Marija Ratković: Šta zaista znači kada neko kaže "volim svoj posao"

foto: Instagram Marija Ratković / photo by Ivana Cutura

Uvek sakrijem koliko košta moja sloboda, koliko borba, a koliko haljina, kroz koje sve svađe i oluje protrčim, koliko (ne)radnog vremena okupira moj život iz snova, a tek kakve finansijske vratolomije uspevam da izvedem iz meseca u mesec.

Ranije sam kad čujem: „Blago tebi, ti nemaš radno vreme“, imala potrebu da se pomalo opravdam. Govorila sam nešto neodređeno u stilu: „Pa eto…“, i uz to slegala ramenima pretvarajući se da razumem kukanje koje usledi.

Strpljivo bih slušala kako se sagovornica žali na mali odmor, na šefa, na ceo kolektiv ili šta već.  da sam se podsvesno osećala krivom što ne radim u firmi, ne radim od devet do pet, nemam odmor, kredit i mogu da letujem po dva meseca, zimi. Osećala sam da iz dobrih manira, moram skromno da se savijem u školjku kad neko kaže „blago njoj“ i pogledi svih se okrenu ka meni. Onda odslušam lament - ima vremena, nema decu, ima frizuru, nema muža, uvek zna sve novo sa Youtubea, iz knjižare, treba to ispratiti, nemaju ljudi vremena… 

U školi fiziku nisam volela. Na časovima fizike bavila sam se isključivo relativitetom, ali ovim sopstvenim, životnim. Sa drugaricom iz klupe svaki čas uredno, putovala sam u budućnost. „Kako bi volela da ti izgleda budućnost?“

Najgori, i najbolji scenario. Imale smo svoje pismene vežbe, vredno ispisujući strane i strane svezaka iz fizike, verzijama svoje budućnosti. „Šta bi naj naj najviše volela da radiš?“, imala sam gotovo uvek samo jedan odgovor: „Volela bih da ležim na bazenu, pod palmom i da imam komp, da mi tu bude kancelarija, a ti?“ „Uh, ja bih volela da putujem, stalno da putujem.“ Dok je moja najbolja drugarica volela putovanja, čak i tada znala nepogrešivo sve puteve, aerodrome, prestonice i znamenitosti, ja sam volela samo more i palme i more i palme i jedno veliko letovanje, preplanuli ten i egzotične mirise. Zanimalo me je sve, jednako dugo sam pisala i crtala, znala sam da hakujem računar i mobilni telefon, ali čeznula sam samo za odmorom, ili možda eto - nekim radom koji baš i nije rad. Više letovanje, žurka, večera… 

Pre nekoliko dana  moja drugarica iz klupe došla je iz Majamija. Sedele smo na večeri, pijuckale divno vino, uživale u životima koje imamo i setile smo se naših redovnih putovanja u budućnost. Nasmejale smo se do suza.„ Znaš, mislim da sam ostvarila svoj san - pola godine radim, pola putujem“, i bila je u pravu.

Iskrojila je život manje-više prema onom idealnom scenariju iz tinejdžerstva.

Posetila je gotovo sva mesta ove planete o kojima je sanjala, karneval u Riju, krstarenje Volgom, safari u Keniji i gužve Bangkoka, džez u Nju Orleansu, pivo u Bavarskoj, o belim plažama da ne govorim. Veći deo godine provodi u japankama, žali se na saobraćajne gužve Majamija i čim se vrati - definitivno - počinje sa trčanjem. Smejem se i kroz smeh joj kažem da gotovo i nemam šta da joj kažem tajno, jer u mom životu ionako je sve poznato javnosti, od ranije.

Kaže mi da delujem srećno, svežije nego ikad pre i verujem da je to istina. Možda mi je samo dugo trebalo da se upoznam sa sobom, da mi postane udobno ili sam samo pronašla odgovarajuću negu za lice. U šali kažem kako sam verovatno najzaposlenija osoba na svetu sa najviše slobodnog vremena. I sine mi da sam verovatno ostvarila svoj san, da radim posao koji izgleda kao slobodno vreme - šminkam se, slikam, razgovaram i smejem, putujem i pišem, upoznajem i pišem, dopuštam da me neko oduševi i učim o svemu što me je oduvek zanimalo. Ujutru prođem kroz park i ne prođe nijedan dan da ne pomislim koliko sam srećna što sam napolju, što je sunce i što ću uskoro na letovanje, nemam stres, nemam kredit i obožavam svoje kolege i koleginice. I svoj posao. Koji većina ljudi i ne vidi kao posao. 

Prvi tekst za Elle, napisala sam pored bazena.

U to vreme, živela sam na Karibima i svako jutro sunčala sam se na bazenu ispred zgrade. Taj prvi tekst bio je o postajanju ženom, baš upravo o pronalaženju sebe kao najobaveznijoj obavezi svake od nas. Nekad se našalim kako sam se pronašla pod palmom, kraj bazena. U pauzama od tog pronalaženja sebe, okupala bih se i namazala uljem, pa bih onda nespretno zaključila kako je užasno nepraktično i nezdravo držati komp u krilu. Bilo je mnogo zabavnije zamišljati sebe u toj pozi. Tačno u tom trenutku, ispunila sam svoj san i nastavila sam da ga minuciozno ispunjavam u narednih pet godina.

I evo me sad. Kad čujem: „Blago tebi, ti…“, nasmejem se radosno, zahvalim na komplimentu, kažem: „Za to sam radila, za to se borim“, i skrenem temu na nešto nežnije, na jesenju kolekciju, novi film, feminizam ili smešni snimak malih ježeva. Uvek sakrijem koliko košta moja sloboda, koliko borba, a koliko haljina, kroz koje sve svađe i oluje protrčim, koliko (ne)radnog vremena okupira moj život iz snova, a tek kakve finansijske vratolomije uspevam da izvedem iz meseca u mesec.

I posebno sam ponosna što odolim izazovu da uzvratim pitanjem: „A za šta se ti boriš?“

Tekst: Marija Ratković

Zapratite ELLE na Instagramu i prvi dobijte sve insajderske informacije magazina ELLE >>> https://www.instagram.com/elleserbia/


Bonus video
KOMENTARI
Inicijalizacija u toku...