Vladimir Lalić: Dobitnik prestižne slikarske nagrade o Parizu, uspehu i umetnosti

Foto: Press / Privatna arhiva

Sa prvim srpskim umetnikom koji je od Francuske akademije, dobio prestižnu nagradu za slikarstvo koja nosi ime Pol-Luja Vajlera (Prix Paul-Louis Weiller), o njegovom snažnom crtačkom izrazu zapaženom od strane Vladimira Veličkovića, o Parizu i uspehu, razgovarala je Maja Bunčić.

Ako je talenat puka sreća, a za uspeh najpresudnija hrabrost, onda je Vladimir Lalić najbolji primer uspešnog mladog slikara iz Srbije.

Iako ga je za Beograd vezivala njegova druga ljubav - muzika, kojom se kao frontmen benda Organized Chaos i solista u operi "Ljubavni napitak", te u mjuziklima "Rebeka" i "Jadnici" uspešno bavi, ovaj svestrani umetnik postavio je sebi izazov Grada svetlosti, baš kao što su to učinili mnogi pre njega.

Potvrda da je uradio pravu stvar stigla je krajem 2017. kada je na predlog našeg i francuskog akademika i slikara Vladimira Veličkovića, dobio nagradu Prix Paul-Louis Weiller koja nosi ime jednog od slavnih članova Akademije, a u Parizu se dodeljuje već dugi niz godina kao podsticaj za razvoj slikarstva.

Zašto uvek Pariz i kako odeš tamo, kažeš sebi: Ne znam tačno šta ću da radim, ali znam da moram da idem?

Pa da, upravo tako. Nemam tetku u Parizu, svi su mi poprilično ovde. Taj grad ostavio je na mene snažan utisak još prvi put kada sam ga posetio kao student, i išao od muzeja do muzeja upijajući umetnost. Od tada me je dozivao sebi. Pariz je svojevrsna metafizička veličina. Dovoljno je šetati ulicama i čitati njihove nazive da dobiješ inspiraciju: U onoj četvrti Hemingvej je provodio vreme, dok je ono bilo Picassovo omiljeno mesto. Sve su to detalji koji su me na poseban način privlačili. Stavio sam gitaru na rame, portfolio pod mišku i te 2012. napustio mesto asistenta na Fakultetu primenjenih umetnosti i jednostavno otišao da probam.

I proba je uspela?

Prilično. Već prve godine galerija mi je ponudila da napravim izložbu na kojoj se gotovo sve prodalo. Što je bio veliki uspeh, a ja sam naravno bio podstaknut da se vratim. Uspeo sam na konkursu za Cité Internationale des Arts Paris da dobijem rezidencijalni boravak od tri meseca i tu nastavio da radim. Usledilo je još nekoliko izložbi, a u međuvremenu me je iznenadio poziv Vladimira Veličkovića, koji po svoj prilici pratio moj rad od kada sam još 2013., kada sam dobio nagradu za crtež iz njegove fondacije. Uglavnom, on me je pozvao da učestvujem na takmičenju za nagradu Prix Paul-Louis Weiller i bio toliko ljubazan da me predloži za kandidata.

Šta je, po tvom mišljenju, bilo presudno za uspeh? Sreća, talenat ili rad?

Ne treba potcenjivati sreću, ali za nju moraš biti spreman, primarno je biti prisutan i posedovati mnoštvo radova da bi neko uopšte mogao da te primeti. Talenat je samo početak, a najveći deo je rad, rad i rad. I ne postoji ništa sem toga. Verujem u ovu tezu i čvrsto je se držim. Što je ujedno i odgovor na ono često postavljano pitanje "Šta je inspiracija?" moj odgovor je rad, jer inspiracija se nikada ne rađa sama od sebe i odjednom.

Koja vrsta umetnosti te čini najispunjenijim?

