Duška Jovanić: O fotošopu sreće

– Da li vam popularnost smeta? – O, da! Ima je premalo! – odgovorio je jednom Igor Mandić, tada oblaporni genije polemike i veliki majstor hedonističke lože, koji je u balkanske džiberske gastro navike, između ostalih đavolskih navlaka, uveo i foie gras.  

U to vreme surove ironije nepraktičnih snova, kada smo se još mogli naći bez samopomoći interneta, bez plana za sadašnjost, a kamoli budućnost, u kojoj, kako se to kaže ublaženo, neće biti love ni za običnu paštetu, gotova slava postala je prihvatljiva kao i kore za pitu. Ne samo što se može namazati na hleb već se zvezdana prašina toliko rasula da više niko nije bezbedan. Svi bi da je vide i probaju i stalno dolaze po još.  

Nisu u pitanju samo uvek dobro raspoloženi vitezovi švedskog stola i zaslužni veterani VIP zabava za koje je najteže utvrditi čime se zapravo bave, kao da part(y) time job nije zahtevan i prilično skup sport za zatureno dostojanstvo instant selebritija što najslađe jedu i piju na prijemima. A šta drugo da rade?! To ionako nikada nije ni izašlo iz mode.  

At the end of the day, i evropska aristokratija je nekada otmeno propadala gutajući kanapee s kavijarom, opravdano popuštajući pred jastozima i obilnim porcijama euforije. Bilo je to u prošlom veku.  

Daleko od toga da je ropsko objavljivanje fotografija napumpanih zvezda samo loša kopija onoga što su nekada radili magovi opsene.  

Ozbiljna bihejvioristička studija podrazumeva redovan update telefonskog imenika i odlično poznavanje trijumfalnog saobraćajnog pravila gde treba biti viđen.  

Ko još, osim nepravedno ozloglašenih starleta i njihovih fudbalera može da računa na zvezdani potencijal i (ne)oprostivo „ispadanje iz frižidera“?! Za koga je rezervisana aura glamura a da to ne pokvari opis njegovog radnog mesta, sada kada je tržište pregazilo analogne atribute?  

U doba kada smo se grizli samo zato što nemamo život kao iz reklama, a Danilo Kiš bio najveći živi jugoslovenski pisac, iako se svuda osećao kao sumnjivo lice, zadirkivala sam ga da ga u Parizu prodaju u paketu s Milanom Kunderom.  

– Kundera je stvarno bio vrlo popularan. Uključiš peglu, ono – on! Kad sam jednu ženu pitao zašto ga obožava, rekla je: „On piše onako kako očekujem da mi se nešto desi.“ Kod mene je obrnuto. Kao kad smo igrali stiskavac. Cvrc gevezn.  

Kakve su u tom pogledu ambicije dvadeset prvog veka? Sjaj je oduvek bio proverena populistička težnja, a slika urezana u masovnu svest devojaka odraslih u socrealizmu bila je blještava stranica Voguea, prema kome smo bili toliko slabi i nekritični da smo slepo podržavali njegovu diktatorsku politiku, čije su lakovane poruke bile mnogo jače i razornije od svih rezolucija, avaksa, NATO-trupa, sankcija, raketa i bombi.  

Teško se pristaje na operaciju od te bolesti.  

Moja prva službena poseta Njujorku izgledala je kao obilazak rehabilitacionog centra. Okej, doručkovala sam kod Tiffanyja, ali u mojoj kutijici za nakit propusnica za sedmodnevni boravak u zgradi Condé Nasta još uvek je najskuplji komad.  

Mnogi ljudi se zadovoljavaju srećom kao takvom. Kome se to čini besmislenim, neka skrene pogled.  

Iako nismo mogli da prođemo gore, uopšte se ne čudim što danas, više nego ikad, modne blogerke vrište zbog neke primamljive tašne ne samo zato što dobro rade ono što im je posao.   Fetišizacija crvenog tepiha i temeljno peglanje stvarnosti ne koriste samo mučenicima kojima ništa drugo nije preostalo.  

Uostalom, posledice social lifea su strašne: ko se ne bi izbedačio kad se suoči s kompjuterski neobrađenim događajem iz svoje (ma koliko raskošne) svakodnevice?! Tu stvarno nema mesta zavisti.  

Top-lista tajkunskih blagodeti upozorava koliko se oni muče i gladuju, za razliku od nezaposlenog naroda, koji to dokon gleda samo na retuširanim fotkama. Valjda Bill Gates zna šta je uradio s onakvim testamentom.  

Svet je inače već dovoljno nesrećan, pa je svojim naslednicima poželeo sreću tako što ih je ostavio maltene bez kinte.  

