Snežana Bogdanović: Ne može se bol odglumiti, morate svoj lični da otvorite...

foto: Miloš Nadaždin

Rasplakana publika, nagrada u Berlinu i iznenadno bujanje svesti o ženskoj snazi nisu bili cilj, već samo posledica težnje Snežane Bogdanović da na svoj maestralan glumački način konačno ispriča Veliku žensku priču, koja je istovremeno odjek svih njenih ličnih životnih borbi.

Za istinske ljubitelje sedme umetnosti ona, zapravo, nikad i nije odlazila. Iako je na vrhuncu filmske karijere u tadašnjoj Jugoslaviji, okićena čak i prestižnom Pulskom arenom za ulogu u kultnom ostvarenju Kuduz, od rastućeg bezumlja pobegla na jedno američko ostrvo, ni za trenutak nije zaboravljena. Nije zaboravljena ni kao ikona odmerenosti, odlučnosti, dostojanstva i ženstvenosti, što se za javnost pokazalo čak i lekovitijim od njenog talenta.

(Branka Katić: Ako sam došla u Englesku samo da igram ruske prostitutke - moj život je tužna priča!)

I hiljadama kilometara preko Atlantika, privlačila je pažnju svesnijeg dela ovdašnjeg društva. A onda se, iako nije ni odlazila, vratila sa maestralnom ulogom u filmu Šavovi, koji je premijerno prikazan na proteklom Festu. Uverljivost s kojom je predstavila lik žene koja u potrazi za istinom ispoljava enormnu snagu kosi se sa svim postojećim dramskim zakonitostima. A onda se, rasplakavši publiku, pojavila osmehnuta, kakva je uvek i bila. Eto, to je, ukratko, Snežana Bogdanović.

Ponovo ste bili u Beogradu, i to sa maestralnom ulogom u vrlo snažnom filmu Šavovi. Kako ste se proveli?

Bilo je jako uzbudljivo, ali i radno u Beogradu ovih dana. Veoma sam zahvalna na ovom iskustvu, na divnom prijemu i podršci koje smo imali na svakom koraku. Mi se nadamo i priželjkujemo da naš kreativni i stvaralački rad nađe svoj put do publike, ali to je uvek neizvestan put. Posle toliko susreta i razgovora sa kolegama, kao i sa običnim ljudima, mislim da se svi osećamo ispunjeno, jer smo ispričali jednu važnu priču.

(Oliver Frljić: Nacionalno raspamećene budale nisu specifikum samo za Ex-Yu prostor, to je korov koji uspeva svugde!)

Mnogi vašu ulogu Ane vide kao veliki povratak, smatrajući je boljom, većom i važnijom od svih dosadašnjih, gde je vi pozicionirate u svojoj karijeri?

Ona jeste trenutno najvažnija, ali ja se iskreno nadam da ću imati priliku da ponovo radim nešto što me inspiriše. Žao mi je što nema više ženskih priča, velikih ženskih uloga... Sa pokretanjem pitanja o našoj ravnopravnosti i zastupljenosti na filmu, nadam se da će se i ovde nešto promeniti u korist žena.

U prilog veličini ovog ostvarenja svedoči i nagrada na prestižnom filmskom festivalu u Berlinu, koliko vam ona znači?

Naravno da znači. Bila sam iskreno dirnuta reakcijom i kritike i publike. Umetnici su krhka bića, a ja se u tome ne razlikujem, svaki posao koji radim uvek je kao prvi put. Svakoj ulozi prilazim sa uzbuđenjem i strašću kao da je prva, sa strahom i sumnjom, sa željom da bude savršena, ali i potrebom da joj dam neki dublji smisao.

Ovo ostvarenje dolazi u pravom trenutku, u ekspanziji svesti o ženskoj snazi; čemu je sve vas lično Ana naučila, s obzirom na to da ste ulogu spremali tako što ste se upoznali i razgovarali sa ženom po čijoj je sudbini napisan ovaj scenario?

Ana je nastala u druženju sa Drinkom, ženom čije su hrabrost, snaga i upornost bile polazište za njeno kreiranje. Ali i velika odgovornost. Druženje sa njom bilo je kao neko prizemljenje za mene. Izlazak iz svog života, iz same sebe, i usmerenje na nekog drugog bilo je izuzetno važno iskustvo. Otkrivanje jednog drugačijeg života, života koji je jedna dugogodišnja bolna potraga za istinom, duboko me je dirnulo. Donelo mi je saznanje da možemo mnogo više i bolje nego što nam se čini, sve ovo je još jedna lekcija za mene. I podsetnik da se iza svakog osmeha ne krije sreća, da se tamo neko muči, bori, ne odustaje i pokušava najbolje što može. Da je dužnost svih nas da zastanemo i primetimo to i da možda probamo da pomognemo jer naša moć nije tako mala kao što mislimo.

Iako ste imali jasnu predstavu o ženi koju je trebalo da odglumite, istina je da gluma nije tek puka imitacija ili interpretacija, već su u svaku izvedbu uključena lična duboko intimna osećanja i doživljaj sveta i života. Koji deo ove nezaustavljive žene predstavlja vašu nadgradnju, šta je kod nje zapravo vaše?

Glumac može da dâ samo ono što ima. Njene misli i emocije su moje, svaki njen bol je moj bol, nastao iz razumevanja i deljenja s njom, slušanja i gledanja nje. Ne sumnjam da bi je neko drugi prikazao na potpuno drugi način, ovako sam je ja doživela. Naš scenario ima i odstupanja od Drinkinog realnog života, ali inspirisan je njime. Ponekad tačna slika na filmu ne komunicira sa nama, deluje udaljeno, a slika na kojoj smo istakli i potcrtali neke stvari izgleda realnije i bliže. Ja sam, naravno, u svom glumačkom pristupu uzela slobodu i birala i potcrtavala stvari za koje sam mislila da su važne, iznutra kao i spolja, i pri tom u svakom trenutku imala svest i kontrolu nad sopstvenim emocijama i glumačkim postupkom. Lik Ane pripada i njoj i meni.

Šta je, prema vašem mišljenju, najvažnija poruka ovog filma koja bi trebalo da dopre do najvećeg broja ljudi?

Mogu samo da se nadam da to što smo usmerili svetlo na događaje oko krađa beba, koji nikada nisu rešeni, i strašne posledice koje su ovi događaji ostavili na majke, na porodice a zatim i čitavo društvo, može da podigne svest kod svih nas o pojedinačnoj odgovornosti i urgentnosti s kojom treba rešavati ovakve nehumane pojave. Bez obzira na to što je najveća odgovornost pre svega na sistemu i njegovim institucijama, to ne umanjuje ni snagu ni mogućnost ličnog angažovanja i doprinosa svih nas.

Nastavak pročitajte na sledećoj strani  1 / 2 Sledeća ›

Bonus video
KOMENTARI
POVEZANE VESTI
Inicijalizacija u toku...