Nemoguće je pogledati sve dobre filmove koji svetlost dana ugledaju tokom jedne godine, ali je sigurno da su veće šanse da će pronaći put do vaših malih ekrana ukoliko se radi o holivudskom filmu.

Godina koja se polako bliži kraju nam je donela mnoštvo zvučnih holivudskih ostvarenja, među kojima su “It, “Dunkirk”, “Blade Runner 2049” i mnogi drugi. Međutim, ove godine su širom sveta objavljivani kvalitetni filmovi koji zaslužuju našu pažnju.

Sajt Taste of Cinema je sastavio listu 10 filmova nastalih širom sveta u ovoj godini, koje ne bi trebalo da propustite.

Angamaly Diaries (India)

Za sam početak, tu je produkt Molivuda (ne, ne mislimo na Bolivud), film kojeg su nazvali molivudski “Goodfellas”, budući da deli tematske sličnosti sa Martin Scorsese klasikom. Glavni lik ovog ostvarenja je Vinsent Pepe, tinejdžer koji, inspirisan lokalnom bandom, odluči da sastavi svoju grupu siledžija.

Budući da stiže iz Molivuda, ovaj film nema ozbiljnost klasičnih gangsterskih filmova – nedostaju mu prikazi nasilja, eksplicitnost i oružje. Sa tehničke strane takođe ne briljira, budući da ima nekoliko diskutabilnih postupaka montaže, a i sama kinematografija nije toliko privlačna. Međutim, postoji nekoliko stvari koje čine ovaj film vrednim gledanja.

Komičan je, radnja se brzo odvija, prepun je raznovrsnih karaktera i, što je najbitnije, nudi svež pogled na gangsterki žanr. Osim toga, završna sekvenca je neverovatna, sa oko 1.000 glumaca u dobro koordinisanoj sceni borbe u trajanju od 11 minuta.

Originalnost je najvažnije što ovaj film ima da ponudi.

Duckweed (Kina)

Zaradivši preko 150 miliona dolara u bioskopima, ovaj film je zauzeo četvrto mesto u Kini po zaradi u 2017. godini, a dobio je odlične kritike zbog opuštenog i bezbrižnog tona.

Radnja filma zvuči smešno, ali iznenađujuće funkcioniše. Odigrava se u 2020. godini, kada poznati reli vozač doživi ozbiljnu saobraćajnu nesreću. Dok se bori da ne umre, doživi viziju u kojoj vidi čitav svoj život i završi teleportovan u 1995. godinu (zvuči bizarno, znamo). Tu upozna svog oca (njegovu mlađu verziju, naravno) i sprijatelji se sa njim i krene u potragu za svojom majkom koju nikada nije upoznao.

Ovaj film je na trenutke predvidljiv, luckast i ne beži od klišea, ali sa odlično koordinisanim scenama borbe i preteranim likovima izdvaja iz gomile, iako sigurno nije za svakoga.

Closeness (Russia)

Kantemir Balagov je ruski režiser koji ima samo 26 godina, a “Closeness” je njegov režijski debi ,koji se čini kao da dolazi od strane već proslavljenog reditelja.

Dobitnik je FIPRESCI nagrade u kategoriji Un Certain Regard filmskog festivala u Kanu. U fokusu filma je jevrejska zajednica u severnom Kavkazu. Glavnu ulogu nosi Darija Žovnar (Darya Zhovnar), glumica koja dosta podseća na Kristen Stewart u njenim skorijim ulogama u francuskim filmovima. Darija igra Ilanu, devojku od 24 godine, čiji se brat ženi. Nakon proslave kod kuće, vereni par odlazi u provod, ali ubrzo nakon toga porodica otkrije da su kidnapovani.

Kao što naslov sugeriše, “Closeness” je veoma intiman, a zahvaljujući 4:3 formatu i korištenju krupnih planova, čini se pretrpano i klaustrofobično, i to u najboljem smislu. Ostvarenje podseća na radove David Lynch, sa mnogo scena treptanja svetla i jakih boja, dugim trenucima tišine i kontemplacije. Radnja se sporo odvija, ali je ovo film u kojem ćete se izgubiti.

