Ružna strana lepote

Foto: Shutterstock

Trgovina ljudima danas najčešće nije nešto što se dešava nasilno i iznenada. Mahom se nalazi iza previše primamljivih oglasa za posao modela/hostese/promotera

Ideja o tome da lepota „prodaje“ nije nova stvar. Štaviše, stara je kao celo čovečanstvo. Lepe devojke/žene, mladići/muškarci i deca, zaštitna su lica svih proizvoda na svetu od pelena, preko jogurta do avio-kompanija.

Pritisak lepote danas je toliki da se ne mora čak ni govoriti o sferama privrede i javnog života, nekada je samo dovoljno imati „privlačnu spoljašnjost“ i dobiti čak i najobičniji posao u kafiću ili banci na primer. Nezgodna strana estetike jeste to što je ona relativna, tj. nije baš dokučiva i teško je dokaziva nekim crno-belim, egzaktnim parametrima.

Lepota, poput nekog leptira, ostaje nedohvatljiva, nedokučiva i nikada do kraja definisana. Samim tim ostavljene su mnoge sive zone za njenu interpretaciju, pa i eksploataciju, a jedna od njih je baš tamna, crna - lanac trgovine ljudima.

Poimanje lepote u svetu uveliko se menja. Od toga da je nekada „biti lep“ bio mnogo važan parametar, stiglo se do tačke da je u SAD zabranjeno slati sliku uz CV. Boja kože, očiju, kose, broj kilograma, stajling i dužina noktiju nisu parametri koji osobu čine kompetentnom za obavljanje bilo kog posla. Naravno, iz ovoga su izuzeta sva ona zanimanja koja su ekstremno suprotna, tj. ona gde je fizički izgled toliko važan i presudan da ne da je poželjno poslati sliku, već i ceo album, ne bi li se dokazalo da je baš to osoba koja je prava za neku reviju, reklamnu kampanju ili film. Modeli i glumci i dalje se ocenjuju klasičnim kanonima lepote, gde je svet manekenstva i suroviji. Godine i santimetri čine presudnu razliku prilikom angažmana ili otkaza istog.

Ako ste niži od 177 cm ne možete očekivati da će vas primiti na bilo koju pistu u Parizu, na primer. Kako se lepota standardno povezuje sa mladošću, a samim tim i sa jednim generalno životnim neiskustvom, normalno je da ljudi koji su sa druge strane zakona koriste celu tu konstelaciju za lov u mutnom. Trgovci ljudima nisu neki mračni likovi koji žive po budžacima, mrke i neuredne osobe, nasilnici koji samo vrebaju skriveni kutak ne bi li oteli neku mladu osobu, a potom je lancem bukvalne trgovine (kupovina/novac/prodaja) „plasirali“ daljem korisniku zarad prostitucije, prosjačenja, prinudnog rada ili kriminala.

Ne, to su pametni, informisani, prefrigani ljudi koji su sa razvojem interneta i GPS lociranja morali da promene svoje strategije i maskiraju se u lepo vaspitane, mile i slatkorečive pojedince koji poput meda privlače svoje žrtve. Umilni su i fini sve do trenutka kad više nema nazad, kada je žrtva već toliko duboko upletena materijalno i psihološki u lanac trgovine ljudima, da više ne zna kako da se izvuče.

A žrtva može biti svako. „Postoje predrasude da su žrtve trgovine ljudima lakoverne, naivne, možda neko misli da su čak i glupe, neobrazovane, a nisu. To su ljudi koji žele da im bude bolje“, kaže Andrijana Radoičić, koordinatorka tima za direktnu podršku žrtvama trgovine ljudima udruženja građana Atina. I po rečima zaposlenih u Centru za zaštitu žrtava trgovine ljudima, trgovci koriste san žrtve ne bi li joj se dodvorili i stekli njeno apsolutno poverenje. Nekada je taj san društveno poželjan izgled, negde materijalna sigurnost, negde zbrinutost i bezbednost, negde popularnost.

Svet modelinga/izbora za miss/hostesa/promoterki može da posluži kao jedan od mamaca koji koriste trgovci ljudima ne bi li primamili svoje žrtve, zato što je jedini neophodan kriterijum „biti lep/a“, a to je kao što je gore rečeno jedan poprilično neuhvatljiv pojam. „Moda može da se koristi kao mamac, san o manekenstvu... to nekada u početku i liči na to, tj. pojavljuju se neki fotografi, stilisti, rade se neka snimanja, ali brzo od svega toga ne bude ništa. Devojkama se nudi veliki novac za neke vrlo „jednostavne“ poslove: model, hostesa, deljenje letaka, stajanje ispred restorana i animiranje prolaznika. To šta je velika količina novca danas je relativan pojam, ali recimo da se nudi zarada od 50 do 100 evra za veče „samo da stojiš ispred restorana i pozivaš ljude da uđu“, dodaje gospođa Radoičić. Takođe ni eksploatacija nije nešto što se dešava momentalno, osoba se polako uvlači u to i zato je važno biti na oprezu. 

