Uspešna srpska umetnica Ivana Bašić otvoreno za Elle: Nema kompromisa, ako želite da uspete u Njujorku!

Šta je zaslužno za tvoj uspeh?

Kada sam završila faks onda sam jedno godinu i po dana pokušavala da shvatim gde su ljudi i šta se dešava i gde je umetnička scena. Kada sam identifikovala gde se šta nalazi, u međuvremenu sam već imala studio i radila, ali nikoga naravno nije zanimalo ko sam ja i šta radim, jer ima pet miliona ljudi koji žele isto to. Potom sam sebi prosto dala zadatak da se informišem i da saznam sve o sceni koja me je zanimala, ko su galeristi, koje galerije su bitne, ko gde izlaže, ko je sa kim u kom odnosu, ko su kolekcionari, da prisustvujem svakom otvaranju, da upoznam sve moguće ljude koje mogu da dovučem nazad u studio. I u svemu tome naposletku uspeš da pronađeš ljude sa kojima se suštinski povežeš. One koji razumeju ono što ti radiš, koji prepoznaju tvoju supstancu, a to je najbitnije. Ovo prepoznavanje i potraga je zapravo poput traženja partnera.

Možda je na stotine ljudi posetilo moj studio, ali tek sa nekolicinom sam uspela da ostvarim pravi kontakt, ali izuzetno važan. To su ljudi koji u isto vreme razumeju ono što ti stvaraš, ali su jako dobro pozicionirani i mogu nešto da učine za tebe, a i ti ćeš u isto vreme za njih.
To se tiče kustosa, galerista, pisaca, kritičara, sve što veže umetničku scenu. Poenta je u tome što si ti taj koji mora da pronađe svoj krug ljudi i izgradi svoj tim, niko to neće uraditi za tebe.
Ako hoćeš kritiku, treba ti dobar pisac, ako hoćeš fotografije treba ti tvoj fotograf koga ćeš da vodiš sa postavke na postavku sa sobom, ako praviš izložbu, moraš da imaš kustose.
U pitanju je posebna vrsta građenja sebe kao umetnika na jednoj ogromnoj sceni.

Na koji način to sve sada funkcioniše?

Ja u ovom trenutku funkcionišem  praktično kao kompanija, imam tim od 13 ljudi koji rade za mene u različitim fazama procesa. I finansijski teret ovoga je na meni naravno.
Dosta toga zavisi od kompleksnosti produkcije. Zato je na primer slikarima i grafičarima mnogo lakše, zbog materijala, njihov trošak je praktično zanemarljiv, a fizički rad neuporediv sa težinom pravljenja skulpture. Moji troškovi ulaganja su astronomski.

Krenuvši od materijala sa kojima radim, koji su vrlo osetljivi i zahtevaju komplikovane procese obrade, i sa kojima zapravo ne bi ni trebalo da može da se izvede, ono što ja na kraju sa njima uspem da izvedem. Tako da sa svakim mojim uplivom u novi projekat, skačem u crnu rupu, ne znajući šte me na dnu nje čeka. Tehničari sa kojima radim mesecima govore da je nemoguće izvesti ono što želim, dok ja insistiram na tome da mora biti izvodivo i sve dok ne ostvarim tu zamisao, retko odustajem. Pa se desi da zaglavim u dugove od 25.000 dolara koje otplaćujem mesecima kasnije. Sve skupa jedan popriličan rizik i avantura.

Dakle, rizik je krucijalan?

Postoje različiti pristupi tome kako ćete pokušati da dođete do onoga što želite.