Spoor (Poljska)

Ovaj film, delom drama, delom kriminalistički, prepun poruka o ekološkoj osveštenosti, osvojio je Srebrnog medveda na Filmskom festivalu u Berlinu, a izabran je i za Poljskog predstavnika za najbolji film stranog govornog područja za dodelu Oskara.

Radnja prati Džaninu, ekscentričnu i neodoljivu profesorku engleskog jezika u penziji, koja je ujedno i borac za prava životinja. Kada se nađe upletena u seriju misterioznih ubistava, Džanina pokuša da ubedi lokalnu policiju da zna ko je ubica, ali zbog njenog bizarnog objašnjenja, niko joj ne veruje.

Osim što ima snažnu moralnu poruku, kinematografija ovog filma je prelepa. Bogat život divljih životinja, zimski pejzaži i četinarske šume su odlična scenografija za ovakvu priču. Ne samo da izgledaju odlično, već uz prikladnu muziku doprinose hladnoj i izolovanoj atmosferi filma.

Bez odzira na neke probleme sa tempom i kraj koji će razočarati mnoge, ovo ostvarenje ima mnogo da ponudi i u prvi plan stavlja neke moralne dileme koje teraju na razmišljanje.

A Man of Integrity (Iran)

“A Man of Integrity” je hrabar protest u kojem režiser Mohammad Rasoulof otkriva korumpiran sistem, koji na prvi pogled deluje veoma strogo i bazirano na zakonima, ali je u suštini veoma truo.

Devojčicu izbace iz škole, jer nije islamske veroispovesti. Porodici u žalosti nije dozvoljeno da sahrani voljenu osobu iz istog razloga. Reza, glavni lik, u tajnosti pravi rakiju od lubenice, jer je alkohol u Iranu zabranjen još od 1979. godine. Sve pomenute ljude dave ovi apsurdni zakoni.

Iza kulisa, nalazi se velika količina korupcije. Reza se nalazi u moralnoj dilemi, jer mu svi konstantno govore da mora da podmiti vlasti, ukoliko želi malo da sebi olakša život. Međutim, Reza ima čvrste principe i ne želi da igra po pravilima amoralnog društva. On je čovek sa integritetom.

Film je socijalni komentar. Nema privlačnu kinematografiju, niti bilo šta što bi moglo da odvrati pažnju od poruke dela. Radi se o sirovom ostvarenju, prepunom sivih i bledih slika, sa snažnim osećajem autentičnosti.

Na sledećoj strani pogledajte ostale predloge:

PageBreak

Last Men In Aleppo (Sirija)

Malo je dokumentarnih filmova koji su uznemiravajući u meri u kojoj je to “Last Men in Aleppo”. Počinje naglo, bacajući gledaoce usred bombardovanja. Nakon nekoliko minuta, tokom kratkog prekida, gledaoci su obavešteni o uzrocima događaja prikazanih u filmu.

Ono što je 2011. počelo kao protest protiv režima, rezultiralo je konfliktom. U njega su se uključile vojske sa svih strana sveta, što je dodatno pogoršalo situaciju. U Alepu, Sirijskom glavnom gradu, pobunjenici su formirali Bele šljemove, volontersku organizaciju čiji je zadatak spasavanje ljudskih života.

Ono što je Firas Fayyad uspeo ovim filmom je neverovatno i uznemiravajuće u isto vreme. On se ne boji da prikaže sirove i realne slike, što je jasno od samog početka filma. Snimljen je iz “ruke” i nema intervjua ili naratora, pa se ne čini kao uobičajen dokumentarac, već kao “film pronađenog materijala”, i ovo je najveći razlog zašto ostavlja tako snažan utisak na gledaoce.

