Bio je to početak kao iz bajke.

Tog 9. novembra 1914. u Austrougarskoj, u Beču, rodila se devojčica po imenu Hedvig Eva Marija Kislers, sudbinom predodređena da postane slavna glumica. „Ružno pače“, glasile su prve reči oca bankara i majke pijanistkinje.

Za samo sedamnaest godina pače je zaigralo na nemačkoj pokretnoj traci i preobrazilo se u prvu ženu koja se obnažila na filmu. U glumicu čija ostvarenja, kao što su Algiers, Comrade X ili kontroverzna Ecstasy, i danas privlače armije obožavalaca.

U legendarnu umetnicu s kojom je pak bilo toliko teško živeti i raditi da su je skoro svi režiseri mrzeli iz dna duše i čak je među sobom nazivali „Glavobolja Hedi“.

Ali kakva je to samo bila lepota!

Izgledala je kao pali anđeo.

U njenom sanjivom i prodornom pogledu skrivalo se i ono što jedino može učiniti ženu poželjnijom od hiljada drugih lepotica – blagi odraz tuge.

Ecstasy je najavljivana kao revolucionarni film, ali kada je 1932. ugledao svetlost dana, nije naišao na razumevanje. Slika mlade i lepe devojke kako trčkara gola po polju ili doživljava orgazam u krupnom planu, a koji je režiser „simulirao“ tako što ju je golicao izvan kadra, izazivala je kontroverzu gde god se pojavila.

Ljudi su upirali prstom, smatrajući da je film obična pornografija, pa je retko ko uspeo da shvati suštinu koju je Lamarova prvi put donela u svet filma – bez demonizacije subjekta, bez preterane emocionalnosti, kao i bez reči, pokazala je neverovatno jednostavnu ali značajnu činjenicu života: ženama može biti dosadno. Žene mogu da sanjare. One žele seks. One uživaju u seksu.

Sledeće godine, 1933, udala se prvi put, ali nije uživala u braku, niti u seksu.

Friedrich Mandl bio je trinaest godina stariji austrijski trgovac oružjem, crni princ koji je između ostalog održavao prisne veze s Musolinijem i Hitlerom i koji ju je zapostavljao i konstantno varao.

Većinu vremena provodila je kao i svaka princeza – zaključana u velikom zamku Švarcenau na jugu imperije. Pisala je pisma, molila se svake noći gledajući kroz okno ovalnog prozora, ali niko nije čuo njene molitve, nijedan princ nije se pojavio da je izbavi.

Posle četiri godine usamljenosti i patnje prerušila se u služavku i pobegla preko Pariza u Ameriku.

Kasnije je priznala da je to bila njena prva velika greška u nizu.

Jer, ni u okrilju Holivuda, koji je upravo doživljavao neverovatnu ekspanziju, Hedy nije pronašla svog princa na belom konju.

Udavala se još pet puta – za scenaristu, glumca, vlasnika noćnog kluba, naftaškog mogula i, na kraju, za svog advokata.

Ali ukupan broj godina koji je provela sa burmom na ruci za svih šest brakova iznosio je dvadeset, i tom proseku je umnogome doprineo njen peti muž, s kojim je provela sedam godina.

Staviše, kada se razvodila od svog drugog muža, scenariste i producenta Gena Markeya, priznala je sudiji da su proveli samo četiri noći zajedno u krevetu. Zašto? „Ljudi su izopačeni“, govorila je. "Ako im iskažete velike simpatije, odmah će pobeći na drugu stranu.“

Sreću je našla kao majka troje dece – od kojih je jedno usvojila, u slavi, u dugim noćnim izlascima, u brojnim filmovima, tumačeći nezaboravne uloge rame uz rame s najvećim holivudskim legendama.

Govorili su da je najlepša žena koja je ikada koračala zemljom, da je oličenje mladosti renesanse obavijeno muzikom Štrausa i umetnošću Karavađa, da poseduje glas naspram koga i slavuji zvuče kao svrake i da joj sve ide od ruke – osim ljubavi, naravno.

„Svaka devojka može da bude glamurozna“, govorila je. „Treba samo da stoji mirno i izgleda glupo!“

Hedy Lamarr bila je sve samo ne glupa.

Ispod fantastične magnetne spoljašnjosti krio se i genijalni pronalazač, devojka koja je rušila sve predrasude o lepim ženama.

Naime, u američkom zavodu za patente pod brojem 2.229.387 stoji i ime Hedy Lamarr.

Patent pod nazivom „sistem za tajnu komunikaciju“, koji je razvila 1942. zajedno sa avangardnim kompozitorom Georgeom Antheilom, dok je bila na vrhuncu glumačke karijere, bio je u osnovi predlog za nov način vođena radio upravljivih torpeda koji bi bio nemoguć za ometanje.

Takva zamisao nije bila novost, ali njen koncept „frequency hopping spread spectruma“ jeste.

Sama mašina predviđala je upotrebu sitnih papirnih rolni, sličnih onima na klaviru, koje bi sinhronizovale brzu promenu frekvencija između odašiljača i risivera, a čak je sugerisala upotrebu tačno 88 slučajnih frekvencija – što je broj klavirskih dirki. Međutim, kako vojska u početku nije smatrala da bi se sam uređaj mogao na praktičan način staviti u torpeda, patent je ostavljen da skuplja prašinu sve do 1962.

Tada su ga Amerikanci tokom blokade Kube u prerađenoj verziji montirali na svoje brodove kao sistem za tajnu komunikaciju, a mnogo godina kasnije poslužio je i kao osnova za jedan vid moderne mobilne telefonske mreže.

Zbog zasluge na izradi patenta, kao i zbog svog doprinosa nauci, fondacija Electronic Frontier nagradila ju je 1997, ali Hedy je oduvek bila skromna.

"Nažalost, nikada nisam bila mudra. Zdravlje sam uzimala zdravo za gotovo. Ljubav sam zahtevala, možda previše i prečesto. A što se tiče novca, njegovu vrednost shvatila sam tek nakon što sam ostala bez njega.“

Umrla je jedne tople januarske noći 2000, u Altamonte Springsu, na Floridi.

Vođen poslednjim rečima iz testamenta, njen sin Entoni odneo je njenu urnu u Austriju i prosuo pepeo iznad četinara Vinervaldske šume, čiji duh je ovekovečen i u jednom Štrausovom valceru. Pet godina kasnije u svim zemljama nemačkog govornog područja prvi Dan pronalazača proslavljen je 9. novembra, na njen rođendan.

Zapratite ELLE na Instagramu i prvi dobijte sve insajderske informacije magazina ELLE >>>https://www.instagram.com/elleserbia/