Nikola Mihajlović KORI: Od umetnosti može da se živi u Srbiji, samo je pitanje koliko ste skromni

Foto: Press

O Nikoli nećete naći pregršt informacija na internetu. Zapravo, sem njegovih oficijalnih stranica, Mihajlovićevo ime na Guglu izlazi samo u konotaciji sa takmičenjima na kojima je učestvovao, ili tek u nekolicini članaka na temu street art projekata.

Ali kada upoznate Korija - kako on sebe najviše voli da zove i kako je uostalom prepoznat u umetničkom svetu, shvatićete da je pred vama pravi, tipski primer umetnika koji ne voli medijsku pažnju, već živi i radi potpuno samovoljno u jednoj izolaciji.

Fokusiran je na svoja dela i principe od kojih nikada ne odstupa. 

Po profesiji Nikola je arhitekta, ali kao i veliki broj njegovih kolega sa fakulteta, KORI je odavno zakoračio u svet murala i grafita, te potom usmerio svoj talenat na likovnu umetnost.   

Dobitnik je prve nagrade multimedijalnog umetničkog konkursa Vojaž Bleu 2010 i druge nagrade na Internacionalnom takmičenju u oslikavanju muralu (2013, Prijedor), a bio je i finalista Nacionalnog takmičenja u oslikavanju murala koje je održano u Valjevu 2017.  

U poslednjih nekoliko meseci Nikola je smanjio broj street art aktivnosti na minimum, u želji da se sa ulice u potpunosti preseli u atelje, te uskoro “napadne” azijsko tržište.

O umetnosti, street art sceni, najvećim izazovim u radu popričali smo sa Nikolom na jednoj jesenjoj kafi.

1.Kao neko ko je završio Arhitekturu, kada se desio taj momenat u kome ti odlučuješ da budeš neko ko će živeti u svetu slika i od toga zarađivati? 

Nakon završenog fakulteta, proveo sam godinu dana radeći u struci, uglavnom na terenu a delom i u kancelariji. Nakon stečenog iskustva a i slušajući priče svojih kolega koji su takođe našli posao, shvatio sam da je realnost u Srbiji daleko od onoga što sam očekivao kada sam upisao arhitekturu. Uglavnom se svodi na stvaranje šablonske, jeftine arhitekture i slabo plaćeni rad za kompjuterom. Obzirom da nisam želeo da, kao i mnoge moje kolege, napustim zemlju, niti da u Srbiji učestvujem u stvaranju tuđih vizija koje nisu u vezi sa arhitekturom za koju se zalažem, odlučio sam da rizikujem i da probam da živim od svoje druge pasije – likovne umetnosti.

2.Tvoja apstrakcija i taj ples sa geometrijom oslikavaju tvoju vezu sa arhitekturom, oblicima, ali šta je ono što te inspiriše najviše? 

Oduvek sam bio fasciniran kako je čovek kroz matematiku i geometriju uspeo da prikaže univerzalna svojstva prirode i prenese ih u dimenziju prostor-vremena. Sa druge strane, u meni je uvek postojala veoma jaka emotivna i intuitivna strana koja želi da se ispolji. U sebi sam našao taj drugi svet i njegove beskonačne izraze. Može se reći da su ta dva sveta, neiscrpni izvori inspiracije za mene. 

3.Kako bi u najkraće mogućoj formi opisao svoj stil?

Međusobni odnosi jasno definisanih fragmenata intuitivne, univerzalne prirode prikazani apstraktnim kompozicijama.

4. Šta misliš da danas čini tu razliku između dobrog slikara i prosečnog?

Smatram da dobar, odnosno vrhunski slikar poznaje sebe i svoj rad, konstanto istražuje i bezuslovno je dosledan svom putu traganja za savršenim izrazom. Takođe, smatram da se kod vrhunskih umetnika u delu mora čitati univerzalna istina, emocija i iskrenost. Ostalo su tehnikalije koje može da savlada svaka prosečna osoba. 