Da bi osoba mogla da se zaštiti, važno je da bude upoznata, a i njeni roditelji, sa regularnim procesom  ulaska u svet modelinga. Na svako veće odstupanje od tog uobičajenog postupka, trebalo bi da se aktiviraju svi alarmi sumnje i da usledi povlačenje iz potencijalnog posla. Pre nego što je osnovala renomiranu modnu agenciju Model Scouting Office, Jelena Ivanović bila je manekenka i to skoro čitavu deceniju.

U okviru zavidne svetske karijere bila je zaštitno lice najvećih svetskih modnih brendova, a našla se i na naslovnicama mnogih internacionalnih modnih magazina. Na kraju karijere modela, odlučila je da otvori agenciju i vrlo je kompetentna da govori o načinu ulaska u svet mode: „Modna agencija do svojih lica dolazi na dva načina: street scoutingom i kastinzima. Ja, kao neko ko ima više od 20 godina iskustva u skautingu, imam izvežbano oko da mogu na ulici u mimohodu da prepoznam potencijal budućeg modela.

Dešava mi se da u tom trenutku priđem mladoj devojci, da joj se predstavim, dam joj svoju vizitkartu, objasnim joj zašto sam joj prišla i kažem da, ako želi da ima karijeru u svetu mode, može da mi se obrati. Nikada ne tražim broj telefona potencijalnog talenta, nego kažem: „Neka mi se mama javi.“ Prva stvar koju pitam devojku jeste koliko ima godina jer, ako je maloletna, razgovoru moraju da prisustvuju roditelji, čak i ako je punoletna to je poželjno, jer to je potrebno i za agenciju radi definisanja buduće saradnje.

Zvanični momenat upoznavanja u agenciji ne znači da ćemo sklopiti dogovor, to je prvo razgovor. Prisustvo roditelja odlično je i za modela jer celu situaciju čini transparentnom porodici, ali to je dobro i za agenciju samu kao poslodavca. Modeling je kao profesija dosta sličan profesionalnom sportu. Kada se osoba odluči na to, mora da postoji porodična odluka da je to pravi izbor za nju, podrška porodice tokom celog puta. Potrebno je veliko posvećenje, kao sportu na primer, kao glumi, i to iziskuje veliku količinu vremena, a pogotovo kada je o internacionalnomi modelingu reč jer veći deo vremena devojka provodi u inostranstvu.

Naravno, tu postoji i ugao agenta/agencije - devojke koje ulaze u svet modelinga mlade su, nemaju radno iskustvo ni u jednoj profesiji, ne znaju šta su radne obaveze i odgovornost posla i zato insistiram na trouglu: roditelj - talenat - agencija. U tom trouglu može da se utiče na devojku da bude savesna u obavljanju svojih obaveza. Profesiji modela mora da se pristupi vrlo odgovorno i ozbiljno. Ako je model problematičan, kasni, ne ispunjava svoje obavezne, ide u inostranstvo samo provoda radi, mi s njim prekidamo saradnju. Ozbiljnoj agenciji potrebni su ozbiljni profesionalci. 

Drugi vid regrutacije su kastinzi koje agencija objavljuje. Održavaju se ili u prostorijama agencije ili na nekim većim javnim prostorimai: šoping centrima ili konferencijskim salama renomiranih hotela. Na kasting se može, a i treba doći, u prisustvu pratnje.

Kasting podrazumeva samo upoznavanje, kratak razgovor, malu šetnju (da vidimo kakvo je držanje tela) i par fotografija informativnog tipa. Nakon toga sledi ista ona već navedena procedura - dolazak sa roditeljima u agenciju na formalni razgovor radi potencijalne saradnje. Važno je napomenuti da su kastinzi dnevne aktivnosti, dešavaju se u po bela dana u sred radnog vremena.“

Dobra provera budućeg poslodavca mnogo doprinosi bezbednijem poslovnom angažovanju. Zahvaljujući internetu danas je moguće saznati mnogo toga kako o firmama, tako i o ljudima koji ih vode. Takođe, važno je videti da postoji neki kontinuitet u poslovanju, razvojni period iz godine u godinu. Treba pregledati sajtove i društvene mreže (Facebook, Instagram, Twitter) budućih saradnika, kao i društvene mreže najvećih lica modne agencije sa kojom se planira saradnja. Puke slike na zvaničnim sajtovima i Instagram nalozima nisu dovoljne: „Danas svako može da se slika, može da napravi čak i lažan sajt.

