Loona Loo: Martovska priča

I eto, prešla sam onu neku nevidljivu granicu 45. Nisam sigurna šta je trebalo još da se desi, ali upozorili su me da ostavim taj prozor „45“ otvorenim maksimalno. I jesam, ništa se spektakularno nije dogodilo, osim što sam pronašla prvu sedu vlas. I evo, da vam se javim iz vaše budućnosti − sve se desilo prebrzo tako da nemam nikakav utisak starosti. 

I sama se vrlo iznenadim kada saopštim nekom /glasno izgovorim/ koliko imam godina po ličnoj karti i matičnom broju. Zanimljivo je da me uglavnom muškarci pitaju − zašto ne krijem godine? Nikad nisam verovala u taj koncept jer nisam sigurna koju bih godinu života uklonila, koje ljude i događaje izbrisala, a tek zašto bih to uopšte obavila jeste posebna priča. Dosta sam frapirana da sam uspela sve da preživim i osamdesete i devedesete i nulte i eto da osvanem u desetim. Tako da sa ponosom i pomalo iznenađeno saopštavam tih − 46. Ništa nisam ozbiljnija, i dalje sam podjednako hirovita i ćudljiva kao što sam to oduvek bila. Ali, nekoliko lekcija savladala sam perfektno pa bih volela svoja saznanja da podelim sa vama kao nekakav podsetnik da uživate ovog proleća u sebi i svakom trenutku svog života i da se ne plašite godina koje neko negde sabira umesto vas. Iskustvo je keva, biti iskusan može biti i te kako seksi, a i u nekom momentu prestanete da se cimate i živcirate oko budalaština i to je neopevano olakšanje, kad vam kažem, iz prve ruke. Inače sam tip koji se mnogo nervira i, o la la, brine oko svega i samo sam prestala, jednog jutra, da se kidam. Mislim da se to dogodilo pošto mi je Milica, carica pri obavljanju jednostavnih frizerskih radnji, saopštila da sam počela da sedim. Inače, te sede sam prizivala oduvek jer volim blond na sedu kosu − dobije se ta neka „The Nijansa“. I eto, čim sam se ofarbala u smeđe ‒ osvetio mi se žanr. Prvo sam prespavala spoznaju, a po buđenju sam odlučila da je to olakšanje, nezaustavljivi proces je počeo. Najgore kod tih sedih je ‒ suspens, hičkokovski, o, kada će se pojaviti, ta na na, ali kad se pojave valja biti spreman, imati dobar friz i rešenje za boju kose u šteku. Želim kratku kosu, sunce u njoj, da mi bude zgodna i udobna. To inače uopšte ne liči na mene − „kraljicu umetne kose i ekstenzija“. No, bazen sad ne bih menjala za kosu do guze ‒ No way, Hose. Voda nosi stres i zato je divno plivati. Bazen je zakon, kad vam kažem. Veliko plavetnilo, plutaš i slušaš sebe kako dišeš. Ranije sam mnoge stvari radije činila, a eto sada je drugačije. Pre sam gledala i TV, sad ga nemam, ostao samo ekran. Postala sam „weekday vegetarian“ ‒ ne jedem meso radnim danima. Prestala sam da konzumiram alkohol. „Svoj okean si popila, sad ti je ostala livada da srolaš“ ‒ zeza me drug, ali istina je, zaista. Sve pijane priče već su ispričane, pogrešne odluke donete, sramota pravljenja gluposti − obavljena. „Walk of shame“ ‒ više puta odšetan. A najvažnije je da ne pojačavam sebi depresiju i loše misli mamurlukom. Ako vam ne prija ‒ prestanite. Teško je jer mi živimo u eri „koktel kulture“ pa ljudi umeju da budu naporni da teraju da se nazdravlja, ali dođe se ranije, naruči tonik, ko zna da u njemu nema votke. I odmah da vam kažem ‒ šta drugi misle uostalom nije ni važno, subjektivan osećaj − on se računa. Kada je udobno u životu, kada se organizujete tako da se smešite sebi u ogledalu, onda ste u svako društvo dobrodošli, svi žele da se malo sunčaju na vašoj svetlosti. S tim naravno ide i lekcija o tome da naučite da kažete NE. To još usavršavam. Izluđuje me što i dalje obećavam stvari koje moram da otkazujem, pomeram, ali s tim ću već izaći na kraj. Vežbati je veoma važno, manje-više zbog taštine koliko zbog elastičnosti. Takođe, treba se osećati snažnom i okretnom jer kad se prođe ta „demarkaciona linija“ od 45 − teško se trpi nepravda. Nema se više vremena da se prećuti − vreme je za pravdu, vreme je za istinu, kako kaže Disciplina kičme. I uvek zaštiti mlađe od starijih, ali i starije od mlađih − valja nam se povezivati i razmenjivati iskustva ‒  zajedno smo jače. Pa, zar ne?!