Velike dive filmskog platna

Dive koje su u prvoj polovini dvadesetog veka dominirale filmskim platnima danas važe za ikone prošlog vremena. Svet u kome su one imale razlog postojanja je iščezao. Teško da bismo danas bili u stanju da se divimo ženama poput Grete Garbo ili Marlene Dietrich. Smatrali bismo ih izveštačenim, patetičnim, neurotičnim, neizdržljivim. Glumu tih vremena danas recipiramo u najmanju ruku kao antičko pozorište. No u kontekstu vremena koje je tek bilo počelo da putem pokretnih slika vizualizuje svoj lik u istorijskom ogledalu, one su bile žene neverovatne ekspresivnosti.

Dive su zavladale kulturno-društvenim prostorima u vreme sloma vilhelminskog vekovnog društvenog i kulturnog koncepta. Brzinom od koje je muškom svetu zastajao dah žene su počele da koriste svoje novootkrivene mogućnosti. Bez trunke žaljenja odbacile su sve svoje dotadašnje istorijske terete: šnale, češljiće, korsete, krinoline, umetke, dugačke suknje, podvezice, mašne. Neke od njih sasvim smelo skidaju odeću.

Godine 1921. u renomiranom berlinskom pozorištu Nelson na Kurfuerstendammu nastupio je Celly de Rheydt – obnaženi balet. Anita Berber, zvezda ove baletske revije, na pozornici se pojavila odevena samo u bisernu ogrlicu. Prozirne pojave, nestvarna, kože boje leda i lica rečne nimfe, ova balerina amater plenila je neustrašivom sposobnošću da iz skandaloznog izvuče čistu umetnost.

Rođena u uglednoj građanskoj porodici, Anita Berber je svoj kratki život, koji je uglavnom živela u polusvesnom stanju kokainske realnosti, nesvesna svog talenta i izgleda, provela u buntovništvu. Sve što se smatralo nedostojnim jedne žene ju je privlačilo, sve što nije mirisalo na smrt i propast ju je odbijalo. U prirodi joj je bilo da izaziva pažnju, da pleni metodom udarca i šoka. Iako dečačke građe, opčinjavala je krhkošću svoje pojave, iza koje je čučala harpija spremna na napad i na skandal. Tih godina se svet mode upravljao nečuvenim novotarijama Anite Berber: dekoltei koji su sezali sve do pupka, jarkocrveni karmini, zlatni lančići oko nožnog članka i muški smokinzi. Čuvena je scena u hotelu Adlon, koja je ostala zapisana u analima berlinskog visokog društva između dva rata, kada je Anita Berber, odevena u preskupu bundu od nerca zakopčanu do grla, u zlatnim cipelama sa vrtoglavim potpeticama, ušla u pompeznu salu gde su obedovali sve sami velikodostojnici. Sa svojim pratiocem zauzela je mesto za slobodnim stolom. Crvenokosa diva je podigla ruku i glasno poručila tri flaše šampanjca Veuve Cliquot, a zatim je elegantnim pokretom ruke otkopčala bundu i ostala da sedi naga. Od nje, koja je umrla od tuberkuloze sa nepunih trideset, u žurbi da pretekne tragediju koja očekuje svet, ostao je njen portret slikara Otta Dixa.

Asta Nielsen je jedina diva filmskog platna koja je posedovala umetnički genije. Ova glumica danskog porekla svojim delom je uzdigla nemi film od pijačnog spektakla na nivo umetničke forme i neprikosnoveno je vladala njime.

Da je, pored glumačkog talenta, ova impresivna žena posedovala i suvereni humor, kao i impozantnu životnu mudrost, pokazala je u svojoj autobiografiji Ćutljiva muza, objavljenoj 1946. godine. Rođena je u veoma siromašnoj porodici i već u osamnaestoj godini ostala je u drugom stanju. Dete je želela, ali ne i muža, tako da se odlučno upustila u ulogu samohrane majke. Ljubljena kćer Jesta i dva braka čitavog njenog veoma dugog života ostali su sklonjeni od očiju javnosti. Bila je neko kome je veoma stalo do privatnosti i podnosila je svetsku slavu sa malo oduševljenja i dobrom dozom humora. Prvi film snimila je 1910. godine, a svetsku slavu je stekla već 1911. filmovima u kojima je tumačila uloge žena koje se nose sa unutrašnjim konfliktima, kao što su Tuđa ptica i Sirotica Jenny. Imala je talenta i za komične uloge i bila je kao takva veoma popularna kod publike, posebno sa filmom Anđelčić, snimljenim 1914. Godine 1921. Asta Nielsen samostalno producira film Hamlet i preuzima ulogu glavnog junaka, tragičnog danskog princa. Ovo je genijalni i neprevaziđeni vrhunac jedne glumačke karijere, ostvaren bez reči, pokretom i mimikom, apsolutno remek-delo filmske umetnosti. Nielsen interpretira Hamleta kao žena, transformišući priču tipičnim metodama ženskog glumačkog talenta.

