Marija Ratković o najusamljenijem čoveku na svetu: Ko još veruje u insta(nt) sreću?

foto: Shutterstock

Utrčao je u vodu vrišteći i smejući se sam sa vojom go-pro kamerom. Nisam bila ništa srećnija od njega.

Ne volim savete ni o životu ni o ljubavi.

Verujem da živim da bih učila na svojim greškama iz svog iskustva. Ali, naravno, tako ne misle svi pisci popularnih knjiga, prêt-à-porter psiholozi i pseudofilozofi koji veruju da je moguće sve znanje čovečanstva, antiku i klasični nemački idealizam, strukturalističku misao i nauku o govornim činovima pretočiti u niz mudrih citata na pozadinama od prelepih krajolika u zori. Ili ne veruju ni sami u to. Možda misle da mi treba da poverujemo?

Ko još veruje u insta(nt) mudrost?

Svako jutro, pošto otvorim oči, još zamućenim vidom skrolujem kroz beskrajna prostranstva slika s plaže, životnih veština i mekih životinjica koje se kotrljaju. Svako jutro mislim o tome kome su potrebne tolike količine sreće i pameti i jesam li ja po nečemu drugačija. 

(Marija Ratković: Zašto ne volim da putujem?)

Mislim da nam je svega dosta.

Pre nekoliko godina, kada se #selfie „pojavio“ kao fenomen, psiholozi su važno vrteli glavama i pričali o narcizmu novih generacija. Naslovnice bitnih magazina krasili su milenijalci koji su, eto, izmenili sliku sveta svojim sebičnim selfijima. Sada je još gore, Instagram puca od folovera, selfi je još tražena roba, još značajnije - čitavi profili postaju veliko ja, ja i JA. Kurirani, montirani, kolorisani, prelepi, prošle sezone roze pa zatim orandž i tajl, za proleće žuti, svetli, topli, prozirni.

Ne možeš imati profil koji ne prati boje ove sezone. Ne možeš imati kratak ili glup, čak nejasan caption.

Moraš imati content, moraš imati vrednost, inače će followersi otići negde drugde, u svet drugih sanjivih jutara, duple ekspozicije i toplih filtera, zavese koja se njiše na vetru, gde blista nečije tuđe golo rame, tetovaža ili poslužavnik na krevetu, možda čaj jer kafa je definitivno prošla sezona… 

I šta je content?

Gde se nalazi, kako ga steći, kako biti posebna u moru tako neposebnih korisnica društvenih mreža. Da li posegnuti za putovanjima, jutarnjim osmesima i doručcima, da li kreirati čitav jedan život slavljenja života u kome je svaki dan lep i nasmejan, ispraćen odgovarajućom mišlju, zahvalnošću ili poukom?

Sve mora da služi nekoj višoj svrsi, donosi vrednost, mudrost, možda počinje diskusiju ili novo prijateljstvo, bar neki novi follow ako ništa drugo. 

(Marija Ratković: Život odjednom postane duži kada shvatiš da nećeš imati decu)

Mislim da niko nikad nije ni voleo selfije.

Nemoguće je voleti iskrivljenu perspektivu svoje glave koja ne može da ispadne okej ni iz trideset trećeg pokušaja. Imam tu teoriju po kojoj je ljudima bilo užasno neprijatno da pitaju druge ljude da ih slikaju dok jedu, dok stoje ispred neke lepe zgrade, dok se smeju ili dok se ljube.

Neprijatno je izložiti se nepoznatom čoveku, rizikovati da njegovo: „Izvini, žurim“ upropasti tvoj posebni trenutak. Verujem da su svi istovremeno shvatili koliko je glupo druge ljude daviti svojim srećicama, čak i ako su ti ljudi konobari ili slučajni prolaznici.

Osim toga, nedopustivo je nekom drugom otkriti koliko mrziš svoj nos ili podvaljak. Zato je selfi car. Selfi i handsfree su u stvari pobeda, poželjni odnos distance i izloženosti, koju svi razumemo i jedni drugima lajkom pokušavamo da kažemo, da - svi smo u istom sranju, moraš sama da se slikaš. Prosto, jasno nam je svi smo užasno sami, a nećemo tako. Svi hoće srce više u komentaru.

Šetala sam plažom, padao je mrak.

Pomahnitali čovek je vrišteći uleteo u vodu, smejao se i urlao, nisam razaznavala tačnu emociju. Iz daljine, mislila sam da se bori s nekom velikom ribom, ili da se dešava nešto jako bitno. Kada sam prišla, videla sam da nosi go-pro na štapu, da je verovatno sam i verovatno snima video. U tom videu je srećan. Samo sam odjednom postala svesna jedne nenormalne količine samoće na svetu. Nisam ništa uradila da je prekinem. Samo sam prošla. 

Te noći izgubila sam telefon u pesku. Hiljade slika, ljubavne ili tužne poruke, svi kontakti i sve šifre, ostali su negde pod belim peskom, možda na izvolte nekome, kome niša ne znače. U meni je ostala gotovo filozofska praznina, nemogućnost da bilo kome pokažem gde sam i kako se tačno osećam. Možda nisam vrištala kao mladić sa kamerom, ali nisam bila ni bolja ni srećnija od njega. Samo možda s malo više ukusa.

Moj omiljeni ljubavni par bili su poznati pevač Lou Reed i Laurie Anderson, avangardna umetnica s violinom. I danas volim njihovu ljubav. Kažu da je Lou bio naporan i prek, često neprijatan čovek, a Laurie ga je uvek opisivala kao neverovatno toplu i velikodušnu dobričinu, što je i moguće jer za njega je Laurie bila najvažnija osoba na svetu - muza, drugarica i ljubavnica, rečju žena.

Zajedno su sastavili tri osnovna pravila za sreću.

Rekla sam da ne volim savete, ali njihove preneću verno, u celosti. Prvo pravilo je - da se ne plašiš nikoga. E sad, Laurie se pita - možete li uopšte da zamislite kako li je živeti i ne plašiti se nikoga? Drugo je da nađeš jako dobar detektor proseravanja i - naučiš da ga koristiš. Treće je „biti stvarno jako nežan“.

Sa ova tri pravila, ne treba ništa više.

Za sreću, ni za Instagram.

Mogla bih da kažem još nešto, ali neću, koristim detektor.

Tekst: Marija Ratković

Zapratite ELLE na Instagramu i prvi dobijte sve insajderske informacije magazina ELLE >>> https://www.instagram.com/elleserbia/


Bonus video
KOMENTARI
Inicijalizacija u toku...