Životna priča Karla Lagerfelda: Prezirao je decu sa kojom je odrastao i voleo samo jednog čoveka koji ga je varao

"Volim čarape, ali samo one do kolena. Ništa mi nije gore od muškarca koji je prekrstio noge, a ispod pantalona mu se naziru dlake. Užas!", dodao je. Ujedno je i briljantan marketinški stručnjak. Sam je svoj PR, a s njim sarađuju i "Coca-Cola", koja ga je uzela za reklamu dijetalne "Cola-Cole", kao i "Steiff" koji proizvodi plišane medvediće. U novembru 2004. dizajnirao je povoljnu kolekciju muške i ženske odeće za modni brend H&M, a većina komada rasprodata je u prva dva dana. Iako i te kako poznat u modnim krugovima, Lagerfeld je u tom trenutku dosegnuo novi nivo slave koju inače uživaju pop zvezde i filmski idoli. 

Lagerfeld voli da izigrava divu. Na svečanosti i večere obično dolazi poslednji, kasni i više od sat vremena. A vešto krije i godinu svog rođenja. Kada je britanska autorka Alica Drake objavila knjigu ‘The Beautiful Fall’, hroniku modne scene u Parizu 70-ih godina prošlog veka u kojoj se dotakla i rivalstva između Karla i Iv Saint Laurenta, napisala je da Karl nije rođen 1938. kao što tvrdi, nego 1933. godine. Prilikom pisanja knjige zamolila ga je da učestvuje u procesu, ali on je to odbio, a ona je detalje o njegovom detinjstvu istražila kod njegovog tada 89-godišnjeg sestrića Kurta. I svi su potvrdili da je rođen 1933. Karl je bio toliko besan da ju je tužio.

"Ta je knjiga nešto najprljavije što sam pročitao. Sve je izmišljeno, nijednu od osoba s kojima je razgovarala ne poznajem dobro. To su ili ljudi kojima sam dao otkaz ili neki koje jedva poznajem ili, pak, neki izmišljeni likovi" , rekao je. Ali sud je presudio u korist Alice Drake i Karl je bio prisiljen da podmiri sve sudske troškove. 

Tačno je da je Karl Oto Lagerfeld, koji je posle izbacio ‘t’ iz prezimena, rođen 10. septembra u Hamburgu u imućnoj porodici. Njegovi roditelji bili su izuzetno obrazovani i načitani, a njihova ideja ‘čavrljanja’ tokom večere odnosila se na debatu o religijskoj filozofiji Pierrea Teilharda de Chardin. Njegov otac Oto obogatio se proizvodnjom kondenzovanog mleka, a majka Elizabeth bila je violinistkinja. Sredinom 30-ih godina Hitlerova je moć sve više uzimala maha širom Nemačke, zato je otac odlučio da preseli porodicu u izolovani deo zemlje na severu, gde je Karl rastao uz stariju sestru i polusestru iz očevog prvog braka. Iako tvrdi da se ne seća toga, posebno odnosa nacista prema njegovoj porodici, rođak Kurt u spomenutoj knjizi tvrdi da to nisu bila lepa vremena i da su bili gotovo na ivici gladi.

"Nikada nismo oskudevali u hrani, a taj opis našeg života pred kraj rata i te kako je romantičan, ali nije stvaran... Farmeri nisu bili siromašni ljudi s tri krave u štali. Roditelji su me voleli i štitili u periodu kada je bilo gotovo nemoguće biti zaštićen" , osvrnuo se Karl koji je detinjstvo provodio okružen knjigama. Puno je čitao, i to naslove poput Tolstojevog ‘Rata i mira’ i ‘Bud-denbrookovih’ Tomasa Mana.

"Kada bih majku zamolio da mi pročita priču, odgovorila bi mi: “Nauči da čitaš”. A kada bih ja odlučio da ispričam priču, rekla bi mi: “Ti možda imaš četiri godine, ali ja nemam” , prisetio se Karl koji je u školi bio dobar učenik, ali izrazito nedruštven.

