Bojana Stefanović: U sigurnoj luci

Foto: Miloš Nadaždin/Adria Media Serbia

Sa Bojanom Stefanović smo pričali o tome kako se ostvaruju snovi, kako se vole ljudi a kako osvajaju reditelji.

Piše: Sonja Ćirić

Da Bojana Stefanović nije jedna od neuobičajenih mladih glumica, reditelj Radoslav Rale Milenković ne bi je izabrao da igra Loru u Staklenoj menažeriji Tenesseeja Williamsa, a Bojana Stefanović ne bi postala deo nevelike grupe glumica kojima se obistinio san da glume neki od čuvenih likova svetske drame.

Šta vama privatno znači uloga Lora?
Lora?! Pa to je kao kad vam ponude da igrate Juliju, ili bilo koji drugi Shakespearov lik. Lora je lik koji se čeka. Eto, to je Lora meni. Nikada nisam tumačila lik koji je moja sušta suprotnost. Ja sam pričljiva, otvorena, neposredna, brza. Lora nema nikakvu komunikaciju sa spoljnim svetom, a i on je frustrira. Okrenuta je svojim staklenim figuricama, tim suptilnim životinjicama, one su njen svet, njeni prijatelji, njena maštanja, želje. One joj znače isto što drugima znače porodica i prijatelji, kolege, ili slučajni prolaznici. Njena zaštita, njena sigurna luka. Ja nisam ništa od toga. Ispostavilo se da je ona toliko različita od mene da mi ni glumačko iskustvo ne može pomoći. I zato sam morala da je osvajam korak po korak, da učim ko je Lora i kako je biti ona. Otkrila sam da mi je razumljiv način na koji se snalazi u životu i da mi zato, ma kako to zazvučalo čudno, ona deluje neodoljivo. Da objasnim jednim primerom: čitav naš sistem baziran je na borbi, čovek, zar ne, mora da se bori za opstanak u životu. Meni odgovara kako to radi Lora. Ona nikog ne ugrožava. Ne bih mogla nikada, nikada da osvajam svoje pozicije rušeći druge.

Među Lorinim staklenim figuricama, izmišljenim prijateljima, izdvaja se jednorog. On je mitsko biće, nedostižni ideal, neko ko se razlikuje. Da li „biti drugačiji“ podrazumeva antagonizam prema drugima?
Tenessee Williams jednoroga je povezao s njom. Ona se izdvaja od okoline zato što ima kraću nogu, a jednorog zato što ima rog. Negde pri kraju drame saznaje se šta ona misli o tome. U sceni u kojoj Lora pokazuje svoje figurice Jimu, momku s kojim ju je upoznao brat, Jim primeti da su jednorozi izumrli i kaže: „Jadničak, sigurno se oseća usamljeno“. A Lora mu odgovori: „Ne, on stoji na polici s nekoliko drugih konja i divno se slažu. Nikada ih nisam čula da se svađaju.“ Ona je otišla od sveta u kome joj nije mesto. A opet, to nije razlog da ne voli ljude bez obzira što smatra da nisu kao ona.

S obzirom na to da reditelji najčešće biraju glumce koji fizički, a kad god je to moguće i mentalitetom odgovaraju dramskom liku, šta mislite, da li lepota može da bude hendikep u karijeri glumice?
Razumem zašto to rade, ali mislim da nisu u pravu. Razumem da im je lakše da iskoriste od mene ono što je pojavno. Lepa, plava, duge noge – a, pa nju ćemo uzeti da igra neku lepu žensku. To je tužno, ali je tako. Prvih godinu-dve igrala sam izrazito lepe žene: kurtizanu Vandu u Nevjesti od vjetra, Margaretu u Faustu, Lutku u Crnom mleku, a onda sam uspela da ubedim reditelje da vide šta mogu i znam kao glumica, da mi nije jedini kvalitet dobar izgled.

Nastavak pročitajte na sledećoj strani  1 / 2 Sledeća ›

Bonus video
KOMENTARI
Inicijalizacija u toku...