Ne bih mogao da kažem, verujem da je sve to deo jedne ličnosti. Uvek je postojalo to pitanje: Moraš da se odlučiš, jesi li ti muzičar? Jesi li kompozitor? Slikar? Operski pevač? Čime se ti tačno baviš? Iz prostog razloga jer ljudi vole da etiketiraju i to je u našoj biti. Drago mi je kada ljudi kažu kada gledam tvoje slike kao da čujem tvoju muziku i obrnuto. Verujem da ta neka vrsta teatralnosti koja postoji kada pevam, kada nastupam sa horom ili u operi, da se ta teatralnost dosta vidi i u mojim radovima.

Svi ti crteži maski i figura, koje stoje ogoljene na tom nekom postumentu, jesu jaka ekspresija koja isplivava na površinu svega onoga što radim. Ne mogu da se odlučim, jer mi je taj kontrast u stvarima kojima se bavim izuzetno bitan. Na bini si ogoljen i eksporniran, pod budnim si okom svih, dok je crtanje pomalo usamljenički posao između četiri zida, gde si sam sa sobom, ali opet prezentuješ isto, samo na drugi način.I to je refleksija svega što se dešava u mom životu u tom trenutku, bilo da je vrlo lično ili da je povezano sa nekim stvarima koje se dešavaju trenutno u svetu, ali da, umetnik je često sunđerastog tkiva upijajući sve što se dešava oko njega.

Znači, ne možeš da se odlučiš?

Ne, možda je pre odgovor :"Neću". Da ne mogu bio bih neodlučan, a ovako sam odlučan da postignem sve. Takođe, mislim i da imam dovoljno energije da kvalitetno i potpuno iskažem sve to što želim, jer ne želim diletantski da se bavim ni jednom vrstom umetnosti, a nadam se da neki uspesi i pokazuju da to nije tako. Iako većina ljudi misli da je to nemoguće. 

Kada je nastala ta potreba za teatralnošću, od kada si bio klinac?

Pa da, uvek je to neka familijarna večera, porodična okupljanja i slično, a evo ga Vlada koji nešto glumata, voleo sam taj trenutak "Pogledajte šta umem", ali isto tako se kao dete sećam i onih osamljenih momenata. Tu sam dosta bio sam sa sobom u nekom svom svetu, i nešto sam sa sobom crtao. Crtanje je bilo prisutno u najranijem detinjstvu, a onda je u osnovnoj školi došla gitara. I prva stvar koju sam uradio kada sam uzeo gitaru u ruke jeste ta da sam napravio svoju pesmu. Ono što sam od starta želeo kada sam počeo da sviram gitaru, jeste da napravim nešto svoje.

A, kada si počeo da pevaš?

U KST-u (smeh), zapravo i jeste smešno na neki način. Izlazio sam kada se u klubu puštala muzika koju sam privatno slušao i mogao sam uz nju da se deram i urlam koliko god sam hteo, a da pritom ne uznemiravam komšije. To moje pevanje bilo je primećeno od okoline, te su mi predložili da se okušam u tome. I tako sam se našao u ulozi pevača u svom prvom bendu još u srednjoj dizajnerskoj školi.

Da li je onda umetnost oslobađanje od bremena koje nosimo?

Moja umetnost mene ne oslobođa, čak suprotno, sve više me uvlači u samog sebe i ceo proces, te sam koncept i filozofiju rada. Svakako, postoji ona umetnost koja je terapeutska, a ja možda čak malo i zavidim ljudima koji se njome bave. Pored same ekspresije koju prezentujem na svojim crtežima tu su i veliki likovni problemi koje treba rešiti. Kakva će biti kompozicija, da li je ovo dovoljno dobar crtež, da li je gotov, kada je počeo crtež, šta on predstavlja, da li može još dramatičnije, još dublje? Sve su to pitanja koja mene u tom trenutku više intersuju od onog emotivnog, a ono emotivno stavljam u neku vrstu levka, u kome stoji sabijeno u jednom snopu, ne bi li izdržalo taj dug tehnički proces. I taj levak mora da se koristi sve vreme, da se crtež ne bi rasprsnuo. Takođe, crtež nije nikako jedan trenutak ili jedan sat rada, jer se neki od mojih radova rađaju po mesec, dva.To ipak mora pre svega mora biti jako likovno delo, jer je to moja profesionalana obaveza, koju imam kao neko ko je izabrao vokaciju slikara. Ako nije dobro, cepam. Ne želim sa tim da se predstavim. Neki od tih pocepanih crteža ponekad postanu deo kolaža. Drugi poprime novo obličje, poput onih crno belih koje sam izlagao u Parizu, a sada su u boji, jer se na jedan zapravo slučajno prosula boja. Upravo zbog toga radove često odmah uramljujem, jer mi to ne dozvoljava da dalje manipulišem sa njima.