Ana, Mon Amour (Rumunija)

Od režisera filma “Child's Pose”, koji je 2013. godine dobio Zlatnog medveda, stiže ova drama o Ani, ženi koja ima ozbiljne probleme sa anksioznošću, i njenoj toksičnoj vezi sa Tomom, kolegom sa fakulteta.

Neobično za rumunsku kinematografiju, ovaj film prikazuje scene iz tri različita perioda, sa glumcima koji pomoću šminke i frizure izgledaju mlađe ili starije. Scene prepune porodičnog nasilja nisu ništa novo u rumunskim filmovima, a ovo nije izuzetak. Mnogo je takvih scena tokom filma, ali se jedna ističe. U njoj, Tomin otac smatra da Ana iskorišćava njegovog sina i ne želi da se on opterećuje njenim mentalnim problemima.

“Ana, mon Amour” je odličan dodatak Necerovoj (Călin Peter Netzer) filmografiji, uprkos par nedostataka. Prikazuje dobro odglumljene likove i interesantnu analizu osetljivih tema kao što su emocionalna zavisnost, mentalne bolesti i bračna pitanja.

First They Killed My Father (Kambodža)

U periodu od 1975. do 1979. godine, Kambodža je bila pod režimom Crvenih Kmera. Tokom ove četiri godine, ubijeno je dva miliona Kambodžana u onome što je sada poznato pod imenom “Kambodžanski genocid”. Pa ipak, osim “The Killing Fields” iz 1984. godine, “First They Killed My Father” je jedini (veliki) film koji prikazuje ove događaje.

Ovo ostvarenje režirala je Angelina Jolie i ono predstavlja uznemirujući, ali dirljiv prikaz pomenutog režima, baziran na sećanjima Loung Ung, devojčice iz Kambodže, koja je sa samo 10 godina pobegla iz države i tako izbegla sigurnu smrt.

Snaga ovog dela je autentičnost sa kojom su prikazani istorijski događaji i posvećenost detaljima. Na trenutke, dešavanja prikazana u filmu su toliko okrutna i lišena ljudskosti, da ćete se naći u neverici. Kako je moguće da jedna nacija prođe kroz to sve, a da tako malo ljudi priča o tome?

The Other Side of Hope (Finska)

Ponekad, u rukama pravog režisera, jednostavna priča je dovoljna da iznedri odličan film. Tako je u slučaju ovog finskog ostvarenja. “The Other Side of Hope” ima veoma jednostavnu priču i dva glavna lika. Ime jednog je Kaled, i on je sirijski imigrant koji je izbegao u Helsinki. U pokušaju da započne novi život i pronađe svoju sestru, otkriva da Finska nije tako idilično mesto.

Vikstrom, drugi glavni lik, napeti je trgovački putnik, koji, nakon što osvoji mnogo novca u partiji pokera, odluči da kupi stari restoran i pretvori ga u uspešni biznis. Na početku, njihove priče deluju nepovezano, ali u drugom delu filma im se putevi, naravno, ukrste.

Film uspeva da zadrži humor i bezbrižnost, kao i relevantnost za trenutno stanje u svetu, što je poprilično retko u današnje vreme.

Berlin Syndrome (Australija)

Uzbudljiv i temeljan, “Berlin Syndrome” je odličan psihološki triler, koji će vam se uvući pod kožu.

Prati priču Kler, mlade australske turistkinje, koja na ulicama Berlina upozna Andija, šarmantnog lokalca sa kojim se upusti u vezu na jednu noć. Ostvarenje počinje kao uobičajen romantični film, ali se ubrzo pretvori u nešto što više podseća na “Misery” Stivena Kinga (Stephen King).

Radnja ovog filma se poprilično sporo odvija, ali zarazna tenzija i realizam drže pažnju gledaoca do samog kraja. Glavni glumci briljiraju u svojim ulogama, a za razliku od mnogih filmova iste tematike, stavlja psihološki profil žrtve u centar pažnje.

Izvor: Bosonoga

Zapratite ELLE na Instagramu i prvi dobijte sve insajderske informacije magazina ELLE >>>https://www.instagram.com/elleserbia/