetlucala sedefasta boja, jagodične kosti bile su izražene kao kod izvajane kamene statue, a usne koje je nekoliko puta prislonila jednu na drugu, bile su vlažne i sjajne, poluotvorene kao na reklami. Gledala sam je bez reči. Kada sam došla sebi, upitala sam: „Mogu sad ja?“ i kada mi je svečano predala sunđerastu četkicu, znala sam - uvek ću se šminkati.

Prvi put, kada sam se našminkala, saznala sam i drugu stranu šminke. Većina ljudi je prosto mrzi. Nemam drugu reč za to. Još nije pao mrak, a otac me je grubo uhvatio za jednu ruku, gotovo da sam visila u vazduhu, vukući me do česme na igralištu. „Da li znaš na šta ličiš?“, bio je van sebe.

Marija Ratković: U čemu leži moć ženske snage?

Istina, ja verovatno nisam ličila na sebe pošto sam na lice stavila sve boje koje sam želela, a koje je moja šesnaestogodišnja sestra očigledno izbegavala. Ali, meni je bilo prelepo, tako da sam prvu šminku skinula u mešavini suza i vode u parkiću, dok mi je ćale papirnim maramicama nevešto strljavao ostatke.

Do tada sam bila dobro dete. Nikada nisam izazvala roditeljski gnev, pa ni ovaj izliv mržnje prema mom našminkanom licu nisam mogla najbolje da shvatim. Nije mi bilo jasno što se tata toliko ljuti ako sam ružna ili ne ličim na sebe, ako mu se ne sviđaju boje ili magija onog karmina što je zelen pa posle crven. Čak sam kroz suze nerazgovetno pokušala da objasnim. Nije bilo šanse. 

Naravno, nisam prestala da se šminkam nikada. Iako su mnoge devojčice jedva čekale da ostanu same da bi se dodirivale, ja sam volela da dodirujem šminku. Šminka je bila moje tajno zadovoljenje. Spori ulazak i izlazak metalne četkice za maskaru u tubu u kojoj se nalazi magični crni mrak, bio je moj prvi seks u životu.

Magija zlatne tubice u kojoj nema ništa kad je izvrneš, a na četkici izlazi boja kojom trepavice postanu duže za mene je bila neobjašnjivo prelepa. Maskara je bila jedina vredna stvar koju sam posedovala. Mislim, ne baš posedovala, ali krišom pozajmljivala od mame svaki put kad ostanem sama kod kuće. 

Marija Ratković: Šta zaista znači kada neko kaže "volim svoj posao"

Ponekad mislim da sve žene imaju neku ne perverznu, već čistu, prelepu i uzbudljivu želju da budu drag queens - da budu više žene nego što su žene, da svoje lice i telo, svoje prirodne atribute, svoje genetsko nasleđe - izmene, dotegnu, prekomponuju, dorade, da svoje lice i telo dožive kao platno na kome mogu da naslikaju svoje snove. I isto tako mislim da ljudi to ne razumeju.

Neki ljudi su samo to što jesu. U očima moga oca, dok mi nasilno skida šminku u parku, nisam videla bes - videla sam iskonsko nerazumevanje i čak pomalo očaj i razočaranje zašto sam nezahvalna i zašto ono što mi je dao nije dovoljno. A ja sam plakala potpuno šestogodišnje neutešno jer mi ukida šansu da budem i toliko toga drugog.

Često čujem kako se šminkom popravlja, dodaje ili prikriva, često čujem kako je šminka nekom pomoć, droga ili drug, najvernija pratilja bez koje ne može nigde. I da, znam taj osećaj. Znam tu potrebu da prekrijem bubuljicu ili fleku, boru ili crvenilo, da niko ne zna da danas ne mogu da se suočim sa sobom. Ali, šminka nije samo to. 

Više od deset godina provela sam bez šminke, da se skinem. Želela sam da budem sigurna da mogu bez. Da znam da smem da se pogledam u oči, da prihvatim svoje beskrajno dosadno lice i da ga oživim smehom koji stvara duboke bore, da zavolim lepotu koja mi je dodeljena.

I zavolela sam da se šetam, smejem i vodim ljubav potpuno gola, dok me samo sreća i puno vode čine zategnutom i sjajnom. Ali, i dalje jebeno volim da se našminkam i postanem neko od milion lica koja sam sama stvorila.

Savršeno uzbudljivo je sebe stvoriti kao ženu, ponovo, od nule, drugačije, igrati se sobom, istražiti i izvući neku skrivenu manu, biti lice koje voliš na sasvim drugi način, biti lice iz časopisa ili sna. Nežna, seksi, pin-up, sportish, minimalistic, glam, dewy, već mi se vrti u glavi od beskraja.

I istovremeno znam. Neki ljudi to nikad neće razumeti.

Tekst: Marija Ratković


Bonus video
KOMENTARI
Inicijalizacija u toku...


Magazin