Tvoji crteži ostavljaju pomalo uznemirujući utisak, šta je ono što tebe lično uznemirava?

Još kao klinac sam se plašio ništavila. Pitanja poput onog: "Ko smo i gde idemo?", oduvek su me uznemiravala. Prisustvovao sam sceni kada su drugara toliko isprebijali da mu je otpala vilica, a sam sam doživeo operaciju na mozgu, što su trenuci koji ostavljaju snažan utisak zauvek i nagone na razmišljanje. Sa druge strane, ne mora ništa posebno da se dogodi da bi te uznemirilo. Dokle se glas prostire? Dokle se miris prostire? Energija? Moglo bi se reći da smo sa jedne strane beskonačni, a sa druge užasno krhki.  U jednom trenutku si tu, a u jednom si ništa i šta je onda poenta čitavog života? Za mene to je umetnost. To je jedina stvar koja nas definitivno odvaja od životinja, jer posedujemo unutrašnju nužnost za stvaranjem. Često me pitaju: Da li želim nekoga da šokiram svojim crtežima? Da, žeim. Sebe. Sve ovo što radim zapravo je neka vrsta autoportreta. Odslikavanje unutrašnjosti. Šta se desi kada ono iznutra postane vidljivo spolja. Verujem da će, ukoliko budem dovoljno iskren prema sebi, to osetiti i drugi. Što se i dešavalo, nakon izložbe ljudi su umeli da mi javljaju kako sam ih naveo na razmišljanje o nekim sosptvenim, zaturenim problemima. To je na otvaranju jedne od mojih postavki rekao i naš poznati pisac Mihajlo Pantić: "Izvolite i oglednite se u ogledalu."

Možda je to zapravo strah od ništavila koji je inspirativan, može li se tako okarakterisati?

Da, jeste. I ne treba to nazivati drugim imenom, jer je to razumljiv strah. I strah jeste nešto što se oseti na mojim radovima. Ljudi se obično plaše da priznaju to, ali smatram da nema potrebe za tim. Ja sam čovek i plašim se smrti. Moraš spoznati i prihvatiti to, ali šta raditi sa tim strahom? Bitno je šta se dešava iza njega i kako se njime manipuliše. Ako se strah koristi na način da nešto saznaš, onda je to dobra emocija. 

Da li umetnost iskupljuje? Jesmo li umetnicima spremniji da oprostimo grehe, no manje nadarenim pojedincima?

Ne. Nikako. Veoma bi bilo ružno od mene da kažem "Ja sam umetnik, pa valjda ćeš da mi oprostiš zbog toga?", to je glupost, pre svega si čovek.  Ljudi sa kojima sarađujem ponekad imaju više razumevanja za mene, jer se bavim umetnošću na nekoliko polja, ne mogu svemu uvek da se posvetim u vreme koje je predvi]eno za to, ali se trudim da to nadomestim. Uvek dajem celog sebe na predstavi ili na bini, nikada nije usputno. Nema crtanja kada zevaš i gledaš na sat, uvek sam prisutan sto posto. Jako i punim srcem. Ne postoji drugačiji način.

Može li se živeti od umetnosti?

Ja samo od umetnost i moram da živim, jer je ona za mene nešto poput disanja, a ne možeš da prestaneš da dišeš. 

Razgovarala: Maja Bunčić

Zapratite ELLE na Instagramu i prvi dobijte sve insajderske informacije magazina ELLE >>> https://www.instagram.com/elleserbia/


Bonus video
KOMENTARI
POVEZANE VESTI
Inicijalizacija u toku...