Već više od četiri decenije svojom muzikom zavodi generacije onih koji muziku iskreno vole i slave, a svojom modnom pojavom ostavlja bez daha. Iako smo prvenstveno planirali da razgovaramo o modi i muzici, između Josipe i mene kao da se dogodila neopisiva magija u kasnom poslepodnevu prohladnog dana na kraju avgusta. Za razgovor sa njom vam ne vredi da unapred pripremite pitanja.
Morate otvoriti um i prepustiti se njenim mislima. Kao umetnica, muzičarka i žena, Josipa kao da je neko mitsko antičko biće koje se pojavilo sa preciznom životnom misijom. Ona nije posebna zato što je „ekscentrična” već je posebna zbog toga što vidi sve ono što je očima nevidljivo.
Njena intuicija poseduje zapanjujuću moć jer se nakon druženja sa njom osećate kao da ste prošli kroz regenerišuću seansu. Ono što je trebalo da bude isključivo modni intervju pretvorilo se u jedan od najintimnijih razgovora gde Josipa progovara o svojim danima u Njujorku ali i o Karlu, večnom izvoru njene eliksirajuće energije. Čarolija Josipe Lisac leži u tome što je ne možete definisati. Možete joj se samo prepustiti.
Rano ujutro putujem u Njujork, a pošto znam da ste i Vi tamo živeli krajem sedamdesetih zanimaju me Vaša iskustva. Njujork je tada bio prljav, opasan ali izuzetno kreativan grad. Warholova Fabrika je bila na vrhuncu, vladao je CGBG, The Clash… Fascinatan period, a Vi ste bili u tom epicentru.
Secam se, kada smo došli u Njujork odmah smo završili na Broadwayu gdje me Karlo odveo na mjuzikl The Wiz odnosno Čarobnjak iz Oza. Usledio je šok jer sam gotovo pala u nesvest od tog čarobnog Broadwaya, svetla, pozornice, kostima u tom neopisivom mjuziklu. Posle smo otišli u SoHo, gde je nastupao genijalni Airto Moreira, slavni perkusionista koji je bio okružen celim setom udaraljki. Niko u Evropi tada još nije ni znao za njega, ali mi smo završili u tom salonskom klubu i uživali.
Osim što ste istraživali Njujork, tamo ste imali i svoj službeni showcase?
Da, čak se sećam i datuma, 14. jul 1977. Bila sam malo i drska, jer sam pripremila Rainy Night House od Joni Mitchell i interpretirala je na svoj način. Te dane ću, takođe, pamtiti po potpunom zamračenju Njujorka, jer je nestalo struje na celom Manhattanu. Fantastično je iskustvo taj mrak u Njujorku kada se dogodi. Fantastično ali i strašno, kao da celi grad utihne. Na svu sreću to predveče smo bili kod kuće.
Koje Vam je lekcije Njujork podelio?
Iskreno, naučila sam dve stvari. Pre svega, šta znači biti otvoren, jer Njujork je po tom pitanju fascinantan. Kasnije kada sam došla u Los Anđeles osećala sam se kao da sam stigla na selo. Njujork je nestvaran i brz, sam grad nameće pravila ljudima. Tamo je jedna posebna sila koja sve kontroliše, shvatila sam da je to centar sveta. Sve što je najbolje dolazi u Njujork, govorim o kraju 70-ih. Mi smo svaki dan visili po Broadwayu, tada sam otkrila američku tortu od sira i to mi je još uvek najbolji kolač. Izlazili smo po najboljim restoranima. Sećam se da smo deset godina ranije putovali po celom Sovjetskom Savezu, od Lenjingrada do Vladivostoka, ali najbolji ruski restoran nalazio se upravo u Njujorku: Russian Tea Room.
Najbolji shopping ikad! Znate, da sam ja modno „posebna”, kako bi se reklo. Mene nikad nisu zanimali modni magazini nego samo ono sto se meni sviđa. Tamo sam videla predivne stvari.Osim toga, tamo čim neko primeti vaš izgled, pohvali vas odmah, direktno u lice, iako je sasvim nepoznata osoba. To je nemoguće kod nas.
To je tako tipično za Njujork. Imam utisak da Vas je taj grad u velikoj meri formirao?
