Zašto izbegavamo istinu?

"Pročitao sam i slažem se sa uslovima."
"Dobro sam."
"Silazim za pet minuta."
"Divan je poklon."
"Baš ti dobro stoji ta haljina."
"Ništa ne osećam prema njemu."
"U ponedeljak krećem sa dijetom."
"Šalila sam se."
"Istrošila mi se baterija."
"Obećavam da se neću smejati."
"On je samo moj dobar prijatelj."
"Kako ranije nisi video te čizme, pa kupila sam ih pre dve godine."
"Naravno da te volim."
"Ja ne lažem."

Ko to tamo laže?

Laž je selektivna ponovna kreacija realnosti. Svi to rade, razlika je samo u frekfenciji, izboru žrtve i stepenu laži. U šminkanju istine neki često preteraju. Laže nas statistika, mediji, deca, političari (naročito pred izbore), marketing eksperti, prodavci, kolege na poslu... ali lažemo i mi. Ljudi, kao socijalna bića, imaju neverovatnu sposobnost da budu neiskreni i manipulišu tuđim očekivanjima.

Laganje je mehanizam preživljavanja u socijalnom svetu. Neistine utiču na vaspitanje dece, izbor partnerske veze, mogu da uslove našu karijeru ili čak utiču na izbor polovnih kola. Lažemo u proseku kao što peremo zube, par puta dnevno, a neki i mnogo češće. Adolescenti čak lažu svoje roditelje u svakoj drugoj konverzaciji, a na drugom mestu po broju laži su parovi. Ovde se istina zaobilazi u svakoj trećoj konverzaciji i to najčešće o prošlim partnerima. Žene, naravno smanjuju broj, dok muškarci tu cifru menjaju po potrebi – partnerkama smanjuju, a prijateljima povećavaju.

Dok neke laži pojačavaju trenje u odnosima među ljudima, druge predstavljaju socijalne lubrikante, olakšavaju odnos i čine da se sagovornik oseća srećnijim. U pitanju su pohvale koje ulepšavaju stvarnost. Ove male, slatke, bele, bezopasne laži su vrlo česte, a što nam je osoba bliskija situacija je obrnuta. U braku, na primer, ustupaju mesto velikim, crnim, istina retkim, ali opasnim lažima.

Iako muškarci i žene lažu podjednako, žene to rade više da zaštite nečija osećanja, a muškarci govore neistine da bi ostavili dobar utisak. U tipičnoj konverzaciji između dva muškarca osam puta su češće laži o sebi nego one o drugim ljudima. Mladi, ekstrovertni i društveni ljudi lažu više, a to ređe čine visoko odgovorni i oni skloni depresiji. Samoobmana, posebna vrsta laži, ima zaštitnu funkciju i predstavlja osnov dobrog mentalnog zdravlja, slažu se psiholozi.

PageBreak

Deca lažu da bi privukla pažnju roditelja, izbegla kaznu ili njihove laži treba tumačiti kao znak da nešto nije u redu u školi. Da bi lakše došli do istine roditelji bi prvo trebalo da ostvare poverenje i pitaju dete: "Šta ti se ovih dana lepo dešava u školi?", nakon čega bi trebalo da sledi: "Šta je to što ti se ne sviđa?"

Kasnije u životu, pod pritiskom i stresom, kada izostanu zadovoljstva, broj laži raste i tada lažu gotovo svi, pokazuju istraživanja. Lažemo da bismo izbegli kaznu (ovo važi za decu i nezrele osobe), iz nesigurnosti i straha da ćemo biti odbijeni i da nas neće dovoljno voleti, da bismo izbegli konflikte, da ne bismo povredili nama važne osobe, da bi izbegli odgovornost i obaveze, da bismo uticali na druge da lakše dođemo do onoga što nam treba. Neki muškarci vole da testiraju granice i žive uzbudljivo, a ovo često pređe u opasnu lošu naviku.

Postoje one situacije kada ni nama samima nije jasno zašto smo slagali. Zamislite sledeću: gužva je u restoranu. Čekate kelnera jako dugo i na kraju on donosi već ohlađeno, neslano jelo. Pošto ste gladni i u žurbi,  počinjete da jedete i posle nekoliko minuta kelner vas pita da li je sve u redu. U tom trenutku možete biti iskreni i pokazati koliko ste razočarani, ali umesto toga, gle čuda, kažete da je sve u redu. I što je još čudnije, na kraju date kelneru visoku napojnicu.

Zašto biramo da prećutimo? Kad god su naši etički principi u konfliktu i naši postupci ne odgovaraju našim uverenjima stvara se stanje emocionalne nelagodnosti, a ono se rešava mehanizmom kognitivne disonance. Nesvesno žrtvujemo ili uverenja ili akcije da bismo sačuvali sliku fine, tolerantne i neagresivne osobe pred sobom i svetom, a pritom smo još i velikodušni. Ovaj vid poricanja je u psihologiji poznat kao turning the blind eye. Izraz je nastao za vreme Baltičkog rata 1801. godine kada je Lord Nelson u toku bitke odbio da posluša signale i naredbu o povlačenju. Stavio je teleskop na svoje slepo oko i rekao da nije video naređenje da se povuče.

