Marija Ratković: U čemu leži moć ženske snage?

Foto: Dragan Mandić

Moć ima mnoga lica, jedno je žensko.

Dostojanstvo je integralni deo svakog bića. Razmišljam o svima koji su u ovom trenutku poniženi. Na jednom trajektu u Meksiku na improvizovanom postolju sedi čovek i svira otužne obrade poznatih i tradicionalnih meksičkih pesama ubrzanog tempa i prepoznatljivih vokalnih ukrasa.

On svira i peva iskarikirano meksičkije od meksičkog kako bi turisti koji tek stižu i ne znaju skoro ništa o Meksiku prepoznali da su u stvarnom Meksiku i sa suzom u oku ostavili mali prilog ovim svakodnevnim koncertima na gornjoj platformi trajekta koji se svakih pola sata vozi tamo-ovamo svaki dan u godini. 

Ne razmišljam o tom pevaču kao o poniženom. On svira i peva na brodu koji se vozi. Možda jeste neugodno to što peva jedne te iste pesme ceo svoj angažman, ali sigurna sam da Amerikanci jednom kada se odluče da napuste svoju zemlju radi turizma (a znamo da samo 20 odsto Amerikanaca napusti zemlju radi turizma) dobar bakšiš daju.

Razmišljam o donjoj platformi na kojoj se voze mleko i sokovi, namirnice za sve radnje na malom ostrvu preko puta velikog turističkog raja u Meksiku. Mislim o meštanima ostrva koji se voze na trajektu, i oni sede dole gde je veće ljuljanje, ali ne moraju da slušaju muziku. Mislim o svim onim potomcima stare majanske kulture koji rade neke provizorne poslove kao što je pakovanje u namirnica u kese za bakšiš, ili slaganje kofera nimalo bogatih turista ili neki od milion izmišljenih poslova koje ljudi moraju da rade jer su cene već odavno na Jukatanu otišle u nebesa.

Marija Ratković: Zašto se na muškom jeziku umesto reči "volim te" kaže "lepa ti je pita"

Pisala sam već o tome da mrzim putovanja, ona su za mene tranzit života. Neko nevreme u kome se ništa ne desi. Odnosno, dese se ovakve scene, jer neko svira, a ja mislim o logosilabičkom pismu Maya koje trenutno ne može da se enkodira na računarima, ali na tome vredno rade mnogi na univerzitetu Berkeley u Kaliforniji. Misli su povezane kao sistem podzemnih voda na poluostrvu i tek ponegde otvorene kao cenote - rupe u zemlji kroz koje se vide kristalnoplave vode, kao oči. 

Sto osamdeset šest godina trajao je rat između španskih osvajača i majanskih slobodnih gradova, bio je pravi rat jer majanska civilizacija nije bila tek neka skupina zaljubljenika u prirodu od kojih je neko za perlice mogao da otkupi grad. Majanska kultura jeste jedna od najizdržljivijih u svetu, starija više od osam hiljada godina, zadržana u hrani, u maternjem jeziku, u tehnikama tkanja, keramici i pletenju korpi, u pričanju priča, verovanjima i gledanju u sat, savršeni majanski kalendar od 360 dana.

Nemam dokaz za to, ali sigurna sam da su majansku kulturu očuvale žene. Kada je i poslednji grad pod majanskim kraljem pao, kada su u njega ušli Španci, zaveli vlast, promenili pismo, politiku i religiju, zatrli svaki trag prethodne vladavine čitavih dvadeset četiri veka suštine nastavilo je da živi u kućama, u dečijim kolevkama i kuhinjama u koje muškarci ionako ne vole da zalaze. I ne samo da nije nestala, kultura jednom kad je bila prepuštena ženama, nastavila je da živi i da se širi. Svaki put kad maštate o čokoladi u sebi imate trunku života jedne civilizacije koja ne samo da nije pokorena, nego živi u većem delu nama poznatog sveta, a da toga nismo ni svesni. 

Marija Ratković: Kako sam prestala da se plašim vremena

Soft power nije prava sintagma, ali je prva koja mi pada na pamet. I ne, ne mislim o nekim glupim i netačnim izjavama kako žene treba da se ućute, da se pritaje ili skriju u kuhinju. Mislim o istrajnosti žena da govore, da nikad ne zaborave maternji jezik ili bajke koje su čule kao sasvim male u polusnu, od majke, bake ili tetke koja je ceo dan radila, ali je našla snage da sasvim maloj deci koja jedva razumeju priča priče.

Mislim o prepričanim receptima, o malim diverzijama i izmenama tih recepata u svakoj kući, mislim o suzama i batinama koje su ugrađene u njih, mislim o svim drugim mestima na kojima žene nisu smele da govore. I da, mislim malo i o majanskim vešticama, o onima koje su bile vešte da čitaju lunarni kalendar da bi sprečile neželjene trudnoće, znale da izaberu cvet ili list protiv neželjene smrti, koje su na posletku izlečile neizlečivo. Mislim o svim žrtvama koje su podnele, ne kao o taktikama, trgovini sa muškarcima, vlastima ili bogovima kao o poklonima koji su neprocenjivi. I kad se sve uzme u obzir, večni.

Jednom sam čula tu priču koja verovatno nije tačna, ali je prelepa. Kažu da su u jednom plemenu imali jako oštre i snažne noževe koji bi jednim potezom nepogrešivo rasekli kožu, probili grudnu kost i izvadili još živo srce koje je kucalo. Mlada devojka koju su žrtvovali, tada bi za trenutak stajala na obodu ambisa cenote, držeći svoje još kucajuće srce u rukama, i gledajući u život sam, skočila napred u večnost. Ne znam zašto, kad pomislim na dostojanstvo, pomislim na lepoticu koja drži svoje sopstveno srce u rukama. Nasmejana i hrabra.


Bonus video
KOMENTARI
Inicijalizacija u toku...