Filmska karijera Aste Nielson završila se sa pojavom zvučnog filma. Iako je imala prijatan glas, u ovom novom mediju njena genijalna mimika delovala je izmešteno i neprirodno. Povukla se i nastavila svoj rad u drugim medijima, ali je pre svega ostala ono što je bila i dok je imala karijeru neprevaziđene filmske dive – žena sa ispunjenim privatnim životom.

Od Aste Nielsen je Greta Garbo naučila šta je diva, iako je uvek tvrdila da je u poređenju sa ekspresivnošću Astine transformacije, ona, božanstvena Garbo, sama šegrt. Kako je od Grete Gustafsson, deteta iz radničke četvrti Stokholma sa neobuzdanom ljubavlju prema pozorištu, postala Greta Garbo i na kraju Garbo, ime koje se decenijama izgovaralo sa uzdahom, priča je o jednoj velikoj karijeri, dugom procesu samouništenja i mitske fikcije. Otkrio ju je Mauritz Stiller, koji je postao njen mentor. Samo on je bio u stanju da iz ove komplikovane i tajanstvene žene koja je pokrivala sve oktave ženske ćudi, od sitničavo-primitivne do snobovski arogantne, izmami sve što se u njoj krilo. „Kada dostigne svoj najoptimalniji minimum, njeno glumačko dostignuće u stvari je veličanstveno“, posvedočio je u svojoj autobiografiji. Sa njim Garbo odlazi u Hollywood, gde debituje u svojim prvim, finansijski uspešnim filmovima. Veoma brzo se ispostavlja da kamera neobično voli ekstremne totale lica Grete Garbo i da je ona predodređena za uloge žena rastrzanih između zabranjenih strasti i željenog mira pristojnog života. Diva je bila između ostalog i zbog svoje izražene stidljivosti i napadne ekscentričnosti, kao i kontinuiranog povlačenja u zaštićenu privatnost, koju je, kako joj je slava rasla, sve teže nalazila. Zvučni film je ovoj božanstvenoj glumici podario topao alt, a sa glasom su i njene nestvarne crte postale realne.

Filmska boginja je u zvučnom filmu postala fizički pristupačna, tako da je u komediji Ninočka mogla da odigra ulogu u kojoj će ironično koristiti svoju sopstvenu auru nepristupačne dive. Suština njene umetnosti je glumački manir koji je do kraja ostao u nemom filmu. Njeno lice je uvek bilo posebno platno na filmskom platnu, a njen glas je potom umeo da osenči nemušte i malobrojne reči koje bi izgovarala. Greta Garbo nikada nije glumila histerično, nije se vodila osećajima, već je uspevala sve da zadrži pod kontrolom. Kao ličnost ona nije postojala van 28 filmskih produkcija koje su je proslavile za sva vremena širom sveta. Posle raskida ugovora sa MGM-om, 1941. godine, provela je 49 nemih godina kao žena koja nije u stanju da se skrasi van slike večito mlade filmske boginje, koju je sama kreirala. I dalje proganjana od paparaca, nije uspela da preživi iluziju koju je stvorila i dugo i mučno se utapala u njoj.

Švedsku divu sa glasom baritona Zaru Leander 1936. je, umesto Marlene Dietrich, koja je bila okrenula leđa nacističkoj Nemačkoj, angažovala Ufa u želji da spreči postepeni pad nemačke filmske industrije. Zarah Leander nije razočarala očekivanja, njeni filmovi su bili omiljeni u Trećem rajhu. Dubok glas, krupne, setne oči koje su kasniji istoričari filma maliciozno nazivali kravljim, nekorektno time zauzimajući navodno korektan politički stav, i tajanstveni, iskošeni pogled pomogli su joj da stvori svoj vizuelni glumački potpis. Taj pogled je skrivao tinjajuću senzibilnost, beskrajnu čežnju, iskupljenje putem odricanja – a fizički je bio uslovljen kratkovidošću od koje je Zarah Leander patila. Igrala je skoro uvek melodramatične uloge glamuroznih glumica ili pevačica ponešto sumnjivih aspiracija koje zastranjuju u ludoj zaljubljenosti, dok ih na kraju deus ex machina principom ne spase jedan prosečan, pristojan muškarac. Rođena kao Zarah Stina Hedburg, odgajana u dobrostojećoj, građanskoj porodici u Karlštadu, Švedskoj, svoj prvi međunarodni uspeh postigla je 1936. u Beču igrajući u jednoj opereti zvezdu tipa Grete Garbo. Zbog svog dubokog, „muškog“ glasa, za kratko vreme postala je senzacija.

