ELLE intervju: Marčelo

Foto: Miljana Vuković

On iznosi utiske, a ne tvrđenja, izaziva polemiku, a ne hipnozu. Marko Šelić Marčelo se protiv masovnog programiranja bori na najbolji način koji poznaje – rečju!

Tek kada sam pokušala da dogovorim snimanje sa Markom Šelićem shvatila sam koliko je teško doći do njega. Hoće on, ali nema vremena. Isto tako hoće da dâ još koji ispit i završi Filološki fakultet, ali nema vremena da se svrti i posveti mu se. Puno radi, tj. piše. Kada ga pitate o čemu, odgovoriće: „O ljudima, psima i mišima.“ Trenutno sprema peti studijski album Napet Šou, piše drugu knjigu romana Malterego, a skoro već pet godina radi u redakciji Veselog četvrtka, najvećeg domaćeg izdavača stripova.

Mnogi se pronalaze u tokovima njegovog britkog uma, a oni manje srećni su meta njegovog rafalnog ispaljivanja reči koje se kao otrovne strelice zabadaju tačno tamo gde treba.

Mladi ljudi te često citiraju, devojka u srednjoj školi je maturirala na temu tvojih stihova, a glumici Bojani Maljević pretili su zbog Pegle – da li si svestan uticaja koji imaju tvoje reči? Da li si ikada imo problema zbog svog "dugačkog" jezika?

Hah, ikada? Ne verujem da postoji čovek koji nije imao problema zbog jezika, koje god da je dužine – i onaj koji preterano ljubi tišinu i statira u nemom filmu svog života može, zbog manjka jezika onda kada treba govoriti, da prođe rđavo taman koliko i onaj čiji je blebet rafalan tamo gde je bolje ne reći ništa. Samo je prava mera dobra, ali kako se ona menja od situacije do situacije, nema univerzalne jednačine i svi zapadnu u problem.

Tebe je, pretpostavljam, uvek morio višak?

Moji prvi problemi – tačnije, tuđi, koje sam ja uzrokovao – imali su veze isključivo sa jezičinom. Moji su se plašili da me pokazuju gostima, jer je bilo nepredvidivo šta ću im reći (nakon što sam jednoj maminoj drugarici rekao da ima zube nalik kukuruzu, drugu nazvao majmunom, a ćaletovu koleginicu iz čista mira optužio da mu je švalerka). Nije to bilo do nevaspitanja (naprotiv, vrrrlo su umeli da me ukore zbog ovoga), već do moje fasciniranosti otkrićem da samo dve stvari mogu u sekundi da promene raspoloženje svih ljudi u prostoriji: iznenadni zemljotres i reč. Imao sam tri i po godine i, naravno, nisam baš preterano razmišljao – u godinama koje su dolazile ostao sam jednako zaljubljen u reči, ali sam naučio da u mom okruženju samo dve kategorije ljudi onako nesmotreno dele ljudima epitete kao ja sa tri i po: političari i prostačine, a ponajviše oni u kojima se ova dva opredeljenja skladno stapaju u jedno. Pride, onaj mali Ja nikome nije zaista mislio zlo, nisam čak ni znao šta je uopšte koncept uvrede, a danas vidim mnoge ljude koji vređaju prilično ozbiljno i prilično namerno, ali su neopterećeni savešću taman koliko i trogodišnjak. A reč i dalje ima moć da menja ne samo raspoloženja nego i živote.

Da li su devedese naša stvarnost?

I one originalne devedesete izlile su se iz nas. Mi nismo njihov produkt, nego one naš. Nije baš svako spreman da svoje sporove raspravlja puškama pred zoru novog milenijuma. Balkan je bio, i zato treba ponajviše da strepi od sebe samog: kad počnemo s onom pričom da nas beli svet mrzi, zvučimo kao samoubica koji strepi da ga na putu da se baci pod domaći voz slučajno ne zgaze kola sa stranim tablicama. Niko se ne bavi nama ni kroz ljubav ni kroz mržnju, nego samo kroz to da li nas treba shvatiti ozbiljno ili nam se treba smejati. Ako mislimo da je to sa devedesetim neka vrsta našeg reality rimejka Dana mrmota, zašto bi nas bilo ko shvatio ozbiljno? Ako se pokaže da su devedesete naše prirodno stanište, to ljudima preko neće biti čak ni žalosno. Ovo što sada vidimo svakako nije pun pansion – nema rata, nema redova za zejtin. No, neki drugi klimatski uslovi čine da kosti slute nevreme – u prvom redu, kontrola medija. Prvo se jedan igrao posedovanja gotovo svih medija, a onda je došao drugi i gleda da bude još gori. Ako znamo šta je upravo na planu medija pre obojice radio Sloba, da li reč rimejk počinje da zvuči zlokobnije? Možda ni Slobi to nije bio master-plan oduvek, šta ako se jednostavno zaigrao? Suština naše nesreće je u tome što na istom prostoru u isto vreme snimamo dve različite serije: oni Igru prestola, a mi ostali Walking dead – izađeš na ulicu, uključiš TV, a na oba mesta sve sami zombiji, povampirene devedesete, dok zvanično saopštenje glasi da smo na pravom putu. Naše su babe bile mudrije od nas: ako kosti kažu da stiže hladnoća, njih uopšte nije zanimalo šta spiker vremenske prognoze ima da kaže.

Bez milosti kritikuješ stanje u državi. Da li si ikada razmišljao da napustiš Srbiju?

Stoput. I nikad nisam povukao jedan jedini potez ka tome. Nisam sklon odustajanju, a osim toga, duboko verujem da tako glasi prava definicija rodoljublja: raditi svoj posao najbolje što možeš i dati svoj maksimum svojoj zemlji. Avaj, kad sam to kazao na jednoj tribini, jedan srednjoškolac  reče: „Pa dobro, ali… to je više kao ljubav prema svom zanimanju, ne prema zemlji.“ I tu shvatiš: pa oni stvarno misle da te dve stvari nisu ni u kakvoj vezi. Voleti zemlju, to je, valjda, samo ono kad to stalno kličeš i kitiš se njenim obeležjima zapadajući u trans kao divlje pleme dok igra oko totema. Zar takvi ljudi više vole moju zemlju nego ja? Međutim, u tome i jeste caka: da se svi ljudi oklevetani da ovu zemlju ne vole odjednom isele iz nje, oni koji ostanu jedno veče bi slavili, a već sutra, mamurni, počeli bi između sebe da se optužuju ko više voli zemlju. Očas posla bi opet neki bili prokazani da su izdajnici. Pa kad i oni budu isterani, ovi što ostanu opet bi se podelili. I tako sve dok ne ostane jedan jedini čovek, koji bi možda imao snage da sebi napokon prizna šizofreniju.

Nastavak pročitajte na sledećoj strani  1 / 2 Sledeća ›

Bonus video
KOMENTARI
Inicijalizacija u toku...