5. Kako se pozicionirati, prodati svoju umetnost? Svedoci smo velikog broja slikara koji imaju dobar crtež, sjajnu anatomiju, specifičan stil ali ne uspevaju da prodaju svoje radove... Zbog čega misliš da je to tako? 

Što se tiče prodaje radova, to je biznis kao i većina drugih. Imate određeni proizvod i potrebno ga je plasirati na tržište. Stvar je u tome što neki umetnici to rade bolje od drugih, neki imaju timove koji se bave marketingom i plasmanom, drugi to pokušavaju sami, neki se ne bave time uopšte. Danas smo svedoci vremena u kome je kupovina i posedovanje umetničkog dela postala stvar prestiža kao i način da se opere novac. Umetnici zapravo najviše ispaštaju zbog takvog sistema. Jako je teško baviti se stvaranjem i učestvovati u toj igri a ostati dosledan svom radu. 

6. Mnoge tvoje kolege otisnule su se putem Amerike, Pariza..., ti si ostao. Da li to znači da je moguće u Beogradu živeti od umetnosti?

Naravno da je moguće. Čovek može da živi veoma skromno ukoliko tako odluči. To je samo pitanje komfora.

foto: Nikola Pazarski

7. Veliki deo tvog stvaralašta čini street art – murali, grafiti ali i oslikavanje zida nekog enterijera bilo da su to poslovne ili nečije privatne prostorije. Otkud ti na street art sceni?

Još u osnovnoj školi sam bio fasciniran graffiti kulturom kada sam prvi put i uzeo sprej u ruke. Kroz rad i istraživanje sam počeo da koristim i druge tehnike dok nisam pronašao sebe u slikanju murala. Obzirom da sam studirao i završio arhitekturu, prirodno je bilo povezati sliku i prostor u taj umetnički izraz.

8. Kako bi okarakterisao našu street art scenu? Posebno kada je uporediš sa ostatkom sveta…

Na našoj sceni postoji veliki broj talentovanih umetnika kao i grafiti crtača. Kod nas je oduvek postojao taj bunt, slobodni duh koji je našao način da se ispolji kroz umetnost. Na žalost, kod nas je najveći problem materijalna nesigurnost, te dosta mladih ljudi odustaje od umetnosti verujući da od toga ne mogu da žive i formiraju porodicu. Poslednjih godina vidimo pomak i sve veći broj festivala i projekata koji za temu imaju baš street art. Takođe, street art se dosta koristi i u komercijalne svrhe, mada tu samo nekolicina umetnika ostvaruje ozbiljniji profit. Postoji i određena podrška od strane institucija ali to i dalje nije dovoljno. Mislim da država treba da prepozna talenat i da ga podrži jer svi možemo da imamo benefite od toga. Može se reći da je naša scena poput bašte sa dosta pupoljaka koja se retko zaliva i samo par pupoljaka na kraju procveta. Verujem da će budućnost doneti promene na bolje.

9. Stiče se utisak da ste svi vi – street art umetnici, vrlo kul ekipa i da se družite dosta i privatno, te vrlo rado radite zajedno na nizu projekata. Da li je to samo privid ili ipak i tu ima “konkurencije” i nadmetanja?

Obzirom da je naša "struka" veoma specifična i zapravo ne postoji škola za to, nas nema mnogo i povezuju nas slični pogledi na život. Jedni od drugih učimo i zajedno se borimo i napredujemo. Veoma često se udružujemo kako bi realizovali određene projekte i to nas zbližava i čini jačim. Naravno, određena doza zdrave konkurencije uvek postoji ali obzirom da i dalje pričamo o umetnosti, parametri po kojima možemo da se poredimo su dosta nedefinisani. Što se tiče posla i komercijalnog dela, tu je situacija malo drugačija. Posla ima, ali ne previše i onda verovatno dolazi do više nadmetanja. Rekao bih da sve ostaje u granicama normalnog i korektnog.

