ELLE intervju: Marčelo

Tvoj dnevni, glavni posao – posao urednika u strip redakciji – jeste san svakog dečaka. Ti si samo imao sreće da budeš dečak duže nego svi ostali.

Uopšte nisam imao sreće – to nije lutrija, to je odluka. Uvek treba paziti ono dete u sebi – savet za svakog čoveka, ne samo za trudnice. Mnogi ljudi gledaju da ne razočaraju svoje bližnje: porodicu, prijatelje, ljubav – i potpuno se slažem s time, ali osoba koja mi je najveći kompas jeste dečak koji sam nekad bio. Kad si mali, sve je veliko, ne samo prostor, nego i vreme – nađeš se u drugom delu grada, svega pola sata daleko od svoje zgrade, a otkriješ čitav novi svet, u danu koji traje dovoljno dugo da ti dozvoli udisanje detalja. I ne znaš ništa, a sve ti je jasno, raduješ se svetu i bezrezervno veruješ u heroje, u princip dobra. Sve je tu: divna radoznalost koja te vakciniše protiv bolesti dokonosti, naoštrena čula i vera u dobrotu. Jedna od pouzdanih definicija starenja jeste otupljivanje ovog trojstva. Tragedija je što mnogi, međutim, misle da to nisu vesnici starenja, nego odrastanja. Da je to nekakva neminovnost, čak i test kojim se ljudi dele na zrele i detinjaste. Nije trik u tome da prosto budeš nezreo, nego da budeš zreo, a da očuvaš dete u sebi. A strip, to je jedan od mojih pouzdanih mostova prema detinjstvu, moja konstanta. Odustao sam odavno od crtanja i opredelio se za bavljenje rečima, ali sam svoju stručnost u tome svejedno doveo u vezu sa stripom: adaptacija i stilsko sređivanje tuđih prevoda, moje prevođenje serijala Lokot i ključ, korektura, pisanje uvodnih tekstova i uređivački poslovi, to su moji načini da se stavim u službu afirmacije devete umetnosti kod nas.

Koji bi strip junak ti voleo da budeš?

Nije slučajno što sam od strane Veselog četvrtka pozvan da se bavim baš Dylanom Dogom: on je moj omiljeni junak, i nisam ovakav zato što se oduvek poistovećujem s njim, nego se oduvek poistovećujem s njim zato što sam ovakav. Dylan je čovek koji se bavi mahom neshvaćenim i potcenjenim zanimanjem, gotovo uvek je švorc, beskrajni idealista uprkos stvarnosti i čovek koji se od ludila brani ironijom i sposobnošću da se u brk nasmeje ne samo životu (i smrti) nego i sebi samom.

Pa zašto te onda, uprkos tome, zovu Deda?

Haha, kako si to iskopala? Da, u mom društvu ima mnogo tih internih nadimaka, nisam samo Deda nego i Vrabac. To drugo zbog neverovatnih fizičkih gabarita i činjenice da na svim putovanjima sa bendom besomučno zobam grickalice (koje oni zovu zrnevljem). A Deda iz raznih razloga – kažu da kašljem i kijam kao deda, a umeo sam i da zaspim kad je najbolje zezanje, to je jedno vreme bio moj zaštitni znak.

Singlove Pegla i Laž smo već čuli, a na proleće nas očekuje i peti album, Napet Šou. Koji su to problemi o kojima ćemo imati prilike da slušamo?

Istina, rekao sam da su te dve pesme prilično verna najava albuma, ali pod time nisam mislio da će on biti nekakav spisak kolektivnih dnevnih problema i tegoba. Ljudi koji čuju samo poneki singl mogu da se prevare u vezi sa tim, ekipa i ja nikada nismo pravili albume na kojima beskrajno popujemo s bezbedne razdaljine (ili visine), kao da smo bezgrešni propovednici. Ne verujem da bilo ko ko je zaista preslušao ploče ima takav utisak, jer kroz svoje pisanje ponajviše preispitujem sebe samog, iza dela stojim i kao autor i kao osoba. Jer, tamo gde nije tako, dobije se bizarni mesijanski sindrom. Ima, dakle, na albumu dosta prostora za razna raspoloženja, i za dosta duše. Bez toga, bez ličnih lomova i znakova pitanja, bez osobe koja stoji iza, takozvana angažovana umetnost nije ništa drugo do goli politički pamflet i ređanje parola. Verujem da je danas veoma ozbiljan zadatak kako ugraditi sebe u ono što stvaraš, kako biti apsolutno tu, u svom delu, a da to ne sledi kanone odvratne trgovine intimom u duhu reality ere, koja će se,  jednom kad nas više ne bude, stručno zvati era Ojdanića.

Zbog Pegle su mnogi rekli da favorizuješ gay populaciju, kako reaguješ na te optužbe?

Grohotnim smehom i hrišćanskim sažaljenjem. Nije problem što je to laka diskvalifikacija, nego što je teška digresija: jedino što Pegla favorizuje jeste svačije pravo na život, za početak. To je pesma o jednom ubistvu, molim vas lepo. I pisana je kao zamka, da se pokaže da li je stvarno moguće da će se čak i u tome čitati sve drugo osim onoga što zaista piše, pošto nama čak ni taj nivo civilizovanosti nije jasan. Mi smo još u sivilu, to što mi živimo je sivilizacija. Kamiondžijsko teoretisanje zavere u svemu, pa i u nečemu gde se jedino očitava svačije pravo na život. Do koštane srži korumpirana zemlja koja se dušebrižno sekira nad svojom budućnošću zato što je Amerika sad pre koju godinu izmislila gayeve specijalno zato da nas upropasti, možeš misliti. Mizerija zatucanih koji se ponose činjenicom da su pri svojoj „evoluciji“ lomaču otkrili pre nego ogledalo. Najsmešnija je tvrdnja da pesma vređa prave patriote, jer nijedan iskreni rodoljub u svoje redove ne računa bespredmetne kabadahije, nego ih se stidi. U toj pesmi postoje dve žrtve, ne jedna: i Darko zvani Pegla takođe je žrtva nasilja. Nasilje je negativac te priče. Ko to ne čuje, sa njime se ne raspravlja.

Zbog ljubavi si kupio televizor?

Opasne neke doušnike imaš. Da, osam godina nisam držao TV u stanu. A ni ispred stana. No, situacija se promenila: ako ti je devojka novinar, a živite zajedno, to je to, imaćete TV. Ko god kaže da ljubav nije kompromis – laže. Međutim, magija je u tome što ljubav radi drugu stvar: čini da napraviš kompromis, a da to uopšte ne doživiš kao kompromis. Samo tad je pravo.

Tekst: Branislava Kostić

‹ Prethodna 2 / 2 

Bonus video
KOMENTARI
Inicijalizacija u toku...