Stvar deluje uverljivo, s obzirom na to da se sreća u Americi predaje na univerzitetima iako ta nekada obećana zemlja više nije na vrhu liste. Istraživanje Ujedinjenih nacija pokazalo je da najsrećniji narodi žive u severnoj Evropi, ako se kao kriterijumi uzmu ljudska prava, siguran posao i porodični mir.  

Ti okrutni mehanizmi Srbe opasno približavaju afričkim plemenima.  

Srećom pa su moderne tehnologije tendenciozno demokratične. Slučaj je hteo da autistični klinac milijarder Mark Zuckerberg pronađe serum protiv stidljivosti i autsajderskog sindroma. Kako odoleti iskušenju druge šanse za uspeh i ne izaći na popravni ispit za najbolju moguću ocenu u tom novom, virtuelnom svetu!   Na najpopularnijoj društvenoj mreži socijalni status i nivo slave ne mere se brojem nula na bankovnim računima a ni famoznim ciframa idealne građe, već brojem sakupljenih prijatelja, pa najsnalažljiviji predstavnici te FB rulje mogu sebi da priušte baš sve. Njihovi profili vešto skrivaju pivske stomake, mlohave penise, hrkanje i niz drugih ljudskih slabosti, pretvarajući životne očajnike u net srećnike.  

Uostalom, samo nas Facebook, taj subjektivni detektor uspeha i večno navijeni merač harizme, ne podseća da je sve prolazno.  

Baždareni na konstantno stanje pripravnosti, svakog dana pobeđujemo društvenu marginalnost samih sebe, a ne samo neke nesavršene likove u ogledalu.  

Ko bi još uspeo da odoli neumoljivom izazovu slave kad je kompanija Philips već napravila spravu koja govori o našoj nepojamnoj sujeti: ogledalo s ugrađenim televizorom programiranim na napete navike da smo uvek u žiži. Da bismo ga ugasili, biće potrebno samo da zatvorimo oči, ali zar ćemo dozvoliti sebi taj luksuz da budemo anonimni i siromašni?!  

Nitschzeova otrovna opaska da nijedan čovek osim Engleza ne traži sreću došla je do izražaja i na otvaranju Olimpijskih igara, koje su, uzgred, spasli šmekerski maniri 007, inače bismo se smorili od dosade.   Kao što nas više ne pogađa ni podla tvrdnja nekog staromodnog frivolnog Britanca da nijedna žena nikada ne može biti previše bogata ni previše mršava. Uz dobar program svog kompjutera, može biti šta god hoće.   Nekako mi se čini da je pomalo nezapaženo prošla dvadesetogodišnjica Fotoshopa, svojevrsnog pop-arta sreće.  

Taman kada je konačno postignut čvrst društveni konsenzus po kome je pridev cool opravdano engleskog porekla, u njihovom rečniku lansirana je hit formulacija poke, definisana kao naglašeno privlačenje pažnje. 

Da li se zbog toga u poslednje vreme govor guze uspostavio ne samo kao vladajuća Tweeter komunikacija nego i kao kriterijum na osnovu koga se stiče radna knjižica, i to ne isključivo u pariskom Crazy horseu?!  

– Pošto sam sramežljiv, ne usuđujem se da na ulici gledam žene u oči – govorio je modni kreator Azzedine Alaïa, potvrđujući cinično upozorenje poslednjih feministkinja da će stražnjica postati glavno lice našeg doba.  

I zaista, agresivna medijska promocija donjeg dela leđa – od fetiša haute couturea, preko oglasnog prostora i naslovnih strana, sve do otvorenog prodavanja bubrega – uspostavlja moćnu zadnjicu kao fatalnu i arogantnu mernu jedinicu seksepila kojoj se treba klanjati. Uprkos tome što tapšanje ne samo što nije politički korektno nego se smatra i krivičnim delom. Na svetu je sve više onih koji prosipaju drevne mudrosti jer misle da imaju šta da kažu, pa makar i – dupetom.  

„Kada bi bilo šta da se vidi, pokazao bih se“, bio je neumoljiv Howard Hughes, vlasnik industrijske imperije, milijarder, plejboj koji je koketirao čak i sa opskurnim Edgarom Hooverom, najfascinantnija figura dvadesetog veka i macan bizarnih fobija, kroz čiju su konspirativnu tvrđavu protutnjile sve lepotice s kojima je hteo da spava. Ipak, H. H. je bio najslavniji po tome što se nije pojavljivao pred holivudskom ruljom, a fazon koji se još uvek prepričava je kada od sladoleda, rođendanski poklon Avi Gardner.  

 A Andy Warhol je svakome obećao tih fabuloznih petnaest minuta. Da li zbog toga za kaznu (ili za primer) visi u najvećim muzejima moderne umetnosti?!