Ja sam otišla kao neko potpuno anoniman i malo po malo uspela da se pozicioniram ne bih li dobila bilo kakvu vidljivost. Socijalno pozicioniranje je bitno ali te može odvesti samo do jedne tačke, a odatle sve se svodi na to kakav je tvoj rad. Ja sam za razliku od manje više svih ljudi na sceni, ušla u proces obrnute logike, jer većina stvara radove od materijala koje može sebi da priušti, dok ja nisam bila spremna na kompromis na ovom polju i investirala sam u svoju produkciju u meri u kojoj to ljudi rade posle deset godina karijere. Ovo mi je u velikoj meri i prekratilo put, jer su moji radovi odmah odskočili od svega ostalog što se moglo videti u tom trenutku. To je bio rizik koji sam preuzela i koji i danas preuzimam.
Sam proces užasno je bitan za moj rad i to je nažalost jedan aspekt sa kojim nisam spremna da pravim kompromise, u suprotnom nema smisla ni praviti bilo šta. Tako sam za svoju prvu samostalnu izložbu morala da uložim izuzetno mnogo novca, koje sam morala da zaradim usput.

Sve vreme imam full time posao, a noću sam od osam do četiri ujutru, u studiju sa asistentima koji rade sa mnom. U isto vreme zarađujem i automatski trošim novac, jer produciram mnogo.U pitanju su dani i meseci rada od po dvadeset sati dnevno. Rizik je veliki i konstantan ali je sve mnogo, mnogo bolje nego što sam ikada mogla da se nadam jer već izlažem insitucionalno, po muzejiima, trijenalima, bijenalima, za šta ljudima trebaju godine da stignu do toga.

Radila si i poslove koji se ne tiču umetnosti kojom se baviš?

Dok sam bila na fakultetu radila sam na samom fakultetu, u sklopu radionica za drvo i metal. Kao internacionalni student ne možeš da radiš van institucije, samo u okviru faksa, jer ne poseduješ radnu dozvolu. Tako da sam radila praktično šta god su mi dali.
Potom sam prvih godinu dana imala full time posao ne bih li sebi obezbedila vizu. Radila sam čak i besplatno, volonterski u nekim modnim agencijama recimo, kao grafički dizajner, jer to sam primarno završila. To je bio jedan, drugi, treći posao. Potom sam pronašla odličan posao za jednu veliku brending kompaniju, a ubrzo je jedan od mojih profesora sa faksa otvorio Startup tehnološku firmu, gde sam se zaposlila kao dizajner. Tamo sam već četiri godine i sada sam dizajn direktor. Radim i dalje četiri dana nedeljno, i zahvaljujući toj plati sam u stanju da proizvodim ovakve egzibicije i ulažem veliki novac u sopstvenu produkciju.
Sada je konačno ulaganje u produkciju počelo da se vraća, muzeji plaćaju, galerije i kolekcionari kupuju radove, ali i dalje su troškovi izuzetno veliki. Iznajmljivanje prostora, plate zaposlenih, ulaganje u materijale, još uvek sve skupa nije u potpunosti održivo, ali radim na tome.

Kakve su reakcije na tvoje radove?

Najrazličitije. Na primer upravo ova instalacija koja je na Oktobarskom salonu, prikazana je prošle godine u Marlborough galeriji u njujorškom Čelsiju. Bila sam prisutna kada je izložba fotografisana i imala priliku da vidim reakcije. Dešavalo se da ljudi uđu i odmah se okrenu i izađu, jer koncept podrazumeva intenzivnu zvučnu podlogu koja se sastoji od pojačanog zvuka krunjenja kamena u prašinu - što je analogija sa telom i njegovom redukcijom na prašinu. Postavka ima za cilj da izazove klaustrofobiju, dok su same figure vrlo intenzivne, baš poput zvukova koji ih prate. Nije za svakoga. Sa druge strane različiti ljudi mi na društvenim mrežama pišu i šalju utiske, i reči podrške, poput toga da su recimo sedeli satima u tom prostoru i poistovetili se sa radovima na najintimnije načine. Tako je jedan moj 70-godišnji kolekcionar doleteo sa ženom iz Belgije za Njujork na cela dva dana, samo da bi video izložbu i otkrio mi kako je plakao. 

Jesi li i ti imala poriv da zaplačeš nad nekim svojim radom?

Da. Rad je gotov kada zaplačem. Tada znam da treba da stanem. 

Nastavak pročitajte na sledećoj strani ‹ Prethodna 2 / 3 Sledeća ›

KOMENTARI
Inicijalizacija u toku...


Magazin