"Bio sam previše egzotičan za tu školu. Prezirao sam društvo druge dece. Nisam se igrao s njima, niti me je bilo briga za njih. Jedva da sam odlazio u školu. Sve sam učio kod kuće. Do šeste godine govorio sam nemački, engleski i francuski jezik i to zato što sam sam molio da me nauče. Moj problem je bio taj što mi je bilo smrtno dosadno, želeo sam da budem odrasla osoba, a ne dete. Kao da je detinjstvo trajalo večno - od moje osme do osamnaeste godine prošlo je, činilo mi se, sto godina. Danas roditelji previše bdiju nad decom. Ne bi trebalo da bude tako. Deca moraju da znaju gde im je mesto. Uvek sam bio po strani, čitao ili crtao. I želeo sam da budem tamo. Želeo sam da budem odrasla osoba, želeo sam da me shvataju ozbiljno. Pojam detinjstva i onoga što podrazumeva činio mi se glupim", rekao je Karl koji je jedino obožavao svoju majku, uprkos njenim učestalim kritikama. Jednom mu je prilikom majka rekla da su njegove priče toliko dosadne da bi bilo najbolje da ih izgovori što brže, a kada je napunio 14 godina, rekla mu je: “Ljudi koji puše automatski ističu ruke, a s obzirom na to da tvoje nisu lepe, ne bi trebalo da pušiš”. Verovatno i zato na njegovim rukama često možemo da vidimo rukavice. Ali on to nikada majci nije zamerao, šta više, u intervjuima često brani njene postupke.

"Bila je stroga, ali jedino je tako mogla s dečakom kao što sam bio ja", ističe. Osim knjiga, redovno je gutao i modne časopise i bio kritičan prema odeći ostalih učenika. Ali njegova fascinacija modom nije bila trivijalna - intenzivno se bavio načinom na koji je odeća odražavala vreme i stavove ljudi.

"Automobili se u deset godina nisu drastično promenili, arhitektura se nije uopšte promenila, ali stav ljudi znatno se promenio, od načina hodanja do načina odevanja" , objasnio je Karl koji, s obzirom na to da je odrastao u prirodi, nije imao puno dodirnih tačaka s modom. Istražujući, naišao je na knjigu francuskog dizajnera Paula Poireta koji je 1906. kreirao liniju odeće koja napokon nije uključivala tragove korseta kakve su žene obično nosile u 19. veka. Majka je takođe uticala na njegovo poimanje mode kada ga je odvratila od šešira.

 "Na neki način volim šešire, ali kada sam bio mali, nosio sam tirolsku kapu, a majka mi je rekla: “Ne bi trebao da nosiš šešire, izgledaš kao stara lezbijka”,  otkrio je, a kako bi mu kosa nalikovala majčinoj, i danas svoje uvojke svakodnevno posvetljuje šamponom za suvo pranje "Klorane". Prvu reviju pogledao je u ranim tinejdžerskim godinama, nakon što se porodica vratila u Hamburg. Bile su to rane 50-e, a pistom su šetali modeli u kreacijama Chstiana Diora i Jacquesa Fath-a.

"Bio sam oduševljen atmosferom, onim što je odeća predstavljala, idejom života... Detinjstvo sam proveo misleći da sam se prekasno rodio, da sam propustio sve prekrasne stvari u životu koje su se događale pre rata, prekookeanske brodove, Orijent Ekspress... Shvatio sam da je vreme da odem odavde" , ispričao je. Majka se složila i rekla mu: "Ovde nemaš šta da radiš. Nemačka je mrtva zemlja". 

Pre 20. godine života preselio se u Pariz. Nakon dve godine naišao je na oglas za međunarodno takmičenje u dizajnu. Poslao je svoje skice i uzorke tkanina i osvojio prvo mesto u kategoriji kaputa. Skicirao je dugačak kaput visokog okovratnika i dubokog V-izreza na leđima. Tada je 17-godišnji Saint-Laurent osvojio prvo mesto u kategoriji koktel haljina i njih dvojica postali su prijatelji. Čelnici kuće "Balmain" odmah su Karla angažovali kao mlađeg asistenta, ali posao nije bio idiličan. 

"Atmosfera je bila grozna, ali rekao sam sebi da nisam tu da bih bio modni kritičar, tu sam da učim, zato ćuti i pažljivo prati sve" objasnio je. Nakon šest meseci dobio je unapređenje i postao pripravnik "Pierrea Balmaina", a tri godine kasnije dao je otkaz.

"Nisam rođen da bih bio nečiji asistent" kaže Karl. Sledeće tri godine radio je kao umetnički direktor kuće "House of Patou", ali 1961. dosadilo mu je da kreira formalne kreacije po meri za bogatašice.

Ostatak teksta pročitajte na sledećoj stranici:

Nastavak pročitajte na sledećoj strani ‹ Prethodna 2 / 3 Sledeća ›

Bonus video
KOMENTARI
Inicijalizacija u toku...