10. Koja vrsta umetnosti te čini najispunjenijim? Slikarstvo ili street art?

Ne bih mogao da dam precizan odgovor na to pitanje. Oba imaju svoje mane i prednosti. Slikarstvo mi daje neograničenu slobodu izraza dok street art pruža rad u postojećem kontekstu što je takođe jako zanimljivo i izazovno. Dok slikam platno uglavnom sam sam u ateljeu i sebi pravim ambijent kakav mi odgovara, kada sam na zidu tu su i drugi ljudi, vremenske prilike, fizički rad... Volim oba, ne bih mogao da se opredelim. 

11. Šta je po tebi uloga umetnika danas? Mogu li oni da menjaju svet ili su samo tu da budu hroničari jednog vremena, jedne epohe?

Smatram da umetnik nema niti treba da ima definisanu ulogu u društvu. Mi smo hroničari vremena samo jer živimo u datom periodu i kroz svoj rad nesvesno ili svesno prenosimo aktuelnu društvenu i kulturološku situaciju. Nekada, pre kamere, umetnici su se više bavili ovekovečavanjem određenih trenutaka, ličnosti, bitnih događaja. Danas vidimo da je umetnik okrenut drugim poljima istraživanja, sve više poljima koja nam nisu lako dostupna. Naravno, uvek je onih koji se trude da kroz angažovano stvaralaštvo naprave promenu u datom vremenu, oni često postaju žrtve sistema koji pokušavaju da promene. Zato smatram da je prava uloga umetnika da bude dosledan sebi i slobodan u izrazu.

12. Koji slikari su po tebi zaslužili da imaju epitet veliki?  

Oni čije slike prevazilaze ljudsko(st). 

13. Kada bi mogao da poseduješ samo jedno umetničko delo, koje bi to bilo?

Teško pitanje. Verovatno bih se odlučio za neko iz opusa Kazimira Maljeviča, osnivača suprematizma i genijalnog čoveka i stvaraoca.

14. Šta ti je do sada bio najveći izazov?

Oduvek je bilo i biće izazov ostati na pravom putu. Izabrati doslednost, slobodu i iskrenost naspram povinovanja i predaje. Težiti moralnim i etičkim idealima naspram materijalnim dobrima i banalnim uživanjima. Mislim da je ta borba večiti izazov za mene.

15. Na koji rad/projekat si posebno ponosan? 

Ne znam, verovatno ne bih izdvojio nijedan. Ponosan sam na celokupan rad i na to što sam poslušao sebe i odlučio se za umetnost odnosno slikarstvo. Što se tiče pojedinačnih radova, iza svakog se krije drugačija priča i često se dešava da menjam mišljenja što se tiče njih. Postoji par za koje mislim da su dobri, možda samo jedan odličan... 

16. Koju emociju bi voleo da tvoja umetnost izazove kod posmatrača?

Zapravo nemam nikakve pretenzije što se toga tiče. Apsolutno mi je nebitno koju će emociju rad izazvati kod posmatrača. Ono čemu težim je univerzalna lepota, istiniti odnosi, nešto što je u domenu pravila prirode. Mogu da kažem da bih voleo da posmatrač oseti određeni osećaj ispunjenosti i zadovoljstva jer na mojoj slici vidi da je sve onako kako treba da bude.

17. Šta možemo da očekujemo od tebe u narednom periodu  - novi projekti, izložbe?

U planu je izložba sledeće godine u Beogradu, ali još nisam definisao gde i kada. Takođe bi trebala još jedna do kraja ove godine ili početkom sledeće da se deso u Lozani, u Švajcarskoj. Trenutno radim na dva globalna konkursa iz oblasti umetnosti i tehnologije, te organizujem sa kolegama umetničku rezidenciju za umetnike iz sveta, sledeće godine u Srbiji. Pokrećem podcast sa drugarom na temu umetnosti i drugih aktuelnih pitanja. Svakako me čeka puno slikanja u ateljeu i oslikavanja murala. 

Razgovarala: Ana Dodig

Bonus video
KOMENTARI
Inicijalizacija u toku...