Otvorio me i učinio jednostavnijom, apsolutno. Upravo je razbio tu jednu evropsku suzdržanost. Postala sam jednostavnija. Imala sam tada 27 godina i bila sam na putu finalnog odrastanja. Ono što sam tada shvatila vrlo je bitno: Amerika, ipak, pruža svakome svetlo. Sve zavisi od tebe i tvoje istrajnosti i upornosti. Oni imaju fantastičnu uzrečicu: "ako sam mogao ja, možes i ti". To je izuzetno bitno u odnosu prema samom sebi. Nema recepta za uspeh u Njujorku, nema konkretnog pravila i ne znaš kada dolazi onaj trenutak: u pravo vreme, na pravom mestu. Može doći za mesec dana, pet ili dvadeset godina, ali mogućnost je uvek prisutna.
U Los Anđelesu ste živeli dve godine i snimili fenomenalan album Made in USA na kojem su radili izvanredni muzičari? Kada celu tu američku pustolovinu sumiramo, kakav je bio Vaš povratak u Zagreb?
Bio je traumatičan. Album koji je tada uslijedio, Hir, hir, imao je angažovane tekstove koji su govorili o tom mom povratku i stanju uma. Prva pesma na albumu zove se Pazi, oštar pas.
Mislim da ste mi tim naslovom sve rekli.
Da, svi su lajali sa svih strana. Naša tipična hrvatska priča: "pa šta ona misli da je", "gde je ona išla”, "šta je ona uopšte mislila”… Sve to usledilo je nakon povratka iz Amerike. Ja sam najponosnija na to što se još uvek kao dete čudim nekim situacijama. Čudim se jer učim, ne prestajem da učim i želim to zauvek da radim. Niko nije najpametniji na svetu. Uvek me pitaju "pa što se čudiš Josipa”? Ali ko se zapravo čudi? Čude se oni koji su mladi, buntovni i koji ne žele da prihvate sredinu i pravila jer se to sve može menjati. Sve se može promeniti, čak i najnegativnije iskustvo. Ja se još uvek bunim protiv svoje sredine koja već godinama spava dubokim zimskim snom. Ne znamo kud ćemo i gde ćemo, potpuno smo izgubljeni.
Vi ste kao Petar Pan, uvek mladi, energični i uvek želite više. To je neobična pojava za ove prostore jer kada jednom muškarac ili žena uđu u određene godine od njih se očekuje da se određeno ponašaju. Javljaju se konvencije i granice. Ako to ne pratiš, onda si nazvan ekscentričnom pojavom.
Nedavno sam imala koncert u Puli i predivno je kako su svi komentarisali kako ja stoički nosim sve te svoje brojne promene i sve te godine. Ja ih ne ignorišem, vidim ih ali ne dopuštam da utiču na mene. To je, kako ste vi rekli, „drugačije, ekscentrično” razmišljanje kod nas i naravno da te malo zaboli, jer nestrpljivo očekuješ kada će se ta sredina već jednom promeniti i da će biti malo više onih koji su drugačiji. Za to treba hrabrosti, treba se usuditi… Život donese razne situacije i ti se menjaš pa se onda nađeš na jednoj potpuno drugoj ulici. Zašto se tako menjaš? Onda ideš prema onome gde ide gomila ljudi misleći kako je tamo sigurnije. Međutim, tamo nije sigurnije, tamo je totalni haos. A na mojoj „ekscentricnoj” strani je red i mir. Zašto je onda tamo sigurnije, a kod mene "drugačije"? Iz te gomile dolazi nemir i nesigurnost, glasniji su i drskiji od nas "drugačijih". Na mojoj teritoriji sve je u redu i sve je u miru. Vlada ljubav, odanost, vernost, poštovanje…
U tom moru negativne energije koja Vas je dočekala nakon povratka da li ste ikada razmišljali o tome da spakujete kofere i vratite se natrag u Ameriku?
Ja sam do tada već naučila na proteste i napade usmerene prema meni. Kada sam se sa 20 godina pojavila na pozornici velikog Splitskog festivala odevena u crnu toga haljinu sa kapuljačom kako bih otpevala Runjićevu pesmu Kapetane moj, dočekali su me potpuni muk i tišina. Ta pesma govori o ženama koje gledaju prema pučini odevene u crninu dok čekaju svog kapetana. Te žene su nosile crne marame i to je ta slika koju sam ja na svoj način interpretirala. Kada sam završila pesmu ponovno me dočekao muk, niko nije aplaudirao.
Vi ste borac, Josipa.
