Ivan Jevtović: Iritira me količina inercije kod muškaraca, taj gubitak iznalaženja mogućnosti da život svojim ženama učine lepšim

Foto: Mika Knežević

Ivan Jevtović, popularni glumac, muzičar, pesnik i stilski kaskader ispričao je Aleksandru Đuričiću kako su ga otac, žene i mesečarenje spasli od odrastanja...

On je u punoj brzini. Uvek.

Briljira u seriji Urgentni centar, igra u Ateljeu 212, predaje studentima glume na univerzitetu Sinergija, piše poeziju, ima novi bend Psihobilje, a razvija pozorište lektire Vladimir Jevtović, nazvano po njegovom ocu, čuvenom profesoru Fakulteta dramskih umetnosti.

(Branka Katić: Ako sam došla u Englesku samo da igram ruske prostitutke - moj život je tužna priča!)

Uz sve to, možda je sasvim normalno što Ivan Jevtović odiše nekom posebnom energijom i izgleda kao neko ko je uvek raspoložen.

Jesi li optimista?

Jesam. Tu gde smo mi sazdani i gde živimo, s obzirom na sva iskušenja koja smo prošli i prolazimo - fenomenalno je što smo živi. Neki delovi sveta mnogo su komotniji, neku su u težim i stresnijim situacijama, ali ovde u centru Balkana, u tom multipraktiku duša, ambicija, rajskih i genetskih potencijala, srećan sam da sam sa 46 godina živ i zdrav, da radim ovaj divan posao jer gluma mi otvara mogućnost da se bavim svim i svačim. 

(Oliver Frljić: Nacionalno raspamećene budale nisu specifikum samo za Ex-Yu prostor, to je korov koji uspeva svugde!)

Pevao si u bendovima Vrooom i Deca loših muzičara, a sada imaš Psihobilje?

U prethodna dva benda nisam insistirao da se izvodi moja poezija, moji tekstovi. I sada sam, kao mučenici koji predano čekaju pravi trenutak, dočekao taj treći muzički čin da mogu svoju poeziju da počnem da koristim na pravi način. Pišem pesme za Psihobilje, koji je klasičan rokenrol sastav, koji svira i pank i fank. Tu su Petar Vukašinović, koji je inače producent, i nas tri glumca: Luka Tabašević, Nikola Glišić i ja. Može biti interesantno i što se tiče muzike, ali i snimanja spotova.

O čemu pevate?

Tekstovi su uglavnom nastali na osnovu mojih ličnih, intimnih zapažanja. Jedna koja je baš dobro prošla na poslednjoj svirci zove se Gubitnik. Inspirisana tezom da su muškarci grubijani, neandertalci izgubili bitku u 21. veku i da je gube svakim danom. Ja sam od onih koji se uvek trudio oko svoje suštine, svoje supruge Sandre i kćerke Sofije. Imao sam potrebu da kažem muškarcima kako moraju da se promene. Izgubio sam ženu, prepadoh se sam, eh da sam žena, ne bih bio nasilan. Izgubio sam ženu, nemam šta da joj dam, eh da sam žena, ne bih nikad ostao sam. 

Dobro je da čujemo i taj kritički glas muškaraca o muškarcima.

Iritira me i teško mi pada količina inercije kod muškaraca, taj gubitak radoznalosti i iznalaženja mogućnosti da život svojim ženama učine lepšim. Nije u redu da jedeš pasulj, igraš sportsku kladionicu i piješ pivo svaki dan. Možeš da odeš na pijacu, odabereš svinjska rebra, kupiš cveće i na toj pijaci se divno provedeš sa svojom ženom. Za ovih 46 godina, ne računajući mog oca Vladu koji mi je bio velika podrška, uvek sam imao veće razumevanje od žena kada se nađem u nekim delikatnim situacijama. Osim toga, mogli bi muškarci da nose više boja na sebi da vidimo šta to može da izazove.

Ti si pravi maneken boja.

Jesam, od pozorišta, do intimnog života. A i žena mi je dizajner. Otkako sam počeo da se bavim glumom, imao sam potrebu da pravim svoj mali intimni fundus. Kada neka predstava prestane da se igra, zadržavao sam komade koji su mi bili bitni i onda sam ih posle kombinovao. A imam trip da sam svakog dana kada izađem u nekom drugom filmu. To je avantura sama po sebi, a i zanimljivo je što sam biraš žanr.

Koji je aktualan sada?

Herojska pobeda. Nekada se taj „film“ na ulicu prenosio iz mojih snova. Pogotovo što sam mesečar. Dešavalo se da se te neke detalje, sitnice koje sam sanjao prenesem u oblačenje.

U čemu se ogleda to mesečarenje?

Još dok sam bio klinac, sedam-osam godina, burazer mi je skrenuo pažnju da sam u snu držao neke političke govore. Novobeogradsko sam dete, stanovali smo u blizini Geneksa, u 33. bloku i starijem bratu zastaklili su terasu i napravili sobu gde je noću radio. Ja sam u sred noći otvorio prozor od te zastakljene prostorije i krenuo da držim neki govor koji je trajao dvadesetak minuta. Ne znam iz koga prabića se to pojavilo. A neka mesečarenja bila su traumatična, pogotovu za moju Sandru, dok sam još pio. To su bilo horor situacije, a od kada sam prestao da pijem, to se opet vratilo na neke pitomije oblike.

Nastavak pročitajte na sledećoj strani  1 / 2 Sledeća ›

Bonus video
KOMENTARI
Inicijalizacija u toku...