Kako prepoznati laž?

Svi koji igraju karte znaju koliko je teško otkriti blefiranje dobrog pokeraša. Ne postoje sigurni znaci da neko laže. Čak ni detektori laži ne pomažu jer tehnologija uglavom detektuje strah. Fiziološki znaci kao što su broj otkucaja src ili broj udaha nisu pratioci samo neiskrenih. Otuda teški kriminalci koji nemaju straha lako prevare poligraf.

U starim vremenima optuženima su stavljali svež pirinač u usta i ako bi ostajao suv, znali bi da optuženi laže. Koliko li je samo glava stradalo zbog toga, jer i strah izaziva suvoću usta. Mladi i žene otkrivaju laž lakše, a paradoksalno, uspešnost se smanjuje što nam je osoba bliža. Istraživanja pokazuju da su žene spremnije da poveruju u laž. Možda je poricanje zaštitni mehanizam, jer šta uraditi sa time što smo nekog uhvatili u laži? Treba znati šta sa tom informacijom posle. Obično te detektivske igre služe samo da se dobije "utešna nagrada" – "ako sam već prevarena, bar da pokažem da nisam budala i da znam".

Signali u govoru: lažljivci koriste neuobičajeno duge rečenice, česte su i negacije: "nisam" i "nisam mogao", negiraju i samo laganje – "ne mogu da verujem ... ma daj, nemam razloga da te lažem... iskreno da ti kažem", manje govore u prvom licu – "ja", "moje", manje koriste emotivne reči (kao što su „bes“ i "ljutnja"), kognitivne termine "razumeti" i "shvatiti" i tzv. ekskluzivne reči koje razlikuju šta jeste i šta nije, kao što su "ali" i "bez". Tu su i gramatičke greške i zaboravljanje misli usred rečenice, učestalo korišćenje uzrečica npr. "znači".

Neverbalna komunikacija: skretanje pogleda ili namerno gledanje u oči (tada je važno posmatrati ostale delove tela koji odaju), gutanje pljuvačke, ukočen pogled, stvaranje barijere (prekrštene ruke, pokrivanje lica), razna dodirivanja nosa, ušiju, kose, držanje predmeta u rukama, premeštanje nogu dok osoba sedi, lizanje usana, duboko disanje, ređe treptanje, češće osmehivanje naročito gde mu nije mesto.

Eksperti za neistine

Zatvori su puni loših lažova, jer su odlični lažovi često uspešni ljudi. Nasuprot uvreženom stavu da često laganje poboljšava ovu "sposobnost", to nije tačno. Trik je u tome da se laže što manje, samo kad se mora i kada je razlog visoko na listi prioriteta. Opis eksperta koji sledi nije uputstvo za bolje laganje, već mogućnost da ga prepoznamo.

Ekspert ima plan i uvežbava svoju priču koja ima puno detalja. Najuspešniji su oni koji kažu istinu, ali je zaviju u formu koja dopušta lažnu impresiju. Što je više istine, to više laži može da prođe. Ako obezbede da tako zvuči i da nisu potrebna potpitanja, veće su šanse da neistina prođe. Uspešni lažljivci dobro poznaju svoju metu. Oni koriste empatiju, ulaze u kožu svoje žrtve i pokazuju razumevanje. Uživaju u neistini, pokazuju entuzijazam i vrlo su fokusirani vodeći računa o neverbalnoj ekspresiji. Na promenu teme loš lažov oseća olakšanje, a svaki povratak na temu dovodi do porasta tenzije.

Čemu služe laži?

Svaka laž zahteva novih dvadeset da opravda prvu. Laž ruši poverenje i distancira ljude, produbljuje strah i krivicu. Sa druge strane, da li bi svet bio bolji ukoliko bi svaku laž svoga partnera ili političara provalili?

Šta bi se desilo sa nama ako bismo stalno dobijali iskrene poruke od svih koji nas okružuju, ako bi nas istina saletala iza svakog ćoška? Treba biti obazriv i kad tražite istinu, unapred valja osmisliti kako ćete se osećati i šta ćete uraditi sa saznanjem, jer je traganje za istinom često bolan proces sa nepoželjnim krajem. Možete li to podneti? Laži nam služe da zaštitimo sebe ili da poštedimo druge.

Lažući uskraćujemo pravo na istinu. Bezazlena laž je ponekad bolja, nego štetna istina koja vređa. Uvek smo pred etičkom dilemom: ljubav ili agresija? Zato, kad poželite da slažete, zastanite i postavite sebi pitanje: radim li to zbog sebe ili zbog drugoga? Iskreno?

Tekst: Zoran Ilić, psihoterapeut