Znači - važno je tražiti ozbiljne publikovane stvari, modne revije, naslovne strane, arhivu radova generalno. Po izgledu fotografija može da se proceni koliko je agencija sa kojom se planira saradnja profesionalna i kompetentna. Čak i neko ko je laik može to da proceni. Ako postoji štampani materijal, rešenje reklame sa prikazanim brendom, dokaz o stvarnom angažmanu modela, ozbiljnoj publikovanoj kampanji - sve je jasno, ali ako su to samo slike po sebi - opet je sve jasno.“ Preporučuje se i provera firme preko Agencije za privredne registre čiji su podaci dostupni građanima. Agencija koja je relevantna i čije je poslovanje transparentno i legalno neće se libiti da dostavi sve informacije koje potencijalni model traži. Ostaviće mu dovoljno vremena da pregleda ugovor i bez pritiska donese odluku o budućoj saradnji. 

U mnogim oblastima rada u Srbiji ne poklanja dovoljno pažnje skalapanju ugovora, što se može očekivati i u svetu modelinga „Što je zemlja siromašnija, postoji više ilegalnih načina da se zaradi novac, a i mnogo novca prolazi ‚na crno’. Ugovor je nešto što se u našem društvu često zanemaruje, ali to je nešto što svako treba da traži pogotovo kada je o poslu u inostranstvu reč.

Takođe, ugovor ne mora da se potpiše onog trenutka kada se spusti na sto, osoba ima pravo da ga pročita i promisli o njemu. Trgovci ljudima često na prečac i na brzinu hvataju svoje žrtve ne dajući im dovoljno vremena da razmisle“, dodaje gospođa Radoičić. Ugovor osigurava ne samo odnos između ljudi koji ulaze u neku poslovnu saradnju, nego i način isplate. „Svim našim modelima isplata honorara obavlja se registrvanim putem preko omladinske zadruke i putem članstva u Udruženju manekena Srbije. Takođe, ne dozvolite da vas namame na novac. Novac u modelingu nije nešto što može bilo ko da vam garantuje. Agencija ima viziju koja vrsta modnih klijenata može da odgovara nekoj devojci, ali ne može da joj garantuje da će je ti klijenti i angažovati. Karijera modela je ozbiljan proces koji traje. Nema uspeha preko noći. Kao i u svaki posao, ovo zahteva trud, rad i ne postoji easy money. Previše primamljive ponude nikada nisu prave ponude“, objašnjava gospođa Ivanović

Trenutak u kome potencijalne žrtve potpuno gube tlo pod nogama i svaku kontrolu jeste posao u inostranstvu. Najveća je greška je kada predaju svoja dokumenta trafikeru, a potom svim vidovima bivaju ucenjene za njihov povratak. Trafiker, naravno, nema ni nameru da ih vrati, nego tu manipulaciju koristi za sve moguće vidove eksploatacije. Zato je jako važno čuvati svoje putne isprave u svojim rukama.

„Matična agencija ne vodi devojke u inostranstvo ‚za ruku’, nego organizuje plasman u pariske, milanske, londonske agencije, koje su registrovane, renomirane i čije poreklo takođe može da se proveri. Kao što se sportisti plasiraju u klubove, tako se modeli plasiraju u agencije i sve je transparentno. Zna se sa kime se potpisuje ugovor, a ako je lice maloletno, inostrani ugovor moraju da potpišu oba roditelja i da pošalju kopije svojih dokumenata.

Kada je o punoletnim devojkama reč, na ugovoru stoji njen potpis i potpis matične agencije, dvostruka potvrda. Prilikom ponude rada u inostranstvu obavezno mora da se povede razgovor o radnoj dozvoli. Mora da postoji neka vrsta dokumenta da opravda taj rad i priliv honorara“, dodaje gospođa Ivanović.

Može da se desi da ljudi budu obmanjeni ne samo sumnjivim agencijama, nego neispitanim fotografima koji im nude pravljenje fotografija radi plasmana u neku od agencija ili radi prezentacije vlasniku kafića/restorana radi posla promoterke ili hostese. Miša Obradović, modni fotograf sa preko 20 godina iskustva iza objektiva, a i ličnog iskustva u svetu modelinga objašnjava kako profesionalni odnos fotograf - model treba da iz gleda: „Pravi fotograf ne sakuplja devojke ‚sa ulice’.

Nastavak pročitajte na sledećoj strani  1 / 2 Sledeća ›

Bonus video
KOMENTARI
Inicijalizacija u toku...