Jesam. Život mi je doneo najstrašniju situaciju, susrela sam se sa smrću. Karlo je preminuo u 51. godini. Njegova smrt je bila mlada i lepa jer Karla nije mučila, u snu mu je došla. To je kraljevski bilo. I ja bih zelela da mi tako dođe. Imala je milosti u toj okrutnosti. Upravo tako. I kako me ostavila? Ostavila me tako da propitam i sebe kao osobu i svoju snagu i svoju hrabrost. Rekla sam sama sebi da ću dati sve od sebe da nastavim sa svojom snagom. Predaja ili depresija nije bila opcija. Ostala sam u normali i to je danas još uvek čudno. Cudno je svima da se još uvek smejem i razgovaram o toj gospođi Smrti.
Još uvek osećate Karlovu energiju u svakoj svojoj pori?
Izuzetno. Ona dolazi iz te ljubavi koja je neiscrpna. Za mene je ona božanska. Provokacije boli i tuge uvek su dolazile do mene, suljale se kroz prozore i kroz vrata ali uvek sam se morala čvrsto zatvoriti i očistiti od takvih energija. Ostati svoja. Ostati jaka. Sve to moguće je samo uz tu neopisivo snažnu količinu ljubavi. Ja sam srećna jer sam istinski znala šta znaci when a man loves a woman.
I takav trenutak se više nikada ne može ponoviti. Možete probati bezbroj puta ali ne možete ga ponoviti. Ja u samom procesu stvaranja nisam osećala da se radi o nečem posebnom. Bila sam premlada, sanjala sam da ću imati nove pesme. Osećala sam da počinje jedan moj drugi život. Kada sam čula kako Karlo svira po klaviru, prve skice pesama – meni se sve to sviđalo. Bitno je bilo reći „ne” u određenim trenucima, a reći „ne” je najveći luksuz. Od početka svog puta znala sam reći „ne”. Znala sam šta mi se ne sviđa, ali bilo je teže proceniti što mi se sviđa. Tada je nastupio trenutak kada mi se sve neopisivo sviđalo. Nisam mogla da znam što će se dogoditi sa tim albumom u budućnosti. Radili smo nestvarno snažno, emocionalno, talentovano… Sve je to pokretao Karlo i njegova energija, on je morao zavesti sve te saradnike. Tako nešto ne može da se ponovi, fenomen je fenomen.
Meni je neverovatno da se o jednom domaćem albumu četiri decenije nakon njegovog izlaska razgovara sa jednakim žarom i da neki novi klinci pevaju O jednoj mladosti.
To je jedan od razloga zašto taj album živi – dolaze mladi koji otkrivaju. Uvek vidim na koncertima mladiće i devojke koji mašu i pevaju. Da budem iskrena, nisam ni shvatila odmah da je prošlo čak 40 godina, zato što ne slavim rođendane i godišnjice rada. Prvi singl sam snimila 1968. godine pa me Arsen poslao kao debitantkinju na festival u Opatiju. Dakle, govorimo o pola veka scenskog rada. Muzički izrazi su se menjali, ali ja sam ostala na sceni.
Kada rezimiram Vašu pojavu, od tog skandaloznog nastupa u Splitu do danas, moram da zaključim da imate svojevrstan ljubavni odnos sa crnom bojom.
Moj odnos prema crnoj bio je instinktivan, on nije bio inspirisan nečim što sam videla. Ne mogu tačno da objasnim, ali meni se crna od početka sviđala, nije postojao nikad konkretan razlog. Instinkt, čisti instinkt. Na mom prvom televizijskom nastupu ikada bila sam odevena u crnu rolku i crnu suknju za prvu pesmu, a za drugu sam imala belu košulju. Setite se da su to bile sedamdesete.
Zanima me razlog društvene diskriminacije crne boje koja je jednim delom prisutna i danas, a mogu tek zamisliti kako je to bilo sedamdesetih. Sigurno su Vas etiketirali kao neku ludu darkerku ili satanistkinju?
Bilo je svakakih komentara ali kako objasniti da mi se jednostavno sviđa i da nema objašnjenja. Famozno je kako se sa nekim spoznajama rađamo iako ne znamo otkud one dolaze. Meni kao da je crna boja odabrana pre rođenja. Znala sam da ću biti provokator, ali u smislu da ću donositi nove ideje i boriti se protiv pravila, za drugačije, za promene. Iako volim i boje, moram priznati, omiljena mi je fuksija.
Postoji li boja koju nikad ne bi nosili? Ima li takve?
