Vincent Cassel: Meni ne treba psihoterapija, gluma mi je dovoljna

foto: Profimedia

"Svako od nas ima određenu tendenciju da bude sebičan. Ono što pokušavam da izbegnem u odnosu sa svojim ćerkama jeste upravo da to ne budem..."

„Igrači“, scena 23, Pariz, 14. arondisman, rano ujutru (2:35:15) 

Francuski glumac Vincent Cassel dolazi u studio. Sigurnim koracima penje se betonskim stepenicama do prostrane sobe na trećem spratu, koja je preplavljena svetlošću. Kroz prozor se čuje smeh radnika sa obližnjeg gradilišta. Vincent baca pogled na prostoriju. U njoj su stolice i šahovska tabla. Uzima figuru kralja. Ko će biti njegov protivnik? Stari prijatelj? Žena? Možda i on sam…

Prošle godine bili ste sa suprugom u Moskvi. Kako vam se dopao grad?

Sećam se tog putovanja. Saosećam sa tim gradom. Malo je verovatno da bih mogao da živim tamo, ali mislim da je veoma lep - ta gužva i ljudi, energija. To je ono što najviše volim kod Moskve.

(Ovako izgleda ćerka Monice Bellucci i Vincenta Cassela: Nova lepotica neverovatno podseća na majku)

U filmu "To je samo kraj sveta", igrali ste sa Léom Seydoux. Šta ta uloga za vas predstavlja? Kada igrate neku ulogu, vi se u stvari sa zadovoljstvom utapate u priču.

Nisam od onih glumaca koji povlače jasnu granicu između ličnog života i posla. Neko je jednom rekao: „Sve situacije su u vama, samo treba da ih oživite.“ Ovde sam se samo prepustio svojim osećanjima i izgovarao replike iz scenarija. Meni ne treba psihoterapija, gluma mi je dovoljna.

(Vincent Cassel: Žene žele sigurnost, muškarci preferiraju avanturu)

U odnosu sa svojom ćerkom, trudim se da ne pravim greške koje je pravila moja majka. Da li postoji situacija u kojoj roditelji ne žele da priznaju svojoj deci da su pogrešili?

Svako od nas ima određenu tendenciju da bude sebičan. Ono što pokušavam da izbegnem u odnosu sa svojim ćerkama jeste upravo da to ne budem. Deca uvek treba da su u prvom planu. S tim čovek mora da bude načisto. Stoga, ako pokušavate da prvo mislite na decu, postoji velika šansa da će sve biti u redu.

Koja je razlika između samoljublja i sebičnosti?

Da biste bili u stanju da volite nekog drugog, morate prvo voleti sebe. Glumac ne može bez određene količine narcisoidnosti, to je zato što se on nalazi u centru pažnje, mora da vodi računa kako izgleda, kako se ponaša, a to svako od nas radi na svoj način... Dakle, s jedne strane, moramo to da prihvatimo kao činjenicu, sa druge, ne smemo da budemo previše ozbiljni. Neophodno je posedovati određeni balans, a to je vrlo krhka i nestabilna stvar. Postoji potreba koja tera da se to stalno održava u harmoniji - a ja to pokušavam da ostvarim svakodnevno.

Da li bi ste se oprobali kao reditelj, a da u tom ostvarenju ne glumite?

Nekoliko puta sam pokušao da budem u toj ulozi - snimio sam neke kratke filmove, dokumentarce, video klipove. To mi je mnogo pomoglo kao glumcu. Što se tiče velikih igranih filmova, nije dovoljno samo da se želi, mora da postoji realna potreba za snimanjem filma. Za sada nemam takvu potrebu. 

Sanjate li još o životu u Brazilu?

Obožavam tu zemlju. Ali, na kraju sam shvatio kako idealno mesto na kom želim da živim zapravo ne postoji. Moj dom će zauvek biti Pariz, a kad mi dosadi, uvek mogu da otputujem. Pariz - to sam ja. Naravno, veoma sam vezan i za Rio, jer sam tamo živeo više od pet godina i sviđa mi se sve u vezi sa tim mestom. Takođe, lepa osećanja vežu me i za Njujork gde sam dosta vremena provodio kao dete. Ipak, iako volim da ga posetim, ne mogu da živim tamo.

Čini se da imate sve: sjajan posao, divnu decu, neverovatnu suprugu. Kada je takva situacija, ljudima ponekad sve to dosadi...

Ne, ne, to ne važi za mene. Uvek postoji neka vrsta podsticaja. Pre svega, volim ono što radim. Ako imate ispunjen privatni život, problemi jednostavno nestaju. Trudim se da biram projekte koji me zaista zanimaju.

Kako se opuštate kada vam je neko snimanje izuzetno naporno?

Uglavnom pobegnem u neku divljinu. Deo mene nekako je povezan sa prirodom. Volim da surfujem i odmaram se negde gde ima dosta zelenila, talasa i dobrih morskih plodova…

Da li je teško živeti sa nekim ko je 30 godina mlađi od vas?

Generalno, teško je živeti sa nekim u svakom slučaju. Postoji izreka „Zajedno blisko udaljeni“. Mora da postoji ravnoteža, ona je neophodna. Skoro je nemoguće da se konstantno održava balans jer to ne može trajati zauvek. Ljudi uvek treba da rade na sebi, da se traže… Uveren sam da je i život sa mojim vršnjacima jako težak. Vidite, problemi postoje svuda, ali istovremeno, možemo da uradimo sve, bez obzira na njih. A starost je samo jedan aspekt koji se mora uzeti u obzir.

Sećate li se kakav je bio vaš prvi Instagram post?

Mislim da je to bila slika na kojoj mi je celo lice krvavo. Opis je bio „Ulazim u igru.“ („I dalje sam u igri.“)

Dobro je! Slaže se sa temom naše sobe!

Zapratite ELLE na Instagramu i prvi dobijte sve insajderske informacije magazina ELLE >>> https://www.instagram.com/elleserbia/


Bonus video
KOMENTARI
Inicijalizacija u toku...