ELLE istražuje: Kako je osvetnička pornografija postala simbol savremenog društva?

Foto: Vesna Katanić Becha

Protesti u Skoplju su nepravdu i nedostatak zaštićenosti stavili u prvi plan, ali ova vrsta sajber nasilja sinonim je jednog mnogo većeg problema koji je danas nemoguće ignorisati.

„Žene mogu da se ne snimaju i da ne dozvoljavaju snimanje“, „Posle jebanja, nema kukanja“ - ovo su samo dva od bezbroj komentara ispod vesti o osvetničkoj pornografiji na jednom lokalnom portalu. Revenge porn zapravo je neadekvatno imenovanje ovog fenomena. Ne treba svaku privatnu sliku ili snimak označiti kao pornografiju, ali njihova upotreba postaje pornografska kada se bez dozvole podeli na internetu. Postavlja se i pitanje da li se ovakav materijal deli osvetnički, možda posle lošeg raskida, ali realnost pokazuje da mnogi postupci koji dovode do ovoga nisu toliko promišljeni, već su naše društvene norme te koje ovakve slučajeve tretiraju kao nedovoljno bitne. Do sada.

Javna soba

Povod nedavnih protesta u Skoplju jeste nezadovoljstvo radom policije i traženje obustavljanja grupe pod imenom Javna soba. Reč je o chat grupi na Telegram platformi sa skoro 6.000 članova koji objavljuju i dele eksplicitne fotografije i snimke bez dozvole, uz imena, adrese, broj telefona i nalog sa društvenih profila žrtava. Pretpostavljalo se da i u Srbiji postoji slična grupa sa više od 30.000 članova, a pre par dana je ta pretpostavka i potvrđena. Takođe na Telegramu, Ex-Yu balkanska soba i Nišlijke (koja broja oko 25.000 članova), razotkriveni su na društvenim mrežama, a pored eksplicitnih fotografija, čak je osvanuo i snimak silovanja. Međutim, bez obzira na to što bi učesnici koji dele ovakav sadržaj morali zakonski da odgovaraju novčanom kaznu ili zatvorskom kaznom u trajanju do godinu dana, pitanje je da li će se zaista pokrenuti krivični postupak koji će ovakve grupe trajno da zatvori. Ili će ponovo da se svede na tipičan he said-she said scenario koji će se završiti blagom osudom usled nedovoljno dokaza.

Ovaj veoma jedinstven oblik nasilja donedavno se nije ni smatrao nasiljem upravo zbog svog virtuelnog obmotavanja. Odvija se u nekom apstraktnom polju, negde tamo, u nekom nevidljivom svetu. Premda u mnogim zemljama ovo sprečava zakonodavstvo da se nešto preduzme (uređena zakonska regulativa za osvetničku pornografiju u Evropi postoji samo u Francuskoj, Nemačkoj i Italiji), to nažalost ne umanjuje bol i sramotu kroz koju prolazi žrtva. Zamislite da je čovek - bivši ili sadašnji partner - u koga ste imali potpuno poverenje podelio intimnu sliku koja je bila namenjena samo njemu, ili vas je neko tajno snimio protiv vaše volje. I da jesu uhapšeni, svaki javni govor na tu temu može ponovo da dovede do potrage za tim fotografijama u dubini interneta, koje su zasigurno već negde „downloadovane“ kao pornografski sadržaj. Kada se nađemo u krugu osvetničke pornografije, da li je zaista ikada moguće pobeći?

Hustlers

Ova vrsta eksploatacija zaista deluje kao specifičan plod vremena u kome živimo, gde je fotografisanje intimnih trenutaka uobičajen deo partnerske razmene, a privatnost od zastrašujuće male vrednosti. Ipak, početak toga što sada prepoznajemo kao osvetničku pornografiju možemo pronaći u osamdesetim godinama prošlog veka, i to u kulturi magazina i dnevne štampe. Tadašnji Hustler časopis započeo je rubriku Beaver Hunt u okviru koje prikazuje nage fotografije raznoraznih žena uz kratke opise o njima, gde žive i čime se bave. Brzo se ispostavilo da je većina fotografija dostavljena magazinu bez dozvole samih žena, čak i bez njihovog znanja. Tako je pokrenuto mnoštvo tužbi i Beaver Hunt je ukinut toliko brzo koliko je i započet. Međutim, dolaskom Snapchata i drugih platformi sa seksualnom konotacijom, moglo se i pretpostaviti da je sajber nasilje ove vrste zrelo za branje.

Slično nasilju u porodicu, situacija se prethodnih godinu dana tokom pandemije samo pogoršala, ali čak i pre je ovo bilo, može se reći, uobičajeno. Centar za istraživanje javnog zdravlja u Americi objavilo je podatke da je jedan od dvadeset pet Amerikanaca bio žrtva osvetničke pornografije, kao i da 90% žrtava osvetničke pornografije čine žene. Ukoliko to povežemo sa istraživanjem iz 2015. koje kaže da četiri od pet punoletnih ljudi šalje ili dobija eksplicitne fotografije ili snimke, onda dobijamo jasnu sliku koja govori o ozbiljnosti ovog problema, kao i o našim savremenim tech navikama.

S obzirom na to da su slučajevi revenge porna retko kada razjašnjeni na sudu, a najčešće se saniraju direktnim zahtevom sajtovima za uklanjanje nedozvoljenog materijala, iskustvo ukazuje na to da smo obrni-okreni, u problemu. Čak i u slučajevima kada je zločinac bio osuđen, kazna je bila minimalna, a zbog prirode interneta i društvenih mreža, žrtva gotovo nikada ne može da bude sigurna da niko u svetu nema pristup tim intimnim fotografijama kao i osnovnim informacijama o identitetu i lokaciji. Konstantan strah od mogućnosti da se ponovo proživi ista trauma i sve što ide uz nju ovu vrstu sajber nasilja čini posebno tragičnom. Premda se čini da je reč o obliku zlostavljanja koje je tvorevina našeg savremenog sveta, izgleda da je to zapravo primer nečega iskonski staromodnog, a radi se o ugroženom pravu žene da kontroliše svoje sopstveno telo i istoriji koja se navikla na oduzimanje istog.

Skerletno slovo

„Kurva“ je jedna od prvih uvredljivih reči koje sam naučila kao mala, premda se u našoj kući nije blagonaklono gledalo na psovanje. Sigurna sam da sam je načula u školi i iz filmova. Ipak, bez svesnosti i bilo kakvog znanja o ženama i svetu, primetila sam da se njome olako razbacujemo karakterišući tako žene koje urade nešto što ne bi “trebalo”. I danas će naizgled progresivni ljudi za ženu čija je privatna fotografija osvanula na internetu bez njene dozvole reći da je kurva. A muškarac? Batica. Bog. U najgoru ruku, perverznjak.

Do sada je uhapšeno samo četiri člana makedonske Telegram grupe Javna soba. Dok države nisu u stanju da regulišu zakon koju će ovu vrstu invazije na privatnost tretirati kao ozbiljan prekršaj, ono što možemo da uradimo jeste da dovedemo u pitanje način na koji percipiramo žene koje se nađu u ovakvoj situaciji. Da li su kurve? Da li su zaslužile? Nisu. To je početak i kraj svake diskusije, a na nama je da, ukoliko nam to nije odgovor, sebi postavimo nekoliko pitanja. Na kraju krajeva, može li iko da nam oduzme pravo na odluke o tome šta ćemo raditi sa svojim fotografijama, sa sopstvenim telom ili životom?

Tekst: Anja Paspalj

 


KOMENTARI
Inicijalizacija u toku...


Magazin