Sve boje volim ali kroz detalje, čisto da istaknu ono što je važno. U poslednje vreme sam cela „pocrvenela”. Bila sam u Njujorku ove zime i nosila predivan crveni šešir sa crvenom vestom koju potpisuje Martin Margiela pa su me svi pitali: šta ti je sada, zašto si cela u crvenom? Možda sam odabrala crvenu jer mi smeta ta cela crna slika mode. Odjednom su svi u crnom, crno iskače sa svih stranica modnih magazina. Eto vidite, opet se javlja taj moj bunt. Taj moj protest se javi i odmah se naoružam crvenom bojom, samo da ne budem u krugu istih.
Vi, dakle, već decenijama protestujete protiv modnih trendova.
Možete to tako reći. Vidite, ne volim povodljivost koja je u modi najviše prisutna. Ti diktati kojima se mora pokoriti… Ja nisam znala šta su modni trendovi i šta je modna pista, jer kao devojka nisam ni kupovala modne magazine nego sam kupovala onaj slavni američki LIFE časopis sa fascinantnim crno belim fotografijama koje su me oduševljavale. To je bio moj prostor u vizuelni svet estetike. Bile su obično četiri stranice nekakvog modnog editorijala. Taj LIFE je bio moj prozor u svet mode ako to tako možete nazvati.
Napravili ste više stilskih reinvencija nego Madonna. Meni je najupečatljivija ona koju sam video na televiziji kao dete, 1994. godine. Bio je koncert i Vi ste bili u predivnoj crnoj haljini, zakopčanoj do vrata, a kosa kao da Vam je bila premazana tamno ljubičastom bojom koju niste isprali. I danas se mogu setiti te slike.
Da, na glavi sam imala temperu jer sam želela da mi kosa izgleda kao da sam se farbala, a da je nisam isprala. Haljinu je napravila moja draga Ida, bila je od kože. To je jedna sjajna umetnica sa Brača, Ida Stipšić-Jakšić. Ona je mene oblačila u fenomanalne metale, žice, pa one mreže za komarce što su se koristile u Dalmaciji.
Uvek ste imali nos za otkrivanje specifičnih talenata na našim prostorima: od Alana Hranitelja, od Ide Stipšić-Jakšić i Ksenije Vrbanić.
Znate šta: nikad nemojte nikoga da potcenjujete. Dizajneri koji zapravo nemaju izgrađeno ime uvek imaju najbolje ideje. Sećam se gospođe Ljubice Rudi koja je imala salon za venčanice i fenomenalne ideje i materijale sa kojima smo se igrale kao deca. Dakle, za dobru ideju neko ne treba biti proslavljen modni dizajner. Poenta je da sam se sama snalazila. Nešto bih kupila i prepravila, ali bila sam najsrećnija kada bih pronašla mlade talente koji su svoj svet delili sa mnom. Sada kada razmislim o svom odevanju mogu reći da sam, zapravo, minimalista, koliko god to neverovatno zvučalo.
Modu ste uvek koristili kao produžetak Vaše muzike, kao deo poruke?
Moda nikada nije smetala mojoj muzici, koliko god luda izgledala. Uvek sam imala osećaj da sam, zahvaljujući onome što nosim na sceni, muzički snažnija. Tako je i danas jer scena je scena – ona trazi maštovitost i izražaj, traži ceo vizuelni identitet. Kod mene je to sve bilo povezano od samog početka. Ništa se nije promenilo.
Za mene ne postoji ništa intimnije od parfema koje koristite. Postoji li jedan koji već dugo koristite?
Da, Bois du Portugal, koji sada nosim na sebi. Sva odeća mi miriše na njega. Modni dizajner, Alan Hranitelj, mi ga je otkrio i poklonio pre jedno deset godina.
Koji parfem je Karlo koristio?
Grey Flannel od Geoffreyja Beenea spakovan u apotekarsku kutiju. I dan danas je imam.
Tekst: Grgo Zečić
10 KOMADA KOJE SVAKA ŽENA U PEDESETIM TREBA DA IMA U SVOM GARDEROBERU: Inspirišite se da postanete ikona stila
OVI MODELI PANTALONA NAJBOLJE PRISTAJU ŽENAMA 50+ : Modne ikone sa Instagrama ih uključuju u svoje dnevne outfite
ANGELINA JOLIE PROŠETALA NAJPOŽELJNIJU TORBU ZA 2023. GODINU: Košta preko 3000 dolara i ponovo vraća u modu XXL formu
9 PROIZVODA KOJE NE BI TREBALO DA KORISTITE KADA PREĐETE 50: Umesto da čine lice svežim, daju potpuno suprotan efekat
DA LI ŽENE TREBA DA SE ODREKNU NASLEDSTVA U KORIST MUŠKOG ČLANA PORODICE? Ekonomska moć nad drugim je osnov nejednakosti