Zašto se slučaj Sarah Everard tiče svake od nas?

Foto: Profimedia

O usađenom strahu od povratka kući, surovom ubistvu Sarah Edvard i pokretu #notallmenbutallwomen širom sveta, piše Iva Parađanin.

Još kao male, plašimo se mraka i neosvetljenosti. Kada se vraćamo iz škole, nosimo priveske za ključeve sa mini baterijskim lampama i biramo najosvetljenjiji i najprometniji put. Mrak je nepoznato i strašno. Kasnije, rastemo sa istim tim strahom, ali strahom koji više nije strah od nepoznate mračne sile, već od napadača. Koristimo iste paterne ponašanja za koje mislimo da su sasvim normalni i podrazumevajući u našem svakodnevnom životu. Kada koračamo ulicom same, pravimo se da razgovaramo telefonom, nosimo ključeve u rukama, sa kapuljačom preko glave se pravimo da smo muškarci i uz dudnjanje basa u grudima, ubrzanim koracima hitamo ka kući.

U Srbiji se žene osećaju manje bezbedno nego muškarci, a u okviru istraživanja koje je sprovao Autonomni ženski centar, svaka deseta ispitanica je navela da se ne oseća bezbedno u mestu u kom živi. U okviru istog istraživanja pominje se da je 80,8 odsto žena navelo da same brinu o svojoj bezbednosti, a njih 13,1 kao službu koja brine o tome vidi policiju. I u manjem i u većem gradu poznajem žene koje su silovane, a skoro svaka žena koju poznajem, doživela je neki oblik nasilja.

U Ujedinjenom Kraljevstvu čak 97% mladih žena je bilo izloženo seksualnom uznemiravanju u javnom prostoru.

Prošle nedelje, na naslovnim stranama britanskih magazina i profila na društvenim mrežama našao se lik nestale devojke - tridesettrogodišnje marketinške stručnjakinje Sarah Everard. Posmatrajući njenu fotografiju, lako se može identifikovati sa svakom od nas: bezbrižno se smeje, radi u marketinškoj agenciji, i jedne obične večeri je krenula kući vraćajući se od drugarice. Na tom putu do kuće razgovarala je telefonom sa dečkom, ugovarajući sutrašnji susret. Mladoj devojci posle ove večeri gubi se svaki trag, a nekoliko dana kasnije telo je pronađeno miljama daleko u šumi u Ašfordu. Za njeno kidnapovanje i ubistvo, optužen je Wayne Couzens - policajac.

Foto: Profimedia

Sarino ubistvo je još jedna crna brojka koja svedoči nivo rasprostranjenosti nasilja nad ženama. Od početka pandemije, ono se utrostručilo, a istraživanja pokazuju da na svaka tri dana u proseku jedna žena bude ubijena. Ali njeno ubistvo trznulo je i sledilo milione žena širom čitave planete, zbog čega je i pokrenut hashtag #notallmenbutallwomen u okviru kog su žene počele da dele iskustva uznemiravanja i zlostavljanja u javnom prostoru.

Akcija se prenela i na ulice. Isprva miran protest protiv policijske brutalnosti i pre svega neformalni skup komemoracije, pripadnici iste pretvorili su prave nerede. Svet je obišla slika oborenih žena na betonu koje su se okupile u miru kako bi podigle svest o rasprostranjenosti nasilja onih čija je dužnost da nas štite.

''Ironija svega ovoga je tako eksplicitna: pokušavaju da uklone žene sa ulice koje su tu jer protestuju zbog žene koja je uklonjena sa ulice'' izjavila je za Guardian Deborah Bestwick, jedna od učesnice okupljanja.

Nakon ovog slučaja londonska policija pozvala je žene da ostanu kod kuće kako ne bi bile napadnute, što je njih još više razbesnelo.

Sve ovo jasno pokazuje da kao građanke i učesnice javnog života nismo zaštićene. Institucije koje bi trebalo da nas štite i brinu o našoj osnovnoj bezbednosti kod kuće, na poslu i na ulici, štite i kriju nasilnike u svojim redovima.

Mrak se rešava upaljenim svetlom, a napasnici se sklanjaju sa ulice reakcijom institucija, onim koje nas prepoznaju i koje nam veruju.

Tekst: Iva Parađanin 


KOMENTARI
Inicijalizacija u toku...


Magazin