Neprikosnoveno je vladala nemačkim filmskim nebom sve do 1943, kada se, iscrpljena političkim manipulacijama u kojima je učestvovala sa manje ili više strasti, vratila u Švedsku. Sarađivala je na 10 filmskih projekata sa studiom Ufa, između ostalih je igrala i u filmu La Habanera, snimljenom 1937. pod rediteljskom palicom Detlefa Siercka, koji će kasnije u Hollywoodu pod imenom Douglas Sirk napraviti karijeru u žanru melodrama. Iako je dugo posle svog povratka u Švedsku bila optuživana zbog veza sa nacističkim režimom, 1950. uspela je da se vrati na scenu kao pevačica. Njeni najvatreniji obožavaoci opet su bili Nemci homoseksualne orijentacije, koji su se oduševljavali njenim androginim glasom i raskošnim izgledom. U svojoj biografiji Monolog jednog obožavaoca, književnik i publicista Paul Seiler objašnjava njenu privlačnost: „Bili smo zavisnici od mita Zare Leander, njene patetičnosti, njenih emotivnih izliva, koji su za nas značili život. Obožavali smo njenu pojavu Valkire, njen duboki, skoro muški glas. Za mnoge od nas ona je istovremeno predstavljala majku i oca i bila je supstitut za sva potisnuta osećanja.“

Najveća diva od svih njih, koja jedina i dalje intrigira i inspiriše međunarodnu kulturnu scenu, rođena je 27. decembra 1901. u Berlinu kao Marie Magdalene Dietrich, u porodici policijskog oficira. Odgajale su je žene, majka i tetka: „Živele smo u ženskom svetu, u kome je sve bilo prijatno i mirno. Znala je da nas uznemiri i sama pomisao da se u taj naš svet mogu vratiti muškarci. Muškarci, koji će preuzeti skiptar naše male kraljevine i poželeti da ponovo budu gazde u kući“, zabeležila je u svojim memoarima. Iako pripremana za karijeru koncertne violinistkinje, igrom slučaja okreće se glumi. Pohađa elitnu glumačku školu Maxa Reinhardta i sve do 1930. mučno se probija statirajući u brojnim nemim filmovima. Bila je punačka, obična, bez vidljivog estetskog potencijala za duh vremena u kome je gradila svoju karijeru, a sebe je nazivala „krompirom sa kosom“. Bilo je iznenađenje za sve kada ju je već tada poznati bečki režiser Josef von Sternberg izabrao za ulogu zavodljive, proračunate vamp žene Lola-Lole u filmu Plavi anđeo, rađenom prema romanu Heinricha Manna Profesor Unrat.

To je istovremeno početak i jedan od vrhunaca karijere koja je ušla u sve pore filmske umetnosti – Marlene Dietrich koja sedi na buretu, prekrštenih božanstvenih nogu, jeftina i neodoljiva, strasna i proračunata, opasna i podatna i koja peva šlager za sva vremena „Od glave do pete spremna sam za ljubav“. Neposredno posle premijere filma Plavi anđeo Dietrich sa Sterbergom napušta Nemačku i odlazi u Hollywood. On je bio njen tvorac, pretvorio ju je u glamuroznu divu kao odgovor Paramounta na božanstvenu Gretu Garbo studija MGM. Visokih jagodica, ledenog pogleda koji isijava neodoljivu erotiku, ali istovremeno upozorava na opasnost, ona je bila ta koja će nadživeti filmsko božanstvo Grete Garbo. Kada se 1932. u filmu Plava Venera pojavila u muškom odelu, postalo je jasno da seks-simbol Dietrich donosi jedan novi, neponovljivi kvalitet samosvesne nezavisnosti i blistave biseksualnosti.

Slika Marlene Dietrich sa cilindrom u muškom fraku i sa muštiklom i danas je sveprisutna u vizuelnoj svakodnevici međunarodne kulturne scene. Marlene Dietrich je bila idol emancipovanih žena između dva rata. Nije bila samo sjajna glumica, već je imala i jasne političke stavove. Smatrala je da se iz pristojnosti mora biti antifašista u vremenu fašističkog divljanja. Domovina joj nikada nije oprostila što je igrom i pesmom podržavala savezničke trupe koje su bacale bombe na njen rodni grad. Ostvarila je fenomenalnu ulogu u filmu Nirnberški proces, u kome je na fascinantan način uspela da objasni tragediju svoje nacije. Nikada se nije stidela svog porekla, bila je ponosna Nemica sa američkim pasošem, ali je bila istovremeno i najžešći kritičar nemačkog ludila. Kako je znala strasno da voli i muškarce i žene, tako i u ljubavi prema svojoj naciji nije odvajala njena veličanstvena i stravična dostignuća. Berlin je bio i ostao njen rodni grad, ali joj nikada nije zaboravio „izdaju“ i nije je za njena života dočekao raširenih ruku. Sahranjena je na berlinskom groblju Friedenau, na kome počiva i njena majka. Počasnu plaketu grada Berlina dobila je posthumno tek 2002. Iz mase okupljenih građana čuli su se brojni uzvici negodovanja.

Tekst: